Прилози

Бивши председник Хрватске Стјепан Месић изјавио је да су Срби највеће жртве рата у Хрватској, укључујући оне који су били лојални тој земљи, радили свој посао или је бранили.

„Створена је атмосфера да су највећи непријатељи Хрватске сви Срби. Мислим да се таква атмосфера помало мења набоље”, рекао је Месић за франкфуртске Вести.

Додао је да се нада да ће и одлазак представника Срба у Хрватској Бориса Милошевића у Книн 5. августа, на прославу годишњице операције „Олуја”, помоћи Хрватима да схвате да Срби „нису ни проблем ни опасност за Хрватску”.

„Да би се у томе успело, Хрватска мора да се додатно отвори и то пре свега према Србији. Она то треба да уради без задњих намера, без калкулација”, навео је Месић. Оценио је да је мржња и даље највећи проблем у региону, а да Срби и Хрвати треба да се окрену будућности на исти начин на који су то учинили Французи и Немци после Другог светског рата.

„Можемо сарађивати као разумни људи и схватити да, ако су Французи и Немци после три велика рата у само 130 година, после силних жртава и разарања, после велике мржње, сели и договорили се да стварају нову Европу која неће правити, већ отварати границе, и где више неће бити алибија да се нападају комшије, већ да се штите националне мањине, онда то ваљда могу да учине и Хрвати и Срби”, рекао је Месић. Он је казао да би Европска унија што бржим прихватањем нових чланица са Балкана спречила будуће ратове и прекрајања граница на европском континенту.

„Уједињена Европа је миленијумски подухват који данашња генерација мора да заврши како би Европа постала велики, светски играч у економском смислу. У политичком смислу тај концепт искључује било какву могућност да дође до новог рата у Европи”, навео је Месић.

Непознати починиоци јуче су просули су фарбу на велики мурал који је осликан на потпорном зиду атлетског стадиона у Краљеву, са ликовима погинулих хероја са Кошара и грбовима јединица којима су припадали. Без обзира на тај вандалски чин, ипак је свечано откривен мурал у присуству чланова породица, сабораца и бројних делегација.

Тешко је данас било члановима породица четворице Краљевчана који су погинули бранећи државну границу у зони карауле Кошаре 1999. године.

Александар Јошовић сматра да је фарба преко лика његовог оца Милосава у ствари бачена на све хероје са Кошара, док Срђана Кошанин из Ушћа каже да је више поносна на оца по којем је добила име него тужна због овог чина.

"Сад је то небитно што је то мој отац јер има још више људи који су дали своје животе доле. Мени ово ништа не значи што су они испрљали и просули фарбу јер то може само човек који не зна своју историју и свој народ", каже Александар Јошовић, син борца са Кошара.

Срђана Кошанин истиче да неће дозволити да то уништи понос који осећа.

На муралу димензија 25 пута 3,5 метра су насликани и Неџад Билаловић и Нинослав Војводић, који није родом из Краљева већ из Пећи али је са Каљевчанима био саборац у 5. батаљону војне полиције из Београда и 125. моторизованој бригади.

Оскрнављени мурал су открили припадници комуналне полиције и о томе обавести организаторе скупа.

"Дошли су овде и оно што је нама најсветије, бацили неку уљану фарбу на све ове наше бесмртне хероје и убили су их поново. Ту другу реч не бих могао да употребим", наводи Војислав Вукашиновић, председник Удружења ратних војних инвалида Краљево.

Година 2020, која још увијек није на измаку, из коријена је протре-сла свијет који познајемо. Ипак не треба заборавити ни то да су велики потреси нужни како би се десиле значајне промјене, како оне у нама тако и оне око нас, за којима наше доба и ми сами несумњиво већ дуго времена вапимо. Овај пут ћу се осврнути на тектонске потресе који су доста регионалнијег и "локалнијег" карактера, и који можда неће имати толико одјека у свијету колико у балканском микрокосмосу, оном који се врти око Дурмитора.

Иако на први поглед можда неуочљиво, ти потреси добрим дијелом повезани су с једним старим психолошким феноменом, који ме одавно интригира и који постаје све видљивија појава. Ради се, наиме, о суманутом настојању људи да се допадну и додворе свима око себе. Сам порив за допадањем стар је колико и човјечанство. Сјетимо се само Каиновог настојања да се допадне Богу приликом жртвоприношења.

