Наводе се бројни примери такве понуде, а новинар се убацио и у затворено друштво поклоника усташких симбола који своја уверења и склоности размењују преко веб страница. Наводи тако да једна 17-годишња девојка уз свој профил прилаже и слику усташког поглавника, а извесна Анита из Осијека наводи да јој Павелићева слика виси изнад кревета.
У својој преписци такви младићи и девојке тврде да „рат још није завршен”, износе бројне увреде на рачун Срба и Јевреја, хвале своје вршњаке из Макарске који су недавно у свој матурски годишњак убацили кукасте крстове итд.
У трогирској златари власника Алфреда Бисакуа новинари су пронашли златне привеске у облику стилизованог великог слова У, а ступили су и у контакт с извесним Антом Барабом из Паљува крај Задра, који је свом данас 15. годишњем сину дао име Усташа. Психијатра Весну Шендул-Јенгић то је забринуло, јер сматра да ће „дете због неодговорности родитеља бити трауматизовани и означено“, али његов отац не мисли тако: „Зашто би моје дете били стигматизовано? Тим психијатрима је, ако тако мисле, место на Угљану“ (где је иначе душевна болница). Анте Бараба такође напомиње: „Ја сам му име Усташа предложио, а држава прихватила. Ако се неко може презивати Четник, зашто моје дете не би могло имати име Усташа?“
Млади ловац на преживеле фашисте Ален Будај (открио је шефа усташке полиције у Пожеги Миливоја Ашнера) и директор Маргеловог института поводом свега овога сматра да би Хрватска требала да се угледа на Немачку и преслика њен закон о денацификацији друштва. Међутим, указује он, млади који величају усташтво „имају добар узор у државној управи на локалном нивоу”, јер на пример у Славонском Броду и Плетерници још постоје улице с именом усташког злочинца Миле Будака.
Р. Арсенић