А како сте ви прошли кроз тај период?

Имао сам и ја пар „случајева”. Пулски жири, у којем је било и пет чланова ЦК из република и покрајина, искључио је мој филм 'Освајање слободе' из конкуренције због идеолошке примедбе. Такав гест је тада уздрмао цео фестивал. Читава јавност, публика, критичари из целе Југе, сви нападају жири и величају мој филм, који тако профитира више него што стварно вреди. Други случај: Кад је Уметнички телевизијски савет одгледао моју серију 'Више од игре' дао ми је 36 идеолошких примедби. Ја сам одбијао да их прихватим, и серија дуго стоји и не емитује се. И почеше приче - Шотра упрскао серију Више од игре… Онда дође нови председник Савета, Филип Матић, буџа ширих погледа, прегледа серију и рече уреднику да је сместа пусти.

Једном сте рекли да сте једини редитељ који је снимао са глумцима рођеним у три века. Како се сећате неких великих стубишта глуме, којих сада нема.

Та сећања сам описао у својој књизи, али да их овде само наговестим… Ко је гледао Миливоја као Лира, Миру као Петруњелу, Мију као Смедријакова, Оливеру као Мајку Храброст. Љубу као Отела, Жигона кад у дворишту Капетан Мишиног здања шездесетосмашима кликне Робеспјеров говор, Зорана кад порадовани, Перу, краља глуме, Ејдусовог Кир Јању… Ко је у филмовима гледао Пају, Милену, Гагу, Цицу Перовића, Бату и једног и другог, томе је живот богатији лепим сећањима. Са многима од њих сам се и дружио. Зато нисам одолео нагону да запишем сећање на њих и на незаборавна дружења са њима. Да укажем и на њихову људску особеност, да те упечатљиве личности нашег културног живота очувамо од заборава.

У чему је разлика између њиховог стила глуме и глуме данашњих глумаца?

Не ради се ту ни о каквом стилу. У књизи сам навео да по мени постоје само добри и одлични глумци. А уз њих иду и они које називам добровољци за глуму. Тако је било пре, тако је и данас. И данас стасавају добри и одлични, али је добровољаца све више, јер бројне телевизије снимају многе серије, које ангажују нове трупе добровољаца за глуму. Посао који радимо није лак, скопчан је са напорима и духовним и физичким. Али, на срећу, добри глумци су обично и духовити људи, па између две клапе буде и смеха, што тај рад олакша и оплемени. Описао сам многе од тих згода и анегдота, у којима су се истицали Гага Николић, Цица Перовић, Бора Тодоровић, Бата Живојиновић…

А може ли се већ оценити наше време? Колико је велики пад како нације тако и културе уопште?

Ми сад можемо само да закључимо да је у питању наш општи пад. Не зна се колико је пад велики, јер он још није заустављен. То ће оценити сретници који преживе.

Како коментаришете то што су се овој власти глумци толико много замерили, да су их највулгарније прозивали у Скупштини?

Глумци, глумци… Ти потомци старогрчких тепсидијанаца, од античког доба су промотери културе. Они зато лако долазе под удар особа другог кова, особа које промовишу естрадни (пинк) ниво тог појма. Речју, особа које не срећемо нигде где се култура промовише. Оно што им ти глумци говоре њих потпуно разголићава, па им одговарају речима које су на пинк нивоу.

Због чега се власт боји глумаца?

Опасни су. Глумци, глумци… Они не показују нимало разумевања за режим који је озбиљно наумио да буде непроменљив. Вечан. Па немојте, глумци, такав наум оптерећивати мерилима демократског друштва, забога. Усуђујете се да доводите у питање вечност његовог трајања.

Шта нам власт поручује постављајући на чело културне сцене човека за којег не знамо да ли је гледао иједну позоришну представу, филм, прочитао књигу?

