Јуче и данас

Служењем Свете архијерејске литургије у Манастиру Светог великомученика цара Лазара за 413 припадника војске и полиције Републике Српске и Републике Српске Крајине, данас је на Дугој Њиви код Модриче почело обележене 24 године од завршетка војне акције "Коридор", којом је прекинута 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дела Републике Српске и Републике Српске Крајине.

У овој операцији погинула су 273 припадника Војске Републике Српске, 70 припадника МУП-а Српске и 70 бораца Војске Републике Српске Крајине, док је 1.129 рањено.

Венце су положили изасланик председника Републике Српске Синиша Каран, делегације Владе и Народне скупштине Српске, изасланик српског члана Председништва БиХ, председник БОРС-а Миломир Савчић, делегација Удружења породица заробљених и погинулих бораца, Савеза логораша, Савеза организација и удружења ратних војних инвалида Републике Српске и Удружења ветерана Републике Српске.

Венце су положиле и делегације учесника у пробоју Коридора, припадника посебних јединаца Специјалне полиције Републике Српске Крајине, делегације Трећег пешадијског /Република Српска/ пука, Центра јавне безбедности Добој.

РТРС

Торнадо који је протутњао Панчевом, уз тучу ледених кугли, нанео је велику штету свим објектима у граду, који су под споменичком заштитом. Жртва катаклизмичног невремена је и здање манастира Војловица, споменика културе од изузетног значаја, које је по налазу служби овдашњег Завода за заштиту споменика културе, претрпело и најозбиљнија оштећења проласком „пијавице“ кроз манастирску порту.

Екипа Завода затекла је у панчевачком предграђу разнете, полупане и померене црепове на крову манастирског конака, порушене оџаке и избушене олуке на објекту цркве и готово све прозоре полупане.

Одмах је надлежним институцијама, на првом месту Републичком заводу за заштиту споменика културе упућен предлог мера техничке заштите за санацију крова конака једног од најстаријих српских манастира преко Дунава, из времена аустроугарских земаља.

„Насеље Војловица је направљено на манастирској земљи, пред крај 19. века Аустроугарска је допустила трајно насељавање Војловчанима, а после Другог светског рата од манастира је узето земљиште на ком је подигнута Рафинерија нафте Панчево. Тако је, у овом тренутку ситуација далеко од живота какав би манастир тог значаја требало да има, али то је реалност. Потребно је како разумевање локалне заједнице, тако и помоћ НИС-а, а прилика је ово да сви покажемо да је манастир Војловица нешто чиме се поносимо. Наша је морална, па и хришћанска обавеза да му, у тренутку када је пострадао, сви у саборном и хришћанском духу приђемо и помогнемо“, речи су Миодрага Младеновића, директора Завода за заштиту споменика културе Панчево.

Завод је одмах издао налог за мере техничке заштите.

На данашњи дан навршавају се 24 године од хрватског масакра 40 српских територијалаца на Миљевачком платоу, злочина који су починиоци снимали камером и снимак изнајмљивали у видео-клубовима широм Европе, а за који до данас нико није кажњен.

Тим поводом у Цркви светог Марка на Ташмајдану данас ће бити служен парастос убијеним Србима.

Напад хрватске војске на Миљевачки плато код Дрниша 21. јуна 1992. године био је први већи напад на Републику Српску Крајину пошто је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на том подручју, саопштено је из Документационо информационог центра "Веритас".

Хрватска страна тим је нападом преузела контролу над седам села и простором од 108 квадратних километара и никада се више није повукла упркос томе што је Савет безбедности девет дана касније донео резолуцију којом је затражио повлачење на почетне положаје.

Тужан епилог тог мучког напада је 40 убијених српских територијалаца, од којих су већина масакрирани после предаје.

Уместо да тела погинулих врате породицама, хрватске власти су под претњом смрћу натерале српске заробљенике да тела баце у крашку јаму у близини засеока Бачић.

Од 17. јула до 1. септембра те године хрватска страна је српској преко УНПРОФОРА предала 21 тело које је било или несахрањено или сахрањено ван јаме, као и кости извађене из јаме уз помоћ спелеолога спаковане у 20 врећа.

Саборна црква Свете Тројице у Мостару, која је у изградњи, прославила је јуче крсну славу Силазак Светог духа на апостоле - Тројичиндан, и први пут после 24 године зазвонила су звона са звоника Саборне цркве. Литургију је служио прератни старешина Саборне цркве протојереј Алекса Зубац, уз саслужење бројног свештенства Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Он се присетио да је последња служба под кровом Саборне цркве служена у априлу 1992. године на Васкрс, те изразио наду да ће идуће године литургија бити служена под бакарним уместо под небеским кровом. И мостарски парох Радивоје Круљ очекује да би црква могла бити покривена до краја године.

