Опет, трећи фактор у овој сложеној једначини - Српска православна црква - можда и може нешто својих права да извлачи из чињенице да је Ђукановићев режим Законом о слободи вероисповести, који је у својој суштини дискриминаторан, покушао мимо европске праксе оспорити власништво над црквеном имовином. Али, ту је грешку Црква већ наплатила на изборима 2020. Да се не лажемо, Ђукановића је више победио покојни митрополит Амфилохије него актуелни премијер Здравко Кривокапић. За упит остаје да ли је СПЦ могла да измести устоличење митрополита Јоаникија било где у Црној Гори и да на тај начин спречи додатну радикализацију и поделе у Црној Гори, кад већ световне власти то нису хтеле. Да ли би то Јоаникија учинило мање достојним? Ни случајно. Овако, само он зна да ли се након „црногорског десантног устоличавања“, како читав догађај назива руски Комерсант, заиста и интимно осећа таквим. 

Напослетку, црногорски премијер Здравко Кривокапић налази се између чекића првака Демократског фронта, које покреће неугасла жеља за партиципацијом у влади и црквеног наковња, без чије стабилности би тешко „преживео“ иједан дан. То и није толико слаба позиција, али захтева безусловну послушност. Да ли је то заиста позиција достојна премијера секуларне државе?

Оно што у овој сложеној причи промиче је да аутократе Ђукановић и Вучић имају много више заједничког него што се из садашње, наводно заоштрене, диоптрије може видети. И један и други направили су државе у којима се ни трећим оком не види где престаје власт а почиње мафија, обојица свих ових година реципрочно размењују сав криминални талог и политички муљ који уточишта проналази у Београду или Подгорици, у зависности од потребе. И у Црној Гори и у Србији једини прави послодавац је држава, и ни тамо ни овде фукара не мора да има признаницу о пореклу пара. Да не говоримо о томе да је Вучић Ђукановићеву главу спасавао на изборима 2016, када је у директном ТВ преносу саопштио да је у Црној Гори покушан државни удар уз учешће српских и руских држављана.

Да ли ће овим игроказом дестабилизовати и Црну Гору и Србију, хотећи да затрпају личне и државне проблеме, Ђукановић и Вучић ће мислити сутра. Ова игра „тврдог“ Мила и „флексибилног“ Александра има заједнички именитељ - реч је о анахроним појавама од којих ниједна није достојна председничке функције и који опстају на сталном подгревању сукоба. Уверени, при томе, у мит о вечном политичком животу ликова који су увек умели да украду мало више од других и преваре мало више од најбољих.

Зоран Прерадовић, НиН