Јуче и данас

У Ливну се обележава 75 година од када су усташе побиле 1.600 Срба у Ливањском пољу.

Председник Управног одбора Удружења "Огњена Марија Ливањска" Гордана Достанић изјавила је да је покољем Срба у Ливањском пољу пре 75 година почела завршна фаза у вишевековном настојању оних који су желели да Срби трајно нестану са тог подручја. Она је нагласила да ће ливањски Срби данас из разних крајева доћи у Ливно да мирно и достојанствено одају помен својим најмилијим, јер готово нема српске породице из Ливна која у свом породичном сећању не носи ожиљке из 30. јула 1941. године када су усташе мучки убиле најмање 1.600 Срба.

"У Ливањском пољу готово и нема породице која није страдала. Неке су потпуно затрте и од 1941. године их више нама", напоменула је Достанићева и као пример навела село Полињево у којем је убијено свих 240 становника и село Лиштани у којем су убијени сви Срби.

Крвави усташки пир је на данашњи дан пре 75 година готово празне од Срба оставио и села Чепразлије, Рујан и Челебић, а они који су после злочина ушли у локалну школу у Челебићу, где су убијена српска деца и жене, сведочили су о стахоти призора. 
"Они који су ушли у школу после злочина кажу да су до чланака ишли кроз усирену крв. И да су на стубовима и довратцима за које су жене биле мучене налазили њихове скалпове-откинуте плетенице за које су биле везане", рекла је Достанићева. Она је подсетила да је у јами Равни долац убијено 218 жена и деце и да је 13 жена и један мушкарац преживело покољ и остало да сведочи о њему.

На 75. годишњицу усташких злочина у цркви Рођења пресвете Богородице у Глини одржан је пијетет Србима из Глине и села некадашњег котара Вргинмост.

Комеморативни скуп одржан је на месту некадашње православне цркве у којој су усташе од 24. јула до 8. августа 1941. убиле око хиљаду мушкараца из тога краја. Тамо је 1969. изграђен Спомен дом у којем је била изложена архивска грађа о почињеним злочинима. Ову установу власти су непосредно после "Олује" преименовале у Хрватски дом, а то име и данас носи. 

Исте године уништено је и спомен-обележје на којем су се налазила имена 1.564 жртве из Глине и околине које, упркос дугогодишњем залагању активиста, још увек није обновљено, саопштило је Српско народно веће. 

"Као што са пијететом поштујемо оне који су невино пострадали у страшном злочину почињеном на овом месту, исто тако смо дужни да поштујемо и све друге жртве, без обзира ком народу припадају. Поштујемо и молимо се за жртве српског народа, али са истом скрушеношћу једнако поштујемо и сваку жртву која је невино пострадала било да је из хрватског, муслиманског, ромског или јеврејског народа", рекао је митрополит загребачко-љубљански Порфирије . 

"Све те жртве јесу светитељи Божији и жртве свих нас. Није тешко сећати се својих жртава, али велика је ствар сећати се туђих. Није тешко видети слабост или грех код другог човека, али није лако видети то исто у себи. Зато на оваква места долазимо да бисмо завирили у своје срце и из њега истргнули сваки корен нетрпељивости, мржње, искључивости и било какав траг и помисао на освету, јер све су то особине које не припадају ономе што се назива иконом Божјом и ономе који претендује да носи достојанство човека. На ово и сва слична места треба да одлазимо, да се молимо Богу и да нам осим помена то буде и опомена да се никада не понови нешто слично", казао је митрополит загребачко-љубљански након што је с епископом горњо-карловачким Герасимом предводио парастос, наводи се у саопштењу. 

Данас се обележава 199 година од смрти Ђорђа Петровића, вожда српског народа, ког су Турци назвали “Црним Ђорђем”.

Карађорђе (Црни Ђорђе), тај храбри и неустрашиви и бескомпромисни борац против Турака учинио је и допринео да баш та тешка времена последње турске владавине, постану најсветлије и најсветије странице не само наше српске, него и јужнословенске историје. 

У време појаве Карађорђа, после вишевековног робовања Османилијама, глобе народа, разних зулума и на крају, после познате сече кнезова, народу је "прекипело", чаша је препуњена и 1804. године, како каже наша народна песма: "Уста раја ко из земље трава". 

"Ту кнезови нису ради кавзи 

Већ је рада сиротиња раја 

Која глобе давати не може 

Ни трпети турскога зулума." 