Међу министрима културе највише памтим Де Головог. Био је то Андре Малро, писац, историчар уметности, политиколог, врхунски интелектуалац, политичар, борац покрета отпора… Наравно да данас ни Француска више нема за министра особу тих квалификација, али и тамо и свуда за то место потраже особу бољег интелектуалног нивоа, надахнуту духовношћу, која ће га мотивисати да покрене општи културни напредак, као што је то Малро десет година радио по читавој Француској. Париз је синуо кад је дао да се рестауришу његови стари квартови, да се среде споменици, по градовима у унутрашњости Француске отварао је културне центре, куће културе, и сл. То се не може очекивати у земљи где у свакој новој влади највећи број њих само мења ресор. Мандатар се пита: „Где сад овога да денем…? Овога пута ти буди министар културе.“

Да ли њихово постављење на чело Министарства културе само потврђује да за ову власт култура представља оптерећење и да желе да уметнике и њихово слободно мишљење сведу на полтронство и поданике?

Добро сте рекли - култура овде представља само оптерећење. Али није у питању само избор неког министра, проблем је што се овде дневно, на све стране, промовише доста ниска духовност целог друштва. А на томе ради сам врх државе, који нам се најрадије обраћа с места где се емитују и ријалити програми, па је и он сав утонуо у тај ниво. Логично да то срозава и општи духовни ниво целог друштва, а кад то траје овако дуго, постаје нешто погубно, нешто што се у њега дубоко укорењује.

Услед чега је насиље у друштву стигло до овако високог степена?

Насиље је логичан производ друштва у којем живимо. Њега карактеришу нерасветљена убиства јавних личности, криминалне афере, где свака нова пригуши стару и отвара пут некој новој. Ниједна од њих још нема судски исход - осим паљевине куће новинара, после седам година! - јер су оптужени, почев од државног узгајивача марихуане, закључно са убицама које пеку роштиљ од људског меса, били део снага владајуће странке. Шта осим насиља ту може да цвета? Имамо досад невиђен случај тешког, вишеструког убиства чак и међу основцима. Шта још треба да нам се деси па да нађемо снаге да се искобељамо из таквог стања?

Разарање друштва је процес који незаустављиво тече, где ће нас одвести оваква суспензија закона?

Грађанска свест би требало да буде покретачка снага. Она се код нас почела развијати одласком Турака, али дуги тоталитарни режими су је доста потиснули. Крајем деведесетих је снажно букнула и дошло је до преврата, и јавила се нада за развој грађанског друштва и грађанске свести. Убиство Зорана Ђинђића, у зачетку демократског режима, охрабрило је снаге Милошевића и Шешеља, и њихов повратак на власт многе је бацио у дубоку резигнацију. Како их подићи из ње?

Због чега је једну власт све теже променити, а с друге стране, колико год да је незадовољство у народу, власт је од избора до избора све јача? Може ли се седети код куће и чекати да се власт промени?

Да би тоталитарни режим суверено трајао, његов творац зна да се мора држати већ опробане шеме. Мора се прво окружити од себе зависним, послушним и оданим људима. Затим, да сва средства јавног информисања стави под своју контролу и да се са њих не скида. Све запослене у јавном сектору обавезати… И томе слично. Да би у томе успео, као и у сваком послу, мораш бити обдарен за то. А ми смо налетели на једног коме тај махерај баш лежи. И ништа га не мрзи. Он је као такав наш главни проблем. Боље рећи главни и једини проблем. Јер из њега произлазе сви они које смо навели. Снага опозиције се троши на стотине проблема, а сви они проистичу из тог једног, главног.

Како вам изгледа ова нова верзија патриотизма?

Изгледа као огољена пропаганда. Знамо да је један од главних стубова свих десничарских режима фразеологија патриотске пропаганде. Па и овде имамо силне изјаве љубави према земљи Србији, које су веома јаке, па све јаче и још јаче од јаких. А зна се да у исказивању љубави, како према отаџбини, тако и према вољеној особи, не треба речима претеривати. Љубав се исказује деловањем, а не наглашеним вербализмом. Ршумовић тај појам сажима како само песник уме и пева: „Домовина се брани лепотом, и лепим васпитањем…“

А како се брани Косово?

У време кад су нас Милошевић и Шешељ засипали рафалима патриотских тирада о Косову, наша држава Србија погнула је главу и повукла се са тог нашег митског простора. Пролазе деценије, и патриотске изјаве и даље јече, а на притисак великих сила чине се нови уступци, и Косово је све даље од нас. Ни нашем патријарху не дају да уђе на Косово. Ни нашем динару.

Проблем Косова није од јуче?