"Почели су радови на централној куполи, а ове године требало би завршити звоник и покрити цркву, ако се испуне обећања која имамо од Владе Србије и Владе Федерације БиХ", каже Круљ.

Тренутно се ради успореном динамиком због ограничених финансијских средстава.

"Као што су ове године звона са звоника позивала вернике на молитву, да Бог да да увек верне позивају на молитву, а све грађане овог града на мир, љубав и суживот", поручио је парох Круљ.

Мостарски градоначелник Љубо Бешлић честитао је верницима славу Саборне цркве изразивши наду да ће црква која је била један од најлепших објеката у граду ускоро заблистати.

Многима је позната чињеница да је песник Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 - Сремска Каменица, 14. јун 1904) био лекар, али вероватно само ретки поклоници Змајеве поезије знају да је чувени песник био изванредно музички образован, а свакако и музички обдарен. Можда је музика, током дугих година у којима су се низали тужни догађаји у Змај Јовином животу, била важна утеха.

Чувени песник потицао је из имућне породице. Деда Јован је био трговац, снабдевач војске који је 1791. године добио племићку титулу. Отац Павле био је адвокат, а од 1848. године и градоначелник Новог Сада. У Новом Саду, 24. новембра 1833. родио се Павлов првенац Јован – потоњи песник, лекар и правник.

Основну школу Јован је завршио у Новом Саду, а гимназију у Мађарској. У часопису Матице српске из 1852. године објављена је његова прва песма „Пролетно јутро". Изучавао је права у Пешти, Прагу и Бечу, да би, завршивши студије, добио место бележника у Новом Саду. У то време већ је писао песме, што је сматрао важним, али ипак споредним послом. 1863. године одлучио се за медицину и уписао је у Пешти. Седам година касније почео је да ради као лекар. Свој посао је предано обављао у Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици, Бечу, Београду, Загребу...

На Правном факултету у Београду обележено је 17 година од завршетка борбе око карауле Кошаре на Косову и Метохији. Присутни су се подсетили хероја који су 1999. године 65 дана бранили границу тадашње Југославије од терориста. Више од деценију и по касније најављено је и подизање споменика херојима са Кошара.

Пре тачно 17 година завршили су једну од најважнијих и најтежих борби – за своју државу. Од тада се боре да не падну у заборав и да њихова дела запамте генерације које долазе.

"Вама, драга омладино, не могу речима да објасним каква је то војска била. Оно на шта смо и даље поносни је када гледамо вас, омладину, када гледамо децу, срећни смо јер можемо бар да мислимо да смо једним делом заслужни што су се та деца родила", истиче учесник борби на Кошарама Воислав Вукашиновић.

Деветог априла изненада нападнути, десет дана касније реорганизовани, бранили су границу Југославије и одбранили је од више од 5.000 војника тзв. Ослободилачке војске Косова, албанске војске и ваздушних напада НАТО-а. Око 1.200 војника предводио је командант Љубинко Ђурковић.

"Та јуначка борба вођена прса у прса, херојским и витешким односом сваког појединца је допринела да се заузму одређени положаји и витални објекти и да се не дозволи стратешко изненађење НАТО снага, односно непријатеља који је кидисао на нашу отаџбину", каже командант операције "Кошаре" Љубинко Ђурковић.

На Ристића Гају на Крњину у општини Добој молитвеним поменом код централног спомен-обележја за 424 борца и 26 цивила из крњинских насеља, погинулих током протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата, обележена је годишњица почетка акције Војске Републике Српске "Коридор живота".

Пробојем Коридора у јуну 1992. године прекинута је 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дела Републике Српске и Републике Српске Крајине. 

Све или ништа, српски народ није имало дилему. Донесена је историјска одлука, онда је уследила историјска битка. Наредбом генерала Момира Талића покренута је операција названа "Коридор живота".

У пробој коридора живота јединице Првог крајишког корпуса ВРС и Републике Српске Крајине кренуле су 8. јуна 1992. године са Ристића Гаја код Добоја. Циљ је био да се успостави путна комуникација према Србији за пролаз хране и лекова.

- Значај је у томе што смо на време кренули са нашим борцима у пробој јер да смо закаснили пар дана било би свашта, рекао је Миливоје Симић, бивши командант Оперативне групе Добој.

