Има ли у кризним временима важнијих ствари од фудбалског стадиона у земљи у којој на утакмице неких прволигаша и у нормалним временима не долази више људи него сада када су посете стадионима забрањене због короне? И где Вучић мисли да нађе толики новац? Да ли је одушевљеним навијачима СНС-а објаснио да ће и они, а не само присталице опозиције, морати да враћају дугове и то са каматама ако и тих 250 милиона евра држава позајми? 

Још чудније је да су пројекту националног стадиона и председник Вучић и његова десна рука за овакве и сличне операције, министар финансија Синиша Мали, приступили мање као државни функционери, који би пре свега требало да воде рачуна о стабилности јавних финансија, а више као класични грађевински предузимачи. Заиста је тешко јавним интересом објаснити одушевљење са којим Мали помиње да ће после градње стадиона скочити цена квадрата стамбеног и пословног простора у Сурчину, у непосредној близини стадиона. Није ли чудно да се министар финансија радује што ће цене квадрата, које ће да гради тамо неки приватник, скочити са 1.000 на 2.000 евра? Понекад ми се учини да се томе толико не радују ни агенти за некретнине који ће лично продавати те станове и себи у џеп трпати већу провизију. Мада, кад су станови у питању, ништа више није чудно. 

Па ни то што су до сада градилиште Београда на води више пута обишли Вучић и Мали него Мухамед Алабар, који је преко трговинске, а не грађевинске фирме Belgrade Waterfront Capital Investment L.L.C. из Абу Дабија бар формално већински власник Београда на води. С тим у вези помало је чудно да толико често председник у пратњи неког министра није обилазио ни две највеће компаније у Србији, од којих је ЕПС у 100 одсто државном власништву, а и у НИС-у држава има скоро исти удео (29,9 одсто) као и у Београду на води (32 одсто).

При томе, и НИС и ЕПС за јавне финансије значе неупоредиво више од Београда на води. Ако остане нешто пара од стадиона, држава ће помоћи и Ер Србији, којој Етихад није желео да одложи или опрости бар део дуга по основу кредита од око 120 милиона долара, који доспева за наплату ове и наредне године. Да ли је иком пало на памет да мањинског партнера пита да ли ће се због додатног упумпавања новца из буџета мењати власничка структура Ер Србије? 

Или је сасвим нормално да држава сноси трошкове, а да други сувласник учествује само у расподели евентуалне добити? Ако је већ тако, па има ли ишта логичније од намере да Србија изгради и аеродром у Требињу. Ма какве студије оправданости, о томе су се договорили Вучић и Милорад Додик, уз садејство Зоране Михајловић. А, ако неко и ту буде постављао нека сувишна питања, ма имаће бар чиме да одлети из Србије.

Милан Ћулибрк 

Александар Вучић, председник Србије:

Шта ће нам? То је данас насушна потреба. Промениле су се потребе. Људи иду на стадионе да уживају са породицама, да им буде лепше на стадиону. Биће споља челична конструкција, унутра дрво, дакле природни материјали. Верујем да почиње да се гради следеће године, од државног новца креће да се гради и неће бити нимало јефтино.

НиН