Јуче и данас

Навршиле су се 24 године од општег напада на објекте и војнике ЈНА у Сарајеву и бруталног убиства припадника ЈНА у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године.

У нападима паравојних муслиманских формација и тзв. Територијалне одбране РБиХ 2. и 3. маја 1992. године убијена су 42 војника, 71 је рањен, а 207 заробљено.

У организацији Одбора Владе Републике Српске за његовање традиције ослободилачких ратова у Источном Сарајеву и Сарајеву обележена је годишњица злочина над војницима ЈНА у Добровољачкој улици.

После литурије у црви Светог Ђорђа у Источном Новом Сарајеву, обављен је парастос по благослову владике захумско – херцеговачком и приморског и администратора Митрополије Дабробосанске Григорија. Затим су учесници скупа кренули ка месту злочина. Скуп, који је протекао мирно и достојанствено, обезбеђивали су припадници МУП-а Кантона Сарајево.

Обележавању годишњице злочина над припадницима ЈНА присуствовали су преживели учесници догађаја у Добровољачкој и породице страдалих као и министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић, који је на челу Одбора Владе Републике Српске за неговање традиције ослободилачких ратова.

Српска православна црква прославља данас највећи хришћански празник – Васкрс, којим се слави васкрсење Исуса Христа из мртвих и који представља суштину хришћанске вере.

Исус Христос је својим васкрсењем из мртвих победио смрт и свим људима од Адама и Еве до последњег човека на Земљи даровао вечни живот.

Чином страдања на крсту, када безгрешни Христос прима на себе грехе целог људског рода, а онда и чином васкрсења, када побеђује смрт која је последица греха, уз истовремено обећање васкрсења свим људима, он доказује и показује да је Месија и Помазаник – спасилац свих људи.

Без Васкрса хришћанско веровање не би имало никавог смисла. Васкрс је празник победе живота над смрћу, добра над злом.

Прославу Васкрса, којој је претходила припрема вишенедељним постом, православни верници најпре почињу у храмовима, окупљени у заједници на Светој литургији, чији врхунац представља причешћивање – сједињење са Богом. Затим се прослава наставља у кругу породице, где посебну радост, нарочито деци, представља туцање шареним васкршњим јајима.

Шарено јаје представља саму симболику Васкрса. Јаје је симбол рађања живота, пиле прокљује љуску и излази, као што је Христос устао из мрачног гроба и узнео се на небо.

Православни верници окупе се око васкршње трпезе и изговоре молитву Господњу "Оче наш", те отпевају васкршњи, победоносни тропар 

"Христос васкрсе из мртвих и смрћу смрт победи"

Васкрс се слави три дана, током којих се православци поздрављају са "Христос васкрсе", уз отпоздрав "Ваистину васкрсе".

У Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму данас, на Велику суботу, окупили су се свештеници и верници православних цркава на свечаности паљења Благодетног огња.

Благодатни огањ пали се сваке Велике суботе када патријарх јерусалимски уђе у крипту са 33 свеће које симболизују број година Христовог живота.

Благодатни огањ, кога називају и највећим чудом у Јерусалиму, појављује се сваке године уочи Васкрса, приликом молитве патријарха јерусалимског и све Палестине у Цркви Христовог Васкрсења.

Патријарх улази у цркву чија су врата била запечаћена, пошто су сва кандила у цркви погашена, а комисија је утврдила да се у њој не налази ништа чиме би се вештачки изазвао пламен.

Око 3.500 израелских полицајаца распоређено је око Цркве Гроба Господњег ради обезбеђења церемоније. Они прате више хиљада верника који дођу у стари дио града.

Овом догађају сваке године пред црквом присуствују и представници других верских заједница у Јерусалиму.

Патријарх по изласку из крипте проноси пламен кроз масу верника који њиме пале своје свеће, а понда се пламен посебним летовима авиона преноси у друге крајеве света. 
ПАТРИЈАРХ ЈЕРУСАЛИМСКИ ПРИМИО ДРЖАВНО-ЦРКВЕНУ ДЕЛЕГАЦИЈУ СРБИЈЕ

Патријарх јерусалимски Теофил трећи примио је државно-црквену делегацију Србије која ће данас пренети Благодатни огањ из Јерусалима у Храм Светог Саве у Београду, а одатле широм српских земаља.

Говорио је да се са женама треба борити као стари Скити на бојном пољу. Бежећи од непријатеља

У Требињу, на Благовести, одржавају се Дучићеве вечери поезије. Ове године Дучићеву награду добио је песник Гојко Ђого. Ономад, не тако давно, песник је тамновао због „Вунених времена”. На судском процесу оптужени Ђого је у своју одбрану рекао: „Било би лепо да се судско веће бави поезијом, али у слободно време. Мало је чудно, друже судија да суд у чијем саставу не видим ниједног песника, ни књижевног критичара суди поезији. Жалосна је земља у којој се поезији суди...” Судско веће изрекло је пресуду, казну од две године затвора...

