Прилози

Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. - Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете

Када завирите у историјске уџбенике, врло брзо се суочите са суморним закључком да у Србији никада није живело мање људи него данас. Из породилишта широм наше земље сваке године изнесе се хиљаду беба мање него претходне – више деце рађало се за време балканских ратова, оба светска рата, па чак и за време бомбардовања. Свакога дана роди се само 176 беба, а умре чак 278 особа, због чега годишње „изгубимо” град од 35.000 људи. И док се љуљашке у дечјим парковима све чешће њишу празне, листе чекања за старачке домове све су дуже - сваки пети становник Србије старији је од 65 година, а тек свако седмо дете није одувало 15 свећица на торти. Највећи број малишана у Србији нема ни брата ни сестру јер се маме и тате најчешће одлучују на једно дете. Сваки трећи брачни пар у нашој земљи уопште нема наследнике. Свака трећа тридесетогодишњакиња у Београду и свака четврта жена у Србији која се налази на прагу четврте деценије нема дете.

Све ређе изговарамо судбоносно „да”, а све чешће се одлучујемо за развод него за прославу сребрне или златне свадбе. За само годину дана матичари су склопили чак 700 бракова мање, док су бракоразводни адвокати све заузетији - разведено је чак 1.000 бракова више. Сваки трећи пар у Београду и Војводини ставља тачку на брачну заједницу, а у бракоразводној статистици заврши и сваки четврти брачни пар у Србији. Сваки трећи мушкарац у Србији не носи бурму, а венчаницу никада није обукла свака четврта жена. Национални емотивни графикони сведоче да 1.719.959 особа никада није стало на луди камен, а судбоносно „да” изговорило је 3.396.240 особа. Свако четврто дете у Србији роди се ван брака.

'Београдски синдикат' јуче је објавио спот за нову песму "Извини, Србијо", чије речи погађају тачно у центар. Многи нису могли да остану равнодушни на стихове ове групе, у прилог чему говори то што је за нешто више од два сата овај спот имао скоро 60.000 прегледа.

'Београдски синдикат' је одлучио да у песми опева све оно што се дешава у Србији, у којој је ситуација далеко од идеалне. Тако је кроз стихове верно приказано ко данас напредује, да је за све потребна партијска књижица, да многи одлазе из Србије, а да они који остају, морају да се супротставе свим ненормалностима.

Ово није први пут да 'Београдски синдикат' ствара друштвено ангажоване песме, остаће упамћено да су песмом "Свиће зора" дали ветар у леђа народу у Црној Гори и подршку на литијама, док је 2018. године "Догодине у Призрену" био хит.

Пред вама су стихови песме "Извини, Србијо":

Београд, машта грехом везана за асфалт

Овде срања су страшна, улица видела је свашта

Десет дина, клинац, ћале кући се враћа

"Пази, готов је, сине! Овај сигурно пада!"

У истој улици сада. И даље краде нас банда

И даље битна је чланска. И даље хапси нас значка.

Нисам пао с Марса. Знам све ово је фарса

Ал, ако нећу преко, за мене нема назад

Пар ортака с факса одавно су запалили

Добро су се снашли, ал Србија фали им

Ако овако се настави, овде нико неће остати

Сем: лопови, керови, ботови... Гаси светло последњи

Један од најближих људи Слободана Милошевића ушао је панично у црни „мерцедес”, док се дим надвијао над Скупштином и државном телевизијом. Запалио је томпус на задњем седишту, али то није био почетак вечерњег хедонизма, као ранијих година, када је одлазио код Слободана Милошевића и Мире Марковић.

Две године раније, истом брзином, али у потпуно другачијим околностима, држао је боцу „чиваса” у крилу, као да љуља бебу, пошто су га Слоба и Ричард Холбрук позвали да донесе још једну боцу. Тада је од њих тројице само Ричард Холбрук, док су наздрављали, знао да је то последња партија покера коју ће одиграти. Како карташка, тако и дипломатска.

У предвечерје 5. октобра 2000. године путник на задњем седишту знао је, као један од некадашњих господара српских судбина, да више не господари ни својом сопственом. Утрчао је у кабинет министра полиције Влајка Стојиљковића, не схватајући зашто полиција не интервенише. Некадашњи пожаревачки полицајац, уочи избора 24. септембра, на дедињском двору уперио је пиштољ у главу једном од виђенијих Слобиних људи који се усудио да тихо пита - „Каква нам је опција ако изгубимо изборе?”