Али, упркос Каиновим напорима, Авељова жртва се више допала Богу, а Каин је због тога убио свог брата Авеља. Од "случаја" Каина и Авеља читава историја човјечанства заправо је, на извјестан начин, историја настојања да се људи допадну једни другима, или пак самима себи. Примјетно је да, задобијајући наклоност великог броја људи, појединци на истакнутим друштвеним позицијама не само да стичу моћ над масама већ и да, сразмјерно порасту моћи, све теже могу да задовоље незајажљиву пројекцију сопственог ега о својој изузетности и јединствености. Дакле, није више ријеч о здравој и свакако нужно потреби да се јединка допадне онима с којима жели да изгради животну заједницу, него је посриједи озбиљна метастаза једног ПСИХОЛОШКИ веома комплексног феномена, који може бити тема читаве једне филозофске расправе.

Почетак школске године доноси неизвесност родитељима и дилему да ли да шаљу децу у школу или да се припреме за онлајн наставу.

У сваком случају, пред њима су бројни изазови. Уколико дете крене у школу уобичајено, ту се могу јавити могући изостанци из школе због здравствених проблема, не само везаних за ковид-19, а уколико учи од куће, тусу свакојаки задаци које са собом носи образовање на даљину. Деца, посебно млађег узраста су несамосталнија, па им је потребно помагати, интервенисати, објашњавати, и/или надзирати њихов рад, што се неумитно одражава на квалитет радног учинка самих родитеља, уколико и они раде од куће.

Део родитељских недоумица последица је још увек недовољно прецизних планова о томе како ће школе радити. Уз све напоре власти да децу врате у школске клупе, јер то подразумева и лакши повратак родитеља на своја радна места, а самим тим и бржи опоравак привреде, неизвесност са кретањем броја новозаражених никоме не даје гаранцију да припремљени планови неће већ наредних дана пасти у воду.

Припремају се планови и мере предострожности, али треба размишљати и шта радити и како се понашати уколико се дете разболи, или уколико група или школа морају у двонедељни карантин. Знајући каква је процедура и колико траје, од инфицирања, првих симптома, тестирања, па до њихове лабораторијске потврде, то подразумева дуго одсуствовање родитеља са посла, или рад од куће, уколико је тако нешто могуће. Ту се онда јавља и могућност да се и родитељи инфицирају од деце, па се питања ‘шта ако’, само даље надовезују.

Свесно нанет шамар Србији и Вучићу

Професор и некадашњи амбасадор Србије у Великој Британији и Ватикану Владета Јанковић сматра да је сврха вашингтонског споразума, "целе те параде - предизборна председничка кампања у САД", јер бар половина од 16 тачака нема никакве везе ни са Србијом ни са Косовом, већ служи америчком председнику Доналду Трампу да се боље позиционира пред новембарске изборе. Истакао је и да пост на Фејсбуку портпаролке Министарства спољних послова Русије није случајан, већ је то "свесно нанет шамар и Србији и (председнику Александру) Вучићу лично".

"(Трамп) се (споразумом) додворио моћном јеврејском лобију, ЛГБТ лобију, подстакао привреднике овим инвестицијама, затим је средио рачуне са Кином око тих технолошких иновација, пресекао је руске путеве испоруке енергената, све то за унутрашњу политичку употребу, како би побољшао своје изгледе пред изборе, а Србија и Косово од тога немају ништа посебно", оценио је Јанковић у Н1 Studio Live.

Што се тиче односа Београда и Приштине навео је да је нова тачка годину дана мораторијума у настојањима Косова да се учлани у међународне организације и истовремено наш мораторијум да поништимо досадашња признања Косова. Сматра да ће то подстаћи Косово да добије што више признања у тих годину дана.

"Косово ће у тих годину дана радити да добије што више признања, многима смо се замерили најавом отварања амбасаде у Израелу, пре свега арапским земљама од којих до сада многе нису признавале Косово, а сада ће то учинити. С друге стране, пристајући на овај споразум, замерили смо се и Русији и Кини, које су нам биле велика подршка у Савету безбедности", сматра Јанковић.