Песник Гојко Ђого је и велики познавалац лековитих трава што самоникло, божијом вољом, расту свуд по Херцеговини.

Кад год дођем у Херцеговину одем на Црквину, брдашце изнад Требиња, где се налази херцеговачка Грачаница у којој почива песник Јован Дучић. Одатле се пружа импресиван поглед... Требишњица вијуга градом, а „Јабланови само високо у зраку шуме, шуме чудно, дрхћу у своду”. Само песник-перфекциониста, какав је Дучић био, могао је да одабере такво место за свој вечни починак. У свом тестаменту написао је да жели да буде сахрањен на брдашцу изнад Требиња, у цркви налик оној косовској Грачаници, са јединим натписом: Јован Дучић песник. Судбина песникова била је „и светла и плодна” и пуна „мрачних завера замукле самоће”. Скончао је у Америци 1943. године.

На почетку Другог светског рата, у Лисабону, укрцао се на последњи брод који је ишао преко Атлантика. Као избеглица провео је своје последње дане код свог рођака Михаила. А где је све за живота био и са каквим женама, лепотицама „тај астрални и вечни номад”. Е, то је за причу... Говорио је да се са женама треба борити као стари Скити на бојном пољу... Бежећи од непријатеља.

Поглавар Исламске заједнице у БиХ (ИЗ БиХ) Хусеин Кавазовић оптужио је Српску православну цркву (СПЦ) да својим деловањем подстиче и охрабрује српски национализам, те да доприноси величању злочина и злочинаца. Ту „опасност”  је овај верски великодостојник који се од почетка, бар декларативно, залаже за добре међурелигијске односе, суживот и помирење са суседима,” препознао” је у „јавним иступима људи из врха СПЦ-а”.

На  заседању Сабора ИЗ БиХ у Сарајеву Кавазовић је, пошто је изнео оштре критика на рачун највиших ауторитета СПЦ-а у Београду и закључио да „они својим деловањем отежавају могућност суживота и градње стабилних односа у БиХ”, похвалио Католичку цркву, рекавши да се она понаша „као пријатељ БиХ радећи на јачању њене међународне позиције”.

„У односима са другим верским заједницама нема већих неспоразума. Посета папе Фрање Сарајеву средином прошле године оснажила је међународну позицију БиХ и отклонила бојазан да Католичка црква подстиче сепаратистичке политике у БиХ. Тај дојам, нажалост, немам када су у питању јавни иступи људи из врха СПЦ-а из Београда. Они чак охрабрују српски национализам и искључивост, и доприносе величању злочина и злочинаца, чиме додатно отежавају пут помирења, разумевања и осигурања бољег живота свих грађана БиХ”, навео је врховни ауторитет Бошњака у БиХ.

Комеморација коју организује државни врх Хрватске поводом 71. годишњице пробоја логораша из концентрационог логора Јасеновац почела је полагањем венаца на споменик у Јасеновцу.

Како преносе медији, комеморацију присуствује неколико стотина људи, што је много мање у односу на раније године. Овакав одзив, како коментаришу медији, посЛедица је бојкота координације јеврејских општина и Српског националног вијећа, које је организовало посебну комеморацију.

На комеморацији су представници ромске заједнице, премијер Хрватске Тихомир Орешковић, потпредседници Владе Божо Петров и Томислав Карамарко, који у посЛедње четири године откад је на челу ХДЗ-а није био у Јасеновцу.

Од државне комеморације одустала је једина преживела логорашица, 95-годишња Пава Молнар, која каже да је свој говор повукла јер не жели да буде прочитан тамо где нису присутни сви који би требало.

Она је за загребачку штампу објаснила да је своје учешће у овогодишњој комеморацији са директорицом Спомен подручја Наташом Јовичић и е да су поводом тога разговарале и са председником Сабора Жељком Реинером.

"Предложили су да се комеморација жртвама Јасеновца ове године одржи у ХНК, што сам одлучно одбила. Рекла сам да се комеморација мора одржати тамо где су се злочини и догодили. Под тим условом сам пристала да им дам свој говор. Како се отежано крећем, тражила сам да га неко у Јасеновцу прочита", изјавила је Молнар.

На црвеном, свиленом јастучету, Али Риза паша је 19. априла 1867. године кључеве града Београда предао кнезу Михаилу. Предају је означио 21 топовски пуцањ и српски барјак који се завијорио на Калемегдану. Кнез се затим гостио у пашином конаку, а народ је уз турску музику заиграо коло. Месец дана касније, из Београда је испловила лађа са последњим турским војником.

