Прилози

Када је пре много хиљада година један нежења исклесао први точак, није могао ни да претпостави да ће његов изум бити „злоупотребљен“ за производњу „југа“. И док точкови нису много одмакли од првобитног модела, остатак „југа“ био је производ „домаће памети“.
Можда ће ми неко замерити, али после свега што нам се десило, а почело је отприлике кад је направљен први „југо“, немам много поверења у домаћу памет. Тај убоги аутомобил парадигма је оног што нам се дешавало протеклих тридесетак година. Направили смо „југо“, а онда су кола кренула низбрдо. Док је свет, у технолошком смислу, у том периоду направио највећи напредак у историји, „југо“ и Србија су ретардирали. Такав „југо“ и таква Србија били су производ „домаће памети“.
И сада је то мезимче домаће ауто-индустрије, чудо технике, механике и електронике престало да се производи. Ову вест са жаљењем су примили само они који га нису возили. Неки радници у „Застави“ заплакали су на опроштају, али није било јасно да ли су били тужни или су то биле сузе радоснице.
Мој први и једини ауто био је „југо“. Возио сам га скоро четири године. И то само кад упали. Најчешће до мајстора и назад.
Пошто подизачи стакала нису функционисали, прозоре сам затварао на есцајг, кашиком од нерђајућег челика. Та кашика била је једина метална ствар на колима коју није захватила корозија.

- Врх брате! Сами врх!
Ово би, речником јунака позоришног комада, Спасе, била оцена представе коју је за нас, публику Торонта, извела овдашња трупа "Зоне 416".
Торонто, као мало који град ове Планете који је настањен бројнима, који се сви водимо под називом "српска дијаспора", може да се похвали богатим позоришним животом, било гостујућих позоришта из матице, било представама овдашњих позоришних трупа. Док предстве које долазе имају репертоар углавном страних аутора, значајнијих за матицу, овдашње трупе настоје да очувају дивну традицију домаћег текста, а то значи и аутентично нашег проблема.
"Зона 416" је, релативно млада, непрофитна организација, у коју се удружила група ентузијаста, са жељом да се посвете културним садржајима који би обогатили свакодневицу српске заједнице. У том настојању чланови "Зоне 416" већ су се огледали и у традиционалном извођењу текста Бранислава Нушића представом "Госпођа министарка". Скоро да је правило, у позоришном животу у нас, да непрофесионалне трупе посежу за Нушићем, јер је рачун, готово увек, да, ако затаји екипа или ма ко у њој, текст ће одрадити своје. Овога пута пак, са "Ожалошћеном породицом 2008", рачун је био крајње професионалан. Нушићев текст није ни схваћен нити третиран као табу.

Иако је Канада у бољем стању од много земаља, она није никакав изузетак у односу на остатак света, па је ушла у рецесију и њоме ће бити погођена током већег дела следеће године, тврде стручњаци Организације за економску сарадњу и развој.
Они кажу да ће национална привреда бити смањена у просеку за 0,5 одсто, а да ће стопа незапослености прећи седам одсто, услед најозбиљнијег удара рецесије у последњих 25 година.
Основни узроци рецесије у Канади су блиска повезаност са америчком привредом и осетљивост на цене роба на светском тржишту, каже Клаус Хебел, главни економиста при ОЕЦД-у. По процени стручњака из ОЕЦД-а, канадска привреда требало би да се опорави 2010. године, када би требало да оствари раст од 2,1 одсто.
Процена Центра за политичке алтернативе показује да ће чак и блага рецесија направити дефицит већи од 12 милијарди долара у следећем федералном буџету, и додатних 20 милијарди 2010. године. Озбиљнија рецесија, пак, могла би да донесе губитак од 28 у првој, плус 50 милијарди у другој години. За прављење ове њихове рачунице нису узети у обзир никакви економски стимулативни пакети.
Иако је рецесија готово реалност, министар финансија Џим Флаерти каже да влада не планира увођење економски стимулативног пакета мера пре наредног пролећа и следећег буџета.