Kриминалну неодговорност и некомпетентност

Још једном кршећи уставне одредбе о надлежностима председника републике и осталих државних органа, Александар Вучић је обавио трговину између представника Сједињених Америчких Држава, „Косова“ и себе самог. Предмет трговине је, као и много пута до сада, јужна српска покрајина.

Српска јавност је, првог дана преговора, била изложена агресивној медијској кампањи Вучића, као тобожњег националног јунака, који је одбио „узајамно признање“ сa „Косовом“, иако заправо није било речи о међусобном признању државе Србије и „државе“ Косово, већ о признавању „мањинског статуса“ - Албанаца у Србији, и Срба у „Косову“. Срби, наравно, не могу бити мањина у својој држави, али уговорна фикција тзв. „Заједнице српских општина“, коју Вучић годинама узалудно призива, управо представља заштиту „српске мањине“ у „Косову“. Ипак, пропагандно представљање Вучића као „хероја“ послужило је сврси – као „димна завеса“ за прикривање правог смисла онога што је јуче потписао. Тиме је ослободио простор за прихватање једног тематски шароликог, али политички опасног документа.

Нејасно је чак и ко је са ким у Вашингтону потписао споразум. Александар Вучић изјавио је да је Србија потписала споразум са САД, а не са „Косовом“, док Ричард Гренел, главни преговарач, тврди да САД нису потписале споразум ни са Србијом, ни са „Косовом“. На документу се налази само потпис Александра Вучића.

Иако је његов наслов „Економска нормализација“, документ садржи низ бесмислених тачака, набацаних без реда и смисла. Ако се председник Србије пред Белом кућом оправдано чудио „Шта ће ‘узајамно признање’ у економском споразуму?“, тада је још теже објаснити шта ће у „економском споразуму“ између Србије и њене покрајине одредбе које се тичу Холокауста, хомосексуалности, 5Г-мреже, Хезболаха, амбасаде у Јерусалиму. 

Више од хиљаду Срба из Хрватске налази на Интерполовим потерницама због поступака који су против њих покренули хрватски истражни и правосудни органи. Зато је више удружења и институција покренуло иницијативу за формирање стручног органа који би се бавио питањима њихових процесуирања и проблемима које она носе са собом.

Поред осталих, покретачи иницијативе су Асоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске, Коалиција удружења избеглица у Републици Србији, Савез Срба из региона, Документационо информациони центар „Веритас”.

Према речима др Косте Новаковића, председника Удружења резервних војних старешина и ветерана Српске Крајине у Србији, једног од потписника иницијативе, идеја је да се при Министарству правде формира стручни орган (управа или слично) за решавање проблема процесуираних за ратне злочине у региону.

– Велики број чланова нашег удружења и других појединаца – војника, полицајаца и старешина некадашњих припадника ЈНА, Посебних јединица милиције РСК и Српске војске Крајине, стално и разним поводима, у вези са дневнополитичким потребама у Хрватској, изложени су углавном монтираним и неаргументованим оптужбама правосуђа Републике Хрватске, због наводних ратних злочина почињених у тој републици. Оптужбе се односе готово искључиво на припаднике српске националности, док се припадници хрватске националности, сходно Декларацији о домовинском рату и Декларацији о „Олуји” унапред ослобађају било какве одговорности, па и онда када су учинили конкретне злочине, наводи др Новаковић за „Политику”.

Cтићи ће и у Србију
Завршава се епоха владалаца лопова, превараната, лажова који раде све супротно од онога што говоре. Нико не може да се супротстави тој реци која тече. И у Београду ће потећи та река слободе. Неће ова власт још дуго - рекао је 20. фебруара на Филозофском факултету у Београду владика Григорије и тако предвидео да ће Мило Ђукановић са власти у Црној Гори пасти после 30 година, али и најавио да слично чека Србију.
Визионар, бистрог мозга, умирујућим гласом и знањем, још зимус је поручио:
- Ситуација у Црној Гори открива нам много тога, а почећу од мисли коју је записао Гете - 'Народ је верни слуга и велики победник'. У последњих више од 100 година у Црној Гори су се променила само четири владара - Никола, Александар, Јосип Броз и онда је дошао Мило Ђукановић. Ако замислимо да је тај народ покушао систем тих тоталитарних владара да затре у земљу, онда се десило оно што је било у "Буни против дахија" - "уста раја к'о из земље трава". Многи мисле да је Мило Ђукановић направио грешку, па донео закон. Тако људи мисле да је буна против дахија настала тако што су се владари наши организовали против Турака. Не, ја мислим да је све то настало тако што је раја устала јер не може зулума трпети - скенирао је још тада ситуацију са литијама епископ Диселдорфа и Немачке владика Григорије.
А онда и објаснио:
- Колика год да је моћ или власт неког режима, доћи ће до преокрета када слуга постане победник. Сто посто ће та река доћи у Србију. Немогуће је да се не деси. Ви сте толико уплашени да ви не можете веровати да ће то да се деси. Ради се о томе да прво треба отклонити страх. То се догодило у Црној Гори.

