Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Доналд Трамп и Владимир Путин најзад су се поново срели, овог пута на тлу Аљаске, некадашње руске територије. Некоме ко је све то посматрао са стране готово да се могло учинити како се свет вратио уназад, у време Хладног рата, када су Сједињене Државе и Совјетски Савез - велесиле уједињене у ароганцији - одлучивали о судбини света.

Овај састанак је ипак био више од пуке историјске реминисценције. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров на Аљаску је стигао у упадљивој гардероби коју је сматрао примереном прилици, али и Путиновим амбицијама: појавио се у дуксерици на којој је преко груди ћирилицом било исписано СССР. Ако је и била шала, иза ње је стајала и претња.

Свако ко зна нешто о дугогодишњем руском шефу дипломатије знаће и да он баш и није познат по смислу за хумор, или по томе да му у припремама за озбиљан посао какав су самити промичу детаљи. Лавровљев стајлинг имао је да послужи сврси; његова намера била је да сигнализира како се Велика Русија вратила за главни сто на коме се одлучује о светским пословима. Крах СССР и његовог источноевропског царства у периоду између 1989. и 1991. дефинитивно припада прошлости. Империја се вратила, и поново полаже право на изгубљене територије.

Најважнија међу тим територијама је, наравно, Украјина. Као што је 1994. рекао Збигњев Бжежински, бивши амерички саветник за националну безбедност, „без Украјине, Русија престаје да буде империја“. Лавровљева дуксерица није била референца на Хладни рат, већ на свет какав Русија жели да изгради.

Трампова позивница Путину, оптуженом за ратне злочине, да се са њим састане на америчком тлу представља прихватање такве визије. Путиново заједничко појављивање са америчким председником, руковање на црвеном тепиху простртом на аеродромској писти и вожња Трамповом лимузином свету су послали поруку да је Русија поново призната као равноправни партнер, а да ни за јоту није морала да одступи од својих максималистичких захтева постављених Украјини.

Јасна је била и порука са самита упућена Украјинцима: чак и амерички председник прихвата да се руска империја вратила. И не помишљајте да бисте јој могли измаћи окрећући се Западу. Припадате ту где припадате: мир ће се вратити тек кад прихватите ту сурову чињеницу. Препуштени сте себи самима; Америка вам неће помоћи, а Европа то не може сама.

Подтекст самита на Аљасци би, међутим, пажљиво требало да проуче и Европљани, јер тамо уприличена визија светског поретка о коме одлучују искључиво интереси великих сила и за њих садржи бројне отрежњујуће поруке. Ако је састанак Трампа и Путина помало подсећао на Конференцију на Јалти 1945, на којој су силе победнице Другог светског рата делиле геополитички плен, то је зато што је самит на Аљасци означио још један важан тренутак опадања мултилатерализма и наднационалног приступа међународној политици.

Трамповој Америци идеја „Запада“ више не значи много, ако још ишта и значи. Све што се рачуна јесте Трампов поглед на свет и његова интерпретација америчких интереса, конфузна колико његове интерпретације и иначе јесу.

Европљани морају сами за себе да одлуче коју ће позицију да заузму. Иако САД до даљег неће мењати формални статус својих односа с Европом, Трамп ће, самозадовољно се церећи, Европљане наставити да слуша док му ласкају, или да их игнорише, као што је учинио у случају састанка на Аљасци.

Европљани стога морају да разумеју да су у овом новом светском поретку препуштени сами себи. Њихове интересе САД више неће узимати у обзир, тицало се то безбедности или трговине.

Европа мора сама да избори статус глобалне силе, брзо и енергично се суочавајући са читавим спектром изазова које тај статус подразумева, укључујући свемир, обавештајне службе и комплетан дигитални сектор. Ова прекретница у дугој европској историји захтева много веће и далекосежније напоре од једноставног додатног наоружавања и повећања војног персонала, колико год и те мере биле важне. И то је порука која је Европљанима послата са Аљаске.

Зашто Трампова Америка тако очигледно ради на штету властитих интереса? Изузимајући укидање економских санкција, Путин је од самита очигледно добио све што је желео, а изнад свега излазак из дипломатске изолације, америчко признање њеног статуса равноправне светске силе, те прихватање става да је судбина Украјина интегрални део концепта „Руског света“. Зашто Трамп јача Русију а да ништа не добија заузврат?

На ова питања, од коликог год да су значаја за Европљане, одговори се могу добити само на терену америчке унутрашње политике. Европа сада мора да се побрине за саму себе.

Радар, Јошка Фишер