Карађорђе, по природи рођени слободар, већ у то време прослављени борац против Турака Османлија, као угледни домаћин и трговац, изабран је на збору у Орашцу 15. фебруара 1804. године за вођу устанка. Збору су присуствовали сви виђенији људи Шумадије и Србије (свештеници, кнезови, трговци, бивше буљубаше народне војске и др.). 

Српска православна црква и њени верници данас обележавају празник Пресвете Богородице Тројеручице, најпоштованије иконе у српском народу.

Икона Тројеручица је, према предању, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се борио против иконобораца, али је био оклеветан и неправедно кажњен.

Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица.

По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постао је монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остала је непрестано уз њега.

Свети Јован је пре смрти оставио завет монасима да икону дају царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног, једног дана доћи у његов манастир.

Свети Сава је дошао пет векова касније у манастир, када је пао штап Светог Саве Јерусалимског. Монаси су схватили као знак са неба, али како би били сигурни да баш њему треба да предају икону, сачекали су да поново дође и сутрадан.

Штап је поново пао и монаси више нису имали сумње. По повратку на Свету Гору, икону Богородице Млекопитатељнице, Свети Сава је поставио у своју келију. Међутим, том приликом је направљен преседан.

Музичар и мултимедијални уметник Милан Делчић - Делча преминуо је на данашњи дан 2011. године.

Драматург, писац, перформер, певач Милан Делчић - Делча био је један од најпрепознатљивијих гласова домаћег рокенрола.

То се може чути у хитовима групе „У шкрипцу“ као што су Сиђи до реке, Београд спава, Нове године, Колико имаш година и соло песмама Хајде лагано, С' језиком у уста...

Милан Делчић (1960-2011) дипломирао је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду. Био је сценариста серије Телевизије Београд У име закона (1991) и косценариста телевизијског филма Не скрећи са стазе (2003).

Аутор је позоришних комада Хари не путује возом, Краљево благо, Радмило гнусни и Радмила погана и ТВ емисије Др. Максимилијан Мрмор. Једно време је радио и као музички уредник Телевизије Метрополис.

Појављивао се у филмовима Слатко од снова (1994) и Црвени камион сиве боје (2004), као и у серији Отворена врата (1994-1995).

Последња Делчина песма Добро је, објављена је на годишњицу његовог рођења 19. новембра 2012. године, а на исти дан наредне године откривена је спомен плоча на кући у којој је живео и стварао, у улици Миле Јевтовић 20а у београдској општини Чукарица.

Милан Делчић - Делча - Добро је

РТС 

Четрнаест Срба, мештана Старог Грацка код Липљана, измасакрирано је на њиви 23. јула 1999. године док су сабирали жито, а мук о убицама и налогодавцима траје већ седамнаест година.

Убијени су се, како је то на једној од годишњица служећи парастос рекао владика Теодосије, уврстили у ред мученика цркве Христове.

Те речи као да су постале идеје водиље кроз живот сирочићима и њиховим самохраним мајкама који, уместо да пале свеће и полажу цвеће на гробна места на оближњем месном гробљу, из године у годину одају пошту сузама заливајући спомен-плочу истакнуту на зиду месне српске школе у центру села.

"Верујемо да су њихове душе на небесима. Верујемо да бдију над нама и да нашу децу сам Бог и њихове душе чувају", каже Срни Соња Живић, супруга убијеног Рада Живића.

Парастосом који се годинама служи у центру села, уместо на месном гробљу, опомињу се моћници, они који су наручили и починили један од највећих злочина над Србима на Космету, да се судбина ових страдалника не сме више скривати иза вела тајне.

Сумњају Живићи, Јанићијевићи, Марковићи, Кораћи, Одаловићи, Ћирковићи и свих преосталих 200 најупорнијих Старограчана да забраном изласка на гробишта "терористичке власти" настоје да затру сваки траг о постојању Старог Грацка.

Поводом текста Неџмедина Спахиуа „Косовска Митровица – барикаде или мостови”,  од 14. јула

Када се говори о људским (не)делима на Косову и Метохији, најчешће се мисли уопштено на читав народ – Албанци упиру прст на Србе и обрнуто. Тада губимо из вида оно добро у нама.

Чињеница је да смо ми који смо живели у Приштини, Призрену, Косовској Митровици, Пећи давали црвено јаје за Васкрс и добијали тацну кадаифа или баклаве за Бајрам. Дакле, били смо подељени на добре и лоше људе.

Чак и у оно време када су нам професори на факултету били Албанци, нисмо имали отпор. Били су то строги или благи професори. С пијететом ћу споменути професора Партизана Шуперку.

