Када је пре много хиљада година један нежења исклесао први точак, није могао ни да претпостави да ће његов изум бити „злоупотребљен“ за производњу „југа“. И док точкови нису много одмакли од првобитног модела, остатак „југа“ био је производ „домаће памети“.
Можда ће ми неко замерити, али после свега што нам се десило, а почело је отприлике кад је направљен први „југо“, немам много поверења у домаћу памет. Тај убоги аутомобил парадигма је оног што нам се дешавало протеклих тридесетак година. Направили смо „југо“, а онда су кола кренула низбрдо. Док је свет, у технолошком смислу, у том периоду направио највећи напредак у историји, „југо“ и Србија су ретардирали. Такав „југо“ и таква Србија били су производ „домаће памети“.
И сада је то мезимче домаће ауто-индустрије, чудо технике, механике и електронике престало да се производи. Ову вест са жаљењем су примили само они који га нису возили. Неки радници у „Застави“ заплакали су на опроштају, али није било јасно да ли су били тужни или су то биле сузе радоснице.
Мој први и једини ауто био је „југо“. Возио сам га скоро четири године. И то само кад упали. Најчешће до мајстора и назад.
Пошто подизачи стакала нису функционисали, прозоре сам затварао на есцајг, кашиком од нерђајућег челика. Та кашика била је једина метална ствар на колима коју није захватила корозија.