Томић је једини препознао турског пашу, тако да је погодивши Ћаја-пашу у врат, уствари преокренуо ток боја на Љубићу. Српска војска је до тог тренутка била у расулу а овај догађај их је осоколио.

О турској паници која је наступила после погибје Ћаја-паше писао је и Вук Караџић: 

"Који Србин нигде Турчина убио није, тај га је тога дана могао убити...Турци су се тако били збунили, да се већ нису ни бранили, него су бежали ко је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута."

У спомен на победу у овој бици кнез Милош је подигао и Цркву Светог Саве на Савинцу 1819. године.

У Љубићу данас постоји школа која носи име Танаска Рајића и меморијални комплекс посвећен самој бици који је СФРЈ 1983. године прогласила местом од изузетног значаја. Комплекс се састоји од гранитног споменика Рајићу и новоизграђене православне цркве.

Сама црква је посвећена светом кнезу Лазару, а у њеној унутрашњости се налазе мотиви преузети из такозваног призренског патоса, односно украсни орнаменти из задужбине Цара Душана, манастира Светих Архангела код Призрена.

Битка је описана у српској епској народној песми "Бој на Чачку", коју је Вук Стефановић Караџић записао од анонимног певача из Рудничке нахије и први пут објавио 1823. године.

Срна