У његовим песмама станује она Равница на коју сам поносан. Трпељива, толерантна, плодна, богата у разликама. Она којом су газиле војске, прешле сеобе, из које је побегло море, она из Микине поеме, у којој је Фрушка гора била последње острво ка Београду, која је пеглана ветровима, узбуркана сударом румунске страсти, мађарске распуштености и јужњачког севдаха. Испод небеског чадора, скројеног од географије и душе, изашао је Звонко Богдан.
Има томе тридесет и кусур година, кад ме је заразио у хотелу „Унион”. Од тада гајим поштовање према човеку који уметност своје песме уме да избалансира између живота и наклоности према враним коњима.
Са сазнањем да његови наступи буде неочекивано интересовање Београђана, пошао сам у „Сава центар” на концерт а вратио се усхићен. Остарио на недоумици шта чини нашу традицију: гусле, хармоника, фрула, труба или компјутер, разлуђен коктелом епске лирике и примењеног кукумавчења. Све је мање таквих. Способних да певају Петефија, Змаја, Ђуру Јакшића, Јесењина, Шантића, да супериорно певну емотивну лектиру па вас докрајче својим песмама.
Без икаквих естрадних трикова готово три сата шансоњер Паноније вас шета по простору нашег удеса: лево од Карпата, десно до Алпа, доле до Јадрана, горе све до московских хладноћа, успавајући да свуда буде свој. И да нема километражу коју има, Звонко је и данас способан да вас опчини личном топлотом. Певање је само последица људскости.