Тог деветнаестог априла у 10.00 часова Београд је био крцат. Свет се, како је навео Нушић, тискао по улицама, напунио је прозоре и пео се на кровове и скеле "Српске круне", која је била у изргадњи. Година је 1867. и народ ишчекује тренутак када ће Али Риза паша предати кључеве града Београда кнезу Михаилу Обреновићу. У Калемегданској тврђави још је била стационирана турска војска, а Београђани су страховали од топова који су гледали ка српској вароши.

Пет година раније од тих топова страдали су многи Срби јер власт је 1862. увелико била подељена између српске и турске стране, што описује Феликс Каниц, који је у том периоду боравио у Београду:

"Поред турских стражара на варошким капијама стајали су српски жандарми. Турске патроле су ноћу крстариле по вароши и захтевале да се сваки хришћански пролазник, као припадник покорене раје, обележи и легитимише ношењем фењера."

Југословенска војска је по опремљености и наоружању била неупоредиво слабија од моћне армије Трећег рајха и његових савезника, а брзом војном слому кумовало је и масовно дезертирање, посебно хрватских официра и војника. – У заробљеништво је одведено око 370.000 војника и официра, а држава је распарчана

„Потписивањем уговора о примирју Југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво. Команданти јединица јавиће се у том циљу код најближих немачких официра. Трупе се имају прикупити тамо где се налазе. Док се не изврши предаја југословенски официри одговорни су у пуном смислу за дисциплину и ред и зато остају код својих јединица. Према војницима који се после закљученог примирја и извршеног прикупљања удаље из јединица примењиваће се смртна казна.“ Ово је, између осталог, наведено у „одредбама о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе” (објављено у књизи „Југославија 1918–1988” аутора Бранка Петрановића и Момчила Зечевића), које је потписано 17. априла 1941. године. Тако је, безусловном предајом југословенске војске, пре тачно 75 година, завршен краткотрајни „априлски рат“, а око 370.000 њених војника и официра одведено у заробљеништво из којег се многи неће вратити. Капитулација је за последицу имала окупацију и поделу Краљевине Југославије, чиме је заједничка држава „троименог народа”, непуне 23 године од проглашења, фактички престала да постоји, али не и правно, јер је њена влада била у избеглиштву и није признавала окупацију.

Посета папе Фрање и патријарха Вартоломеја избеглицама на Лезбосу није само заједничка потврда хришћанске хуманости, она обухвата и бројне црквено-политичке аспекте, пише у свом коментару теолог Хајнц Гштрајн, преноси Дојче веле. Цариградски патријарх Вартоломеј Први, дуго се трудио да обезбеди састанак са папом пре православног синода који се у јуну одржава на Криту. Било је чак претпоставки да би могла да се испослује и блиц-посета папе Фрање самом синоду.

Ти напори појачани су након историјског састанка Фрање и руског патријарха Кирила I средином фебруара у Хавани. Према тврђењима упућених, актуелна иницијатива потекла је из Фрањиног личног писма којим је обавестио Вартоломеја и о црквеном састанку на Куби, преноси Дојче веле. Поглавари из Истанбула и Ватикана желе да предупреде утисак да нова осовина Првог Рима и „Трећег Рима” (Москве) иде на уштрб тесних веза са екуменским патријархатом у Iстанбулу које потичу још из времена папе Јована XXIII (1958-1963).

Крајем марта, екуменски патријарх предложио је папи заједничку посету једном избегличком кампу на грчком острву Лезбосу, агапе са избеглицама и помен мртвима због бројних жртава страшне пловидбе с турске обале. Овим хуманитарним актом Вартоломеј I не жели само да докаже своју екуменску повезаност и лично пријатељство са Фрањом – то се, ионако, никаквим покушајима сметњи из Москве не може оспорити. 

Вајар Јован Кратохвил је рођен 17. априла 1924. године. Завршо је Академију у Београду и специјални курс вајарства 1949. године. Био професор на Факултету ликовних уметности и ректор Универзитета у Београду, ректор од 1971. до 1973. Један од најистакнутијих српских вајара по јасно дефинисаној форми, уношењу нових материјала и њиховом констуктивном комбиновању. Бавио се још графиком и таписеријом.

Аутор је низа споменика, укључујући споменике палим борцима на Мајевици и у Земуну, споменик на Авали совјетским ратним ветеранима погинулим у авионском удесу, спомен-костурницу у Сансеполкру у Италији. 

Био врхунски спортиста, првак Југослаије у пливању, шапион држве у стрељаштву и освајач другог места на светском стрељачком првенству.  

Аутор је низа споменика, укључујући споменике палим борцима на Мајевици и у Земуну, споменик на Авали совјетским ратним ветеранима, погинулим у авионском удесу, и спомен-костурницу у Сансеполкру у Италији.
Агенције