Савет безбедности једногласно је подржао план генералног секретара УН Бан Ки-муна о реконфигурацији УНМИК-а, отварајући врата почетку рапоређивања мисије Европске уније на Косову, Еулекса. Приштина једина против.
Амбасадори петнаесточланог тела једногласно су усвојили председничко саопштење којим се "к знању узима извештај генералног секретара УН, и узимајући у обзир ставове Београда и Приштине, поздравља њихову намеру да сарађују са међународном заједницом".
"Савет безбедности поздравља сарадњу између другим међународних чинилаца, у оквиру резолуције 1244 и такође поздравља текући ангажман Европске уније да понуди евроспку перспективу читавом западном Балкану, дајући кључни допринос регионалној стабилности и просперитету", наводи се у председничком саопштењу Савета безбедности УН.
На тај начин амбасадори петнаесточланог тела отворили су врата почетку распоређивања Еулекса на Косову, као и посебним аранжманима за средине у којима већинско становништво чине Срби, обзиром да ће у тим енклавама и даље главну реч имати УНМИК.

У његовим песмама станује она Равница на коју сам поносан. Трпељива, толерантна, плодна, богата у разликама. Она којом су газиле војске, прешле сеобе, из које је побегло море, она из Микине поеме, у којој је Фрушка гора била последње острво ка Београду, која је пеглана ветровима, узбуркана сударом румунске страсти, мађарске распуштености и јужњачког севдаха. Испод небеског чадора, скројеног од географије и душе, изашао је Звонко Богдан.
Има томе тридесет и кусур година, кад ме је заразио у хотелу „Унион”. Од тада гајим поштовање према човеку који уметност своје песме уме да избалансира између живота и наклоности према враним коњима.
Са сазнањем да његови наступи буде неочекивано интересовање Београђана, пошао сам у „Сава центар” на концерт а вратио се усхићен. Остарио на недоумици шта чини нашу традицију: гусле, хармоника, фрула, труба или компјутер, разлуђен коктелом епске лирике и примењеног кукумавчења. Све је мање таквих. Способних да певају Петефија, Змаја, Ђуру Јакшића, Јесењина, Шантића, да супериорно певну емотивну лектиру па вас докрајче својим песмама.
Без икаквих естрадних трикова готово три сата шансоњер Паноније вас шета по простору нашег удеса: лево од Карпата, десно до Алпа, доле до Јадрана, горе све до московских хладноћа, успавајући да свуда буде свој. И да нема километражу коју има, Звонко је и данас способан да вас опчини личном топлотом. Певање је само последица људскости.

Бивши премијер Владе Србије Војислав Коштуница најодговорнији је што до сада нису испитани докази о томе шта се догодило са донацијама Србима на Косову и Метохији, чија је вредност најмање десет милиона евра. Те донације давала је Влада Косова, оне нигде нису књижене, а руководећи људи у болници у северној Митровици и у општинама који су добиле те донације били су управо кадрови ДСС, каже за „Блиц” Ранђел Нојкић, бивши шеф посланичке групе Српске листе за КиМ у Скупштини Косова.
Клупко сумњи о малверзацијама на Космету почело је да се одмотава после хапшења Милорада Тодоровића, саветника министра за Космет у претходној влади Србије, кога полиција терети за проневеру 1,3 милиона динара из буџета. Реаговало је и Министарство за КиМ формирањем комисије која има задатак да овакве случајеве испита.
Кадрови ДСС
Ранђел Нојкић тврди за „Блиц” да је Државни савет за КиМ, који је својевремено формирао бивши премијер, престао да се састаје само зато што је на седницама почео да износи доказе о малверзацијама и прича о својим сумњама да истакнути чланови ДСС на Косову све што на поклон добију од косовске владе накнадно наплате из буџета Србије. Такође, Нојкић тврди да је због тога избачен и из државног преговарачког тима за Косово.

У једно сам сигуран да пресудом Међународног суда правде нико неће бити задовољан“, тврди за „Блиц недеље“ угледни загребачки адвокат Анто Нобило.
Прихватање хрватске тужбе од стране Међународног суда правде изазвало је у Хрватској непримјерену еуфорију и велике наде, а ради се само о техничкој одлуци Суда да ће се бавити тим спором. Одлука о надлежности не значи да ли ће Хрватска успјети или не са том тужбом. Лично сматрам да Хрватска, за разлику од БиХ, неће имати проблема у доказивању умијешаности Србије у сукоб у одређеном времену, јер је Новосадски корпус директно деловао на подручју Хрватске, али ће имати проблема у доказивању геноцида јер га, на сву срећу, није било. Било је масовних ратних злочина против цивилног становништва и ратних заробљеника, било је етничког чишћења, али то није прерасло – по свом обиму, раширености, интензитету – ону границу која би значила геноцид. Дакле, сматрам да Хрватска неће успјети са својом тужбом.
Нобило сматра да Србија у овој ситуацији мора ићи са противтужбом.
– Србија то мора урадити, ако ни због чега другог, а оно да побољша своју преговарачку позицију, но ни та противтужба неће успјети. Ако у тужби обухвати НДХ, неће успјети из два разлога: први је што је Конвенција о геноциду донесена након Другог свјетског рата, а други што садашња Хрватска није правна насљедница квислиншке НДХ и не може, по међународном праву, одговарати за њезине злочине.
А оптужба за геноцид почињен у „Олуји“?