Бивши командант Друге оклопне бригаде ВРС Мико Шкорић истакао је да су за месец дана направили пробој, а онда ширили територију и негде 7.октобра под командом Славка Лисице изашли на реку Саву.

Морал војске никад већи. Не чуди, јер су умирале бебе, бубрежни болесници, залихе хране и лекова на измаку. Бивши борац Ненад Буквић имао је тада тек 17 година .

- Морал је био толико висок да смо стварно тако јуначки, срчано ишли да пробијемо тај коридор, нагласио је Буквић.

Гинуло се, рањених на све стране. 

Српска православна црква предложила је данас одлагање Светог и Великог Сабора, који је заказан од 17. до 27. јуна на Криту. У писму које је у име Синода СПЦ патријарх Иринеј упутио патријарху Вартоломеју се наводи СПЦ „осећа тешкоћу” да учествује на том Сабору, па се његово одлагање предлаже на неко време, док се не постигне консензус цркава, односно док не буду уклоњене несугласице и постигне јединство по многим питањима.

У синодском писму патријарху Вартоломеју, достављеном и медијима, се наводи и да би будуће окупљање на Криту требало сматрати „предсабрким међуправославним саветовањем”, у циљу, како се наводи, допунске припреме Сабора и побољшања његових текстова.

Синод СПЦ и патријарх Иринеј, као председник црквене владе, истиче да ће то допринети да ''плод Сабора буде сведочење непорочне вере наше, одговор о нади која је у нама и порука спасења у Христу, упућена свима, и онима који су нам близу и онима који су далеко од нас, а нипошто, не дај Боже, ницање нових непожељних и штеточинских раскола и парасинагога под изговором лажно наречене ревности и тобожњег очувања''.

Наводећи да је сувишно да се наглашава са коликом је надом, искреном преданошћу и доприносом СПЦ учествовала у припреми Светог и Великог Сабора Православне Католичанске Цркве, патријарх је у писму истакао да је један од разлога за одлагање незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова.

Експлозија муниције коју су Немци после окупације лагеровали у тврђави направила је кратер пречника педесет и дубине око девет метара. – Петог јуна 1941. страдало је више од половине грађана

Писак локомотиве на Железничкој станици и црквена звона, тачно у 14 сати и 14 минута, јуче су на трен зауставили Смедерево и подсетили грађане на кобни тренутак пре 75 година, кад је град за неколико секунди сравњен са земљом експлозијом муниције у деспотовој тврђави.

Тај 5. јун 1941. године сматра се највећом трагедијом у вишевековној историји Смедерева. Експлозија муниције коју су Немци после окупације лагеровали у тврђави направила је на том месту кратер пречника педесет и дубине око девет метара.

Незваничне процене говоре да се у тврђави тада нашло више од 400 вагона муниције и тридесетак вагона експлозива и барута. Од силине експлозије на град се у трену сручило око четири хиљаде тона камена из тврђаве, забележили су хроничари.

У пречнику од десетак километара све је порушено до темеља. Страдало је више од половине грађана. Тачан број жртава непознаница је и после седам и по деценија. Процењује се да је погинуло између две и по и четири хиљаде грађана Смедерева и околине.

Према подацима комисије за обнову Смедерева, коју је формирала Недићева влада, од 2.400 кућа само је 25 остало неоштећено.

Сто година откако је школа у Единбургу пружила уточиште српским дечацима који су побегли од Првог светског рата, њихови потомци ће отпутовати у тај град.

У групи од 27 младих Срба који су примљени у школу "Џорџ Хериот" 1916. било је и дечака који су у то време имали само 12 година, а тамо су доспели после храброг бекства из Србије која је пала у руке Немачкој и њеним савезницима, пише BBC.

Друге избеглице су се склониле у Глазгов, Данди и Абердин. 

Они су били међу срећницима који су преживели бег преко планина Албаније и Црне Горе те зиме, током које је 8.000 дечака изгубило живот, што од зиме, глади и болести, што од албанских метака. 

Међутим, пар година после страшних недаћа, животи српских дечака у Шкотској су се из корена променили пошто им је Шкотска, пре свега школа "Џорџ Хериот", дала другу шансу да изграде своје животе. 

Првих десет дечака стигли су у Единбург августа 1916, пред сам почетак нове школске године, 

Историчарка Луиз Милер, која је истраживала на тему "српских дечака", каже да су они преживели незамисливе страхоте и да су једва знали по коју реч на енглеском језику, али да су им школа и становници Единбурга великодушно пружили руку током ратних година. 

Дечаци су школу похађали три године, а постали су славни као рагбисти.