Наравно, проблем је начет у доба Турака. Косово, с бројним манастирима и црквама њима је личило на тврђаву хришћанске вере. Да то разводне, они су Албанце са Проклетија преводили у ислам, и насељавали их на Косово и Метохију. То је трајало вековима и достигло је опасне размере. Једино је краљ Александар уочио и покушао да проблем реши, али њега убрзо убише. Као дете био сам на Косову, и памтим одушевљење којим су Шиптари дочекали улазак Немаца, и клицање Хитлеру. Он им је тамо дао сву власт. И одмах су одатле кренули препуни возови изгнаника, којима ће се по ослобођењу законом забранити да се врате на своја огњишта. Наша војска је све до 1953. тамо водила борбе са балистима, а Тито, који није веровао Србима, на све начине настоји да Шиптаре придобије. И Шиптари убију Миладина Поповића, а Тито сву власт, и сву даљу судбину Косова, поверава Фадиљу Хоџи. И шта бива? Ствара се клима због које се Срби поново исељавају са Косова, а с Поклетија поново хрле и насељавају га Албанци. Ми смо деценијама то гледали и ћутали. Тридесет година сам узалуд покушавао да снимим филм по истинитој исповести једног човека, која садржи све ово о чему сам говорио. Зачудо, ниједна власт није показала разумевање за ту причу. Кад сам на крају Косовару Тијанићу понудио ту причу, он ми је одговорио: „Ма кога Косово више занима, то је готова прича.“

А зашто Европа и Америка толико упорно инсистирају да се оконча оно што су започели Турци, наставио Хитлер, а Тито скоро докрајчио? Зашто су наши некадашњи ратни савезници за Албанце, а против нас?

Зато што знају да су Шиптари увек одани владајућој сили, а нама не верују јер се званично, као држава, нисмо јасно определили за Европу. А и наша осећања према братском словенском народу и његовој култури на све стране се бркају са односом према Путину, због кокетирања с њим.

Ми смо ипак европски народ.

Наравно, и читаво наше окружење је европско. И Доситеј је желео да Србе окрене Европи, а Вук да Европа погледа на Србе, и призна их за Јевропејце. Неписмени Милош слао је младе у Европу да се школују и врате, краљ Петар се као подофицир борио и за Француску. Александра је тешко погодила погибија руске царске породице, и свесрдно је прихватио емигранте из Русије, али је Француску сматрао за другу домовину, и подигао јој споменик захвалности. Данас стотине и стотине хиљада наших људи искључиво насељавају земље Запада, и сва привреда, и сав живот окренут нам је Европи. То нам не смета да волимо нашу словенску браћу Русе. Сад одатле прихватамо невољнике који опет беже од терора у својој земљи. На њима можемо показати своју љубав према Русима, а не испоручивати их Путину.

Да ли још увек радите?

Више пута сам изјављивао да је са мојим радом готово, али ђаво ми не да мира. Маја Херман Секулић ми понуди да адаптирам њену књигу 'Девет живота Милене Павловић Барили'. И шта сам могао кад ми је понуђен вражје изазован повод за филмску адаптацију. Што је најгоре, продуцент рачуна да бих ја могао још и да то режирам. О, свашта. Па нисам ја Клинт Иствуд!

Хоћете ли другог јуна изаћи на изборе?

Наравно да хоћу. Ако већ велики део опозиције излази на изборе, све сујете би требало оставити на страну, јер сада неизлазак на изборе значи бојкот саме опозиције.

Предратни грађански и поратни револуционарни свет, маловарошани и широкогруди визионари, историјско и индивидуално, забавно и културно - елементи су који чине заводљиви свет телевизијских серија Здравка Шотре.

Његове предратне даме, бахати народни трибуни, мајстори за кварове, али и за душу деценијама живе по људској мери упркос историјским ребусима подсећајући да је живот игра, али и више од игре. Зато и данас телевизијског гледаоца плене приче и јунаци из Шотрине мајсторске радионице која вредно ради од првих дана телевизије.

Здравко Шотра рођен је 14. фебруара 1933. у Стоцу. Дипломирао је режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1954. у класи професора Вјекослава Афрића. На Телевизији Београд био је запослен од њеног оснивања, 1958. до 2001. године.

Радар, Драган Јовићевић