Председник Српског народног већа Милорад Пуповац залаже се за идеју успостављања Савета поверења између Хрватске и Србије, у коме би требало да буду представници парламената, угледне личности из јавног живота обеју држава и представници цркава.
После прихватања тужбе Хрватске против Србије за геноцид и најаве контратужбе Србије против Хрватске, председник Српског народног већа Милорад Пуповац потврдио је за "Вечерњи лист" да је идеја о стварању Савета поверења резултат његових претходних настојања.
"Савет поверења би послужио као подлога рационализацији и, руковођен чињеницама и неусмераван политичким ограничењима, приступио би деведесетима", објашњава Пуповац.
У Савету би требало да буду представници парламената и угледне личности из јавног живота обеју држава као и представници хрватске Католичке и Српске православне цркве.
"Хоће ли и коме предложити своју идеју зависи од његове процени околности. Али, ако је судити по реакцијама, тешко можемо очекивати такав Савет", оцењује загребачки лист.
Потпредседник Хрватског сабора Владимир Шекс сматра да је идеја о Савету занимљива, али тешко остварива.

Црна Гора и Србија признаће двојно држављанство свим својим држављанима који до склапања међусобног споразума буду стекли и држављанство друге бивше чланице СЦГ, под условом да се реше преостала "техничка питања", пишу данашње подгоричке "Вијести", наводећи да је то компромисно решење.
Секретар у црногорском Министарству унутрашњих послова Светозар Ђуровић изјавио је, пренео је лист, да су се две делегације у начелу договориле да се двојним држављанином, у смислу будућег уговора, "сматра особа која је већ стекла двојно држављанство у складу са законима две државе".
Уступак Србије
То значи да црногорски држављани који су по закону Србије добили њено држављанство и након 3. јуна 2006 - рока до којег право на двојно држављанство признаје црногорски Уставни закон - неће морати да од једног пасоша одустану.
"Договорили смо се да ће уговорне стране пре потписивања споразума разменити податке о особама које ће бити двојни држављани у складу са уговором", рекаоје Ђуровић.
Реч је о уступку Србије, јер она по својим законима нема обавезу да друге државе обавештава о њиховим држављанима који узму и српско држављанство.

Једном, има томе тридесет и више година, Душко Радовић наглас је предложио да Победнику на Калемегдану, како би деци био јаснији, ваља променити реквизит. Могао би у десној руци да држи кошаркашку лопту. То су, рече Бард, последње битке које смо победоносно водили. Како данас ствари стоје, ваљало би да Мештровићев „гологузан” уместо мача држи рекет. Тениски! Али, не спуштен него високо дигнут.
Боља порука ни свету ни нама оваквима не постоји. Поготово што је послата 16. новембра 2008. на Дан светске толеранције. У еуфорији шангајског Мастерс тријумфа мало ко је приметио геополитичку правилност успеха. Три београдска тенисера и џентлмена потукла су своје ривале из Америке и Русије. Некад се марширало иза пароле: Београд је свет! Сада је јасно: Свет је Београд! Наиме Јелена, Ана, Ненад, Данијел и Новак - сви су рођени у Београду, граду који има више река и потока него пристојних тениских терена. Стасали на неусловним игралиштима, уз огромно одрицање породица, снагом свога талента и огромним жртвама.
Жртве и победе су њихове, једино су радости заједничке. Ако је Боба ономад београдски тенис извео из петролејског у електрично доба (уз диван пример Монике Селеш која га је довела до атомске ере), онда нам ова генерација тениских мађионичара даје нешто чега смо дефицитарни - уводи нас у прихватљив „нови светски поредак”.