Србија је у овом тренутку дефинитивно најсрећнија земља на свету. Да није тако зар председник државе Александар Вучић не би имао пречих ствари од градње новог фудбалског, па таман и националног стадиона, који ће пореске обвезнике коштати око 250 милиона евра. 

Ако се пође од претпоставке да ће на том стадиону репрезентација сваке године одиграти не више од десетак утакмица, испада да ће нас сваки меч „орлова“ до 2030, осим живаца, коштати и два и по милиона евра. Без иједног цента пратећих трошкова, који подразумевају репрезентативне утакмице. Мада, истини за вољу, председник нам је већ обећао да стадион „неће бити нимало јефтин“. 

Ето, коначно се и у Србији десило то да сви верују председнику. Лично верујем да би тај цех могао бити и много већи. Ако се градња стадиона повери заменику градоначелника, већ доказаном СНС неимару Горану Весићу, само ће поправке онога што се сагради коштати бар неколико десетина милиона евра. Уосталом, знате ли ишта чега се Весић дохватио а да то није захтевало накнадне преправке, наравно о туђем трошку. Судећи по навијачком жару са којим је Вучић говорио о новом стадиону, нема те силе, па ни трећег пика четвртог таласа ковида-19 који би га могао натерати да одустане од идеје која више приличи пијаном милионеру него неком ко је пре само неколико година без много двоумљења смањио плате у јавном сектору и пензије. 

Како је човек, који се хвалио фискалном консолидацијом и који је ударио по џепу два и по милиона људи, одлучио да само за један стадион потроши скоро онолико колико је годинама узимао од пензионера? И то баш у време када је цео свет - наравно осим Србије, јер ми смо увек мимо света - упао у рецесију? 

Бивши командант Војске Републике Српске Ратко Младић, неправоснажно осуђен за геноцид и злочине у БиХ, рекао је данас пред судом у Хагу да је честито и законито радио као официр и да је оптужница против њега „пала у воду”.„Да ли је у праву претходно веће које је мене осудило на доживотну робију? Нису у праву. Зашто? Они су у сукобу интереса, бранили су не истину, него Холандију и холандски батаљон”, рекао је Младић, алудирајући на Сребреницу, на крају дводневне расправо о жалби коју је уложио на првостепену пресуду.

Стојећи, у тамном оделу, светлој кошуљи са плавом краватом, Младић је гласно, али успорено, рекао да „не брани себе”, него „народ српски који је на ветрометини великој”.

„Ја сам човек који се цео живот професионални војник. Честито сам радио и у миру и у рату, у складу са законима моје државе коју је разорио НАТО”, казао је Младић.

Генерал Младић је тужиоце оптужио да су „два дана обасипали ужасним, змијским, ђаволским речима”.

„То нисам ја, што сте ви о мени рекли. Или је тужитељка појела змију или НАТО оптужницу. Не вреди вам госпођо да перете то чедо НАТО”, казао је Младић, називајући и суд „чедом НАТО”.

За Сребреницу је рекао да је „кључ овог суђења”, описујући како је, после пада енклаве, у јулу 1995, заостали муслимански војник пуцао на њега и „промашио”. Како је казао, није узвратио, нити дозволио обезбеђењу да то учини, зато што је војник имао прслук Унпрофора.

Младић је нагласио да, упркос договору, међународне снаге нису 1993. демилитаризовале пет заштићених зона УН - Сребреницу, Сарајево, Горажде, Жепу и Бихаћ.