„Та опција не постоји”, викнуо је Влајко. У сумрак, две недеље касније, пиштољ је био уперен у његову главу. Двојица полицијских генерала нису се обазирала на то што им је стигао познати гост. Специјални телефон, веза са Слободаном Милошевићем, звонио је без престанка, али Влајко није подизао слушалицу.

И тадашњи начелник Генералштаба Небојша Павковић ставио је вату у уши. Неколико месеци раније генерали полиције већ су ступили у контакт сa лидерима ДОС-а и добили чврста обећања да ће бити поштеђени како у револуционарном преврату, тако и после њега. Два пиштоља била су уперена у слепоочнице Влајка Стојиљковића.

Ближи се период у години који популарно зовемо сезона слава, време за породицу и пријатеље, за молитву и сећање на претке, прилика да угостимо и будемо гошћени.

Од оних који славску свећу пред иконом истог светитеља пале генерацијама уназад до оних који праве гламурозне гозбе, нешто између свадбе и покушаја холивудске журке, где баш и нема места за породичне иконе, сви су део „корона стварности” и требало би да томе прилагоде и своје славље.

Домаћи епидемиолози већ су упозорили да треба избегавати велика кућна славља, као и сва већа окупљања у затвореном простору. Суштина обележавања крсне славе, уосталом, и није у томе да угостимо што више људи.

Баш због тога, презвитер Глигорије Марковић, свештеник у вождовачкој 'Цркви Светог цара Константина и царице Јелене', каже да корона није изменила ниједан суштински елемент прослављања крсног имена, али да свакако треба бити опрезан и свестан стварности у којој тренутно живимо. Вера је темељ на коме можемо себе да чврсто изградимо да нас ништа од онога што се догађа око нас не поремети у сопственом доживљају и виђењу и пуноћи живота који је у нама самима, напомиње наш саговорник.

- У временима изазова и несигурности у којима чак не можемо да препознамо све сопствене страхове, да ли су заиста наши или су негде споља уметнути у нас, а свакако је то ово време, вера је пресудна за стабилно и добро и ментално и духовно стање. Слава, као прослављање заштите божје кроз његове свете, стварно је потврда да нас у свему што се догађа око нас Бог не напушта и да брине о нама. Ова вера није просто догађај срца и појединца, већ читавих поколења која су претходила и свих који су око нас самих, и треба да буде прослављена како је и предата и примљена, са славским колачем, свећом и житом и молитвом читаве цркве. 

Авио-саобраћај је један од сектора који је највише погођен кризом проузрокованом пандемијом ковида 19, пише дневни лист "Ил Фато Котидијано".

Губици ваздухопловних компанија на светском нивоу су око 92 одсто, а у Италији два најпрометнија аеродрома милански Малпенса и Линате у септембру су имали 70 одсто мање путника него у истом периоду прошле године. У најкраћем, закључује лист, авио-компаније и аеродроми гледају како да преживе упркос масивној помоћи, десетинама милијарди евра, коју су многе компаније примиле од својих влада.

Нормализацију авио-саобраћаја могуће је очекивати тек 2024. године, пише лист.

У међувремену владе морају да се суоче са проблемима које су последица колапса авио-саобраћаја, као што је 400.000 радних места мање и још три пута више особа које су индиректно живеле од тог посла. Према писању листа, путници највише отказују летове због страха да ће морати да остану у карантину било у земљи која је циљ путовања или по повратку кући.

Највише штете бележе дуголинијски летови, који су према подацима међународне Асоцијације авио саобраћаја, у време ковида 19 готово сасвим укинути.

На пример, на летовима од Лондона до Њујорка, који су до пандемије доносили највећу зараду, од пет четири путника су одустали од путовања.

Такође, путовања у бизнис класи која су била до сада "златна кока" авио саобраћаја, готово су нестали јер, због страха од заразе, пословни људи све више користе разне облике конференција онлајн.

