Треба ли бољи доказ да су посланици СНС-а апсолутно достојни свог шефа? Недостајало је само да председавајући Скупштине на крају седнице преко разгласа пусти реченицу легендарног Зорана Радмиловића из Краља Ибија: „Диван народ, просто ме обожавају!“ Или, с обзиром на Јоргованкину дилему, други део тог монолога, у коме се Краљ Иби пита: „Шта је то с тим мојим народом? Заменићу га за неки нов. Шта ће ми половни народ? Заменим то, па колико добијем, није важно.“ 

И заиста више ништа у оваквој Србији, са таквим парламентом, није важно. Уосталом, треба ли бољи доказ за то од признања саме Јоргованке Табаковић да је она Вучића питала да ли има подршку посланичке већине за један од закона из надлежности НБС? Па, зар није могла да пита шефа посланичке групе СНС, која у парламенту има двотрећинску већину? Додуше, сигурно би га питала да се он ишта пита. 

И док се гувернерка пита да ли је народ достојан председника Вучића, премијерка Ана Брнабић се пожалила водитељки јутарњег програма Пинка Јовани Јеремић на цензуру, да је за представнике власти затворена већина медија у Србији. Сигурно је мислила на све телевизије са националном фреквенцијом – Пинк, Хепи, Прву, Б92 и РТС, на Информер, Ало, Српски телеграф, Објектив, Курир, Вечерње новости, Политику, на њихове портале. Сад још само фали да затражи од Тање Фајон да омогући бољи третман представницима СНС-а у медијима уочи предстојећих избора. А, опет, да ли би то икога изненадило од премијерке која је, коментаришући сведочење за НИН бившег председника општине Владимирци да је СНС 2016. користио припаднике криминалне групе Вељка Беливука да спречи опозицију да формира локалну власт у тој општини, казала: „Не знам ништа о томе и сигурна сам да то није тачно“?! Па, како је сигурна, ако о томе ништа не зна? Још већи проблем је што је она у то време била министарка државне управе и локалне самоуправе и због тога је и била или је бар морала бити обавештена о том случају. Што значи да није тачно да о томе ништа не зна. А то је већ много већи проблем него да не зна ништа ни о чему. И ту не помажу ни њене лингвистичке акробације како, ето, она претпоставља „да је то та владавина права, па претпостављам да ће НИН и судити“. Зна она да НИН неће судити. Али, једног дана, ако Србија буде нормална земља и правна држава, за неке ствари ће се можда и судити. Па и за скривање злочина и коришћење криминалаца у политичке сврхе. 

До тада, као што и премијерка то добро зна, има отворен позив за интервју НИН-у кад год пожели. И, ако је заборавила, да је подсетим да је неколико пута то и обећала. Зашто се предомислила, то ваљда она зна. И овога пута неће моћи да каже: „Не знам ништа о томе и сигурна сам да то није тачно.“ 

Прошле недеље у Скупштини Србије фалио је само Краљ Иби да представа буде потпуна. Говорећи пред посланицима, вероватно свесна ранијих бриљантних наступа Луке Кебаре, Јанка Лангуре, а пре њих и Зорана Бабића, који се председнику дивио и ментално и физички, ни гувернерка НБС Јоргованка Табаковић није одолела а да у суперлативу – а како другачије – не помене Александра Вучића. Иако је у парламент дошла са предлогом да Ана Ивковић буде поново изабрана за вицегувернерку - што је требало да буде чиста рутина, с обзиром на то да у парламенту фактички и нема опозиције - Табаковић је у директном ТВ преносу страначким колегама подигла летвицу толико да ће је тешко прескочити и Маријан Ристичевић, Марко Атлагић, Србислав Филиповић и бивши де-ес-ес-овац, сада један од виђенијих песника у редовима напредњака, Небојша Бакарец. 

„Ја сам и тада питала оног ко је за мене човек који се по храбрости и непрорачунатости не може упоредити ни са једним од председника до сада - Александре, да ли те је достојан овај народ“, рекла је Табаковић.

Можда га народ и није достојан, али посланици владајуће већине јесу. То су и потврдили. Гласно и јасно. Тог дана 64 пута поменули су Вучића, све његове заслуге за све и свашта. На тој истој седници, ако се изузму гувернерка НБС и председница Одбора за финансије, које су говориле „по службеној дужности“, име Ане Ивковић, која је на крају расправе поново изабрана за вицегувернера - са 173 гласа за, без иједног уздржаног или гласа против - поменуто је само шест пута, од тога једном када јој је председавајући честитао што је изабрана. Треба ли бољи доказ да су посланици СНС-а апсолутно достојни свог шефа? Недостајало је само да председавајући Скупштине на крају седнице преко разгласа пусти реченицу легендарног Зорана Радмиловића из Краља Ибија: „Диван народ, просто ме обожавају!“ Или, с обзиром на Јоргованкину дилему, други део тог монолога, у коме се Краљ Иби пита: „Шта је то с тим мојим народом? Заменићу га за неки нов. Шта ће ми половни народ? Заменим то, па колико добијем, није важно.“ 

И заиста више ништа у оваквој Србији, са таквим парламентом, није важно. Уосталом, треба ли бољи доказ за то од признања саме Јоргованке Табаковић да је она Вучића питала да ли има подршку посланичке већине за један од закона из надлежности НБС? Па, зар није могла да пита шефа посланичке групе СНС, која у парламенту има двотрећинску већину? Додуше, сигурно би га питала да се он ишта пита. 

И док се гувернерка пита да ли је народ достојан председника Вучића, премијерка Ана Брнабић се пожалила водитељки јутарњег програма Пинка Јовани Јеремић на цензуру, да је за представнике власти затворена већина медија у Србији. Сигурно је мислила на све телевизије са националном фреквенцијом – Пинк, Хепи, Прву, Б92 и РТС, на Информер, Ало, Српски телеграф, Објектив, Курир, Вечерње новости, Политику, на њихове портале. Сад још само фали да затражи од Тање Фајон да омогући бољи третман представницима СНС-а у медијима уочи предстојећих избора. А, опет, да ли би то икога изненадило од премијерке која је, коментаришући сведочење за НИН бившег председника општине Владимирци да је СНС 2016. користио припаднике криминалне групе Вељка Беливука да спречи опозицију да формира локалну власт у тој општини, казала: „Не знам ништа о томе и сигурна сам да то није тачно“?! Па, како је сигурна, ако о томе ништа не зна? Још већи проблем је што је она у то време била министарка државне управе и локалне самоуправе и због тога је и била или је бар морала бити обавештена о том случају. Што значи да није тачно да о томе ништа не зна. А то је већ много већи проблем него да не зна ништа ни о чему. И ту не помажу ни њене лингвистичке акробације како, ето, она претпоставља „да је то та владавина права, па претпостављам да ће НИН и судити“. Зна она да НИН неће судити. Али, једног дана, ако Србија буде нормална земља и правна држава, за неке ствари ће се можда и судити. Па и за скривање злочина и коришћење криминалаца у политичке сврхе. 

До тада, као што и премијерка то добро зна, има отворен позив за интервју НИН-у кад год пожели. И, ако је заборавила, да је подсетим да је неколико пута то и обећала. Зашто се предомислила, то ваљда она зна. И овога пута неће моћи да каже: „Не знам ништа о томе и сигурна сам да то није тачно.“ 

НиН, Милан Ћулибрк