Једном, има томе тридесет и више година, Душко Радовић наглас је предложио да Победнику на Калемегдану, како би деци био јаснији, ваља променити реквизит. Могао би у десној руци да држи кошаркашку лопту. То су, рече Бард, последње битке које смо победоносно водили. Како данас ствари стоје, ваљало би да Мештровићев „гологузан” уместо мача држи рекет. Тениски! Али, не спуштен него високо дигнут.
Боља порука ни свету ни нама оваквима не постоји. Поготово што је послата 16. новембра 2008. на Дан светске толеранције. У еуфорији шангајског Мастерс тријумфа мало ко је приметио геополитичку правилност успеха. Три београдска тенисера и џентлмена потукла су своје ривале из Америке и Русије. Некад се марширало иза пароле: Београд је свет! Сада је јасно: Свет је Београд! Наиме Јелена, Ана, Ненад, Данијел и Новак - сви су рођени у Београду, граду који има више река и потока него пристојних тениских терена. Стасали на неусловним игралиштима, уз огромно одрицање породица, снагом свога талента и огромним жртвама.
Жртве и победе су њихове, једино су радости заједничке. Ако је Боба ономад београдски тенис извео из петролејског у електрично доба (уз диван пример Монике Селеш која га је довела до атомске ере), онда нам ова генерација тениских мађионичара даје нешто чега смо дефицитарни - уводи нас у прихватљив „нови светски поредак”.