Криза кроз коју пролази авио саобраћај у целоме свету натерала је неке компаније да "креативно" делују, па је аустралијска компанија Квантас, ставила у продају карте за путовање "нигде", нудећи седам сати лета изнад континента. Карте су распродате у рекордно кратком року.

Танјуг

Професор историје на Филозофском факултету у Београду Милош Ковић поднео је кривичну пријаву против колеге, професора Николе Самарџића због због одобравања, умањивања и правдања геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској /НДХ/ и у логору смрти Јасеновац.

Ковић је рекао да је ову, прву кривичну пријаву за порицање геноцида у НДХ од 1945. године до данас, поднео пре неколико дана на основу Кривичног законика.

- Начелно је важно да знамо да ли у нашој земљи некажњено може да се каже да смо заслужили злочин у Јасеновцу - изјавио је Ковић за "Вечерње новости". Ковић је навео да је Самарџић своје ставове исказивао на друштвеним мрежама, подржавајући поруке спорног садржаја. Он напомиње да је кривична пријава против Самарџића поднесена и због јавног позива на прогањање, хапшење и убијање политичких противника у Србији, по угледу на Голи оток, као и због слављења и правдања злочиначке хрватске акције "Олуја" из 1995. године у којој су Срби убијани, пљачкани и протерани.

Према Ковићевим речима, пријава је поднесена и због Самарџићевог јавног подстрекавања мржње, дискриминације и насиља против српског народа.

Ковић наводи и да се овом кривичном пријавом, после пола века одужује дуг безименој покланој деци у Јасеновцу, на Козари, Старој Градишци и Пребиловцима, које нема ни у једном списку.

- У времену обнове проусташких идеја и праксе у Хрватској, БиХ, па и у Црној Гори, у доба опште ревизије наше историје и ревизије резултата Првог и Другог светског рата, више не можемо да ћутимо - наглашава Ковић. Он поручује да грађани Србије треба да знају да на основу Кривичног законика имају право и обавезу пред својим мученичким прецима да спрече и зауставе порицање геноцида над српским народом.

Прослављени српски филмски редитељ Горан Паскаљевић преминуо је у 74. години, јавио је РТС, подсетивши да је наш познати аутор оставио дубок траг у кинематографији остварењима „Варљиво лето '68”, „Буре барута”, „Време чуда”, „Танго аргентино”, „Туђа Америка”. Режирао је и први филм у индијско-српској копродукцији „У земљи богова”.

Горан Паскаљевић дипломирао је филмску режију на Прашкој академији. Режирао је многе документарне филмове и ТВ драме за ТВ Београд, а први дугометражни играни филм „Чувар плаже у зимском периоду”, снимио је 1976. Направио је више од 30 документарних и 13 играних филмова. Осим поменутих, позната су и његова остварења: „Легенда о лапоту”, „Слуга”, „Пас који је волео возове”, „Земаљски дани теку”, „Посебан третман”, „Како је Хари постао дрво”, „Сан зимске ноћи”, „Упркос магли”...

Добитник је многих престижних награда. Иза себе има награду критике у Берлину за најбољи филм, награду критике у Венецији, престижно признање „Федерико Фелини”, специјалну награду жирија у Сан Себастијану, три 'Гран прија' у Ваљадолиду, награду „Бернард Вики” у Минхену, „Сергеј Бондарчук” у Москви, три „Златна витеза” у Русији, награду публике у Кану, европског 'Оскара', номинацију за холивудски „Златни глобус”... Ретроспективу су му приређивали њујоршки Музеј модерне уметности, Британски филмски институт, Француска кинотека у Паризу, Шпанска кинотека у Мадриду и Барселони, Аустријски филмски архив у Бечу... „Туђу Америку” је „Њујорк тајмс” прогласио једним од најбољих филмова о емиграцији снимљених у Америци.

Канонизација кардинала Алојзија Степинца мора да буде тренутак заједништва за целокупну Цркву, и католике и православне, а како на православној страни и даље постоји отпор, до даљег, Степинац неће бити проглашен светим, поручио је државни секретар Свете Столице, кардинал Пјетро Паролин. Паролин, који је „десна рука” папа Фрање, то је изјавио у интервјуу за католички недељник „Глас Концила” који је дао током недавне дводневне посете Хрватској, преноси Спутњик.