И када је наше корзо у Приштини било подељено, па смо једном страном шетали ми Срби док су другом страном исте улице шетали Албанци, ми нисмо знали шта су то барикаде.

Бодљикаву жицу и барикаде поставили су нам они трећи којима је из политичких и ко зна каквих разлога била потребна неслога међу нама и рат као највећи облик несреће.

Као река су одлазиле колоне Срба из свих делова Космета и било је много страдања, муке и несреће која у неким домовима још увек траје, а ја сам прибележила и оне примере где су Албанци комшије и колеге помогле да се поједине породице извуку из паклене ситуације.

Новооткривено писмо лекара чувеног сликара Винеснта Ван Гога разјаснило је мистерију његовог одсеченог ува. Ван Гогов лекар направио је у писму чак и цртеж одсеченог ува и описао шта се десило са њим.

Историчари уметности раније су мислили да је чувени постимпресиониста одсекао уво и дао га проститутки у борделу у Арлу у ком је обично одседао.

Историчарка уметности Бернадет Марфи на основу писма доказала је да је сликар уво дао девојци Габријели која није била проститутка, него спремачица. Њу су недуго пре него што је ступила у контакт са сликаром напали пси и почела је да ради као чистачица у борделу, како би плаћала лечење.

Нинке Бакер, кустос музеја, каже да писмо коначно решава велику мистерију.

- То је прелеп документ који нам приближава лекара који је бринуо о Ван Гогу - каже она.

Ван Гог је извршио самоубиство 1890. пошто није успио да пронађе тржиште за своје слике. Продао је само један од више од 900 радова.

Писмо, пиштољ којим се убио и 25 слика и цртежа славног сликара, биће приказани на изложби под називом "На ивици лудила" која ће бити отворена у суботу у Музеју Ван Гога у Амстердаму.

Агенције

Миљкан Пуцар, адвокат православног свештеника Јеремије Старовлаха и његовог сина вероучитеља Александра и њихових породица рекао је да је Европском суду за људска права поднео тужбу против БиХ, зато што никада није утврђено ко је наредио, а ко извршио злочин у којем су их пре 12 година на Палама припадници НАТО-а и тадашњег СФОР-а брутално претукли, а остале чланове породице и свештенике малтретирали.

"Као адвокат породице Старовлах покренуо сам поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру да БиХ одговара зато што је дала имунитет НАТО снагама и зато што породица Старовлах никада неће моћи да сазна ко је наредио и ко је извршио злочин против њих", рекао је Пуцар Срни. Он је нагласио да сваки човек има право да извршиоци одређеног кривичног дела, а неспорно је да је напад на Старовлахе кривично дело, буду судски гоњени, па макар они били и НН лица.

"Тражили смо од земаља које су учествовале у тој акцији да процесуирају учеснике тог злочина, али сви су одговорили да је БиХ дала имунитет да се против тих војника не може водити доказни поступак. Онда смо ми тражили да БиХ плати новчани износ. Судови у БиХ одбили су те захтеве и после тога смо уложили апелацију Суду у Стразбуру", објаснио је Пуцар. 
Према његовим речима, апелација Европском суду против БиХ поднесена је пошто је Уставни суд БиХ одбацио жалбу породице Старовлах на пресуду Суда БиХ којом је одбијен захтев Старовлаха да им БиХ исплати накнаду штете зато што је неко извршио злочин над њима.

Над Шарановом јамом на Велебиту у Хрватској данас је, поводом Дана сећања на Јадовно 1941. године, служен парастос за више од 40.000 жртава, углавном Срба, које су усташе на најсвирепији начин убиле у комплексу логора смрти Јадовно.

Парастосу је присуствовао је члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, заменик карловачког жупана Синиша Љубојевић, потомци жртава из Србије, Српске и региона, као и представници удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке и Београда.

Председник Удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке Душан Басташић рекао је да молитвени скуп протиче без инцидената и да хрватска полиција професионално обавља свој део посла.

Код споменика јадовничким жртвама и у делу, где је служен паратос нису уочени чланови хрватских удружења ветерана, јавља извештач Срне.

После парастоса, из места Брушане кренуће литија мученичком стазом Светог Саве Горњокарловачког до Катине јаме, где је бачено његово измучено тело љета 1941. године, где ће бити постављен Часни крст и служен парастос.

Биће служен и кратки помен жртвама у селу Ступачиново, где је у лето 1941. године постојао истоимени сабирни логор, у чијој близини се налази пет јама, док је по повратку за учеснике сабрања предвиђен обилазак Меморијалног центра "Никола Тесла" у Смиљану.