Државни секретар Свете Столице је додао да нема нових детаља „у односу на оно што је већ речено у вези са канонизацијом кардинала Степинца, у смислу у којем је то објашњено бискупима и у којем су то бискупи објаснили народу”, пренео је „Јутарњи лист”, оцењујући да је ово први пут да из Ватикана признају да су разговори хрватских бискупа и српских епископа о Степинцу пропали.

„Папа је изабрао методологију настојања да се приближе ставови, и када је реч о питању које раздваја (СПЦ и Католичку цркву у Хрватској). Сматрам, такође, да је таква методологија најисправнија. Познат је папино став да је дијалог једини инструмент који омогућава да се превазиђу разлике”, рекао је, између осталог, Паролин, наводи Спутњик.

Једна фаза тога дијалога је остварена и није, како је навео, постигла неки посебан резултат јер није дошло до приближавања ставова.

„Али верујем да је то пут којим треба ићи са обновљеном вољом. На крају сусрета изражена је жеља да се дијалог настави, па се надамо да ће се то остварити и донети плодове”, закључио је кардинал Паролин.

Овако је пре 27 година говорио Милан Младеновић  

Фронтмен бенда Екатарина Велика данас би напунио 62 године. Подсетите се његовог последњег интервјуа у којем је говорио о стању у земљи.

Рођен је 1958. у Загребу, а са шест година се преселио у Сарајево. Одатле је, након неколико година, дошао у Београд и ту остао до краја живота. Његова љубав према музици је била неописива. Често је истицао како човек у животу треба да ради оно што воли, а он се током целе каријере трудио да тако и буде.

Иако му породица у почетку није пружала подршку, већ после првих музичких признања, одлучили су да га прате не путу који је одабрао. Рокенрол му је био смисао живота и медијум кроз којим је поруке које је сматрао битним. Крајем осамдесетих година основао је бенд "Лимуново дрво", после тога познати састав "Шарло Акробата", али највећу славу стекао је у бенду "ЕКВ". Кроз музику се свим силама борио против шунда и кича који је почињао да доминира сценом у то време. Критичан је био према свим негативним појавама у нашем друштву и није се либио да јавно искаже своје мишљење.

Милан је последњи интервју дао Растку Шејићу за недељник "Интервју" 1993. године. Током тог разговора осврнуо се на стање у земљи и на зачарани круг егзистенције без много смисла. 

Није све у Србији онако како изгледа. Многи, на пример, мисле да Београд нема метро, а запослени у том јавно-комуналном предузећу имају просечне плате од 1.135 евра. Па, како онда метро не постоји

Чланови српске делегације у Вашингтону изгледа да су у ‘Овалној соби’ код америчког председника Доналда Трампа заборавили српски. Откако су се вратили ништа их не разумем. Тамо се председник Србије хвалио да је од Трампа на поклон, уз оловку, добио и кључ од Беле куће, да може, кад год му се прохте, да уђе у њу. А онда је, после само неколико дана, на РТС-у, Александар Вучић изјавио да је у Вашингтону „Србија успела да одшкрине врата Беле куће“. Па, зар са Трамповим кључем не може широм да их отвори, већ само одшкрине? Чудан неки кључ. Као што су чудна и она два „писмена“ са којима се вратио после „историјске победе“, због које су за Нобелову награду за мир кандидовани - Трамп и владе Србије и Косова. Дакле, Ана Брнабић, а не Вучић.

До повратка делегације мислио сам и да се Србија у Вашингтону обавезала да ће до јула 2021. преселити амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Учинило ми се чак и да у тачки 16 споразума дословно пише: „Србија (Београд) пристаје да отвори канцеларију привредне коморе и државну канцеларију у Јерусалиму 20. септембра 2020. године и да пребаци амбасаду у Јерусалим до 1. јула 2021. године“. Али брзо сам се уверио да не треба веровати сопственим очима. Прошле среде, гостујући на ТВ Прва, саветница председника за медије Сузана Васиљевић категорично је тврдила да се сеоба амбасаде „не помиње у нашем, већ само у папиру који је потписала Приштина“. И поновила да се „та тачка не налази у нашем папиру“. Па ви сад верујте својим очима.