Оригинални текст узет је како га је Нушић и сачинио, оријентир за белешку о нашим наравима, а нарав, природа људског бића мења се тешко или никако. И то нам је редитељ Златан Фазлагић, аутор ове обраде уверљиво предочио. И поред свих промена, на боље, на горе, опсесија богаћењем на лак и брз начин није утихнула у нашем менталитету од Нушићевог времена, дакле, готово цео век, а вероватно да никада ни неће.
Идеја и тема су Нушићеви, као што је то уосталом и са сваким савременим извођењем Шекспира. Може се рећи да је Фазлагићев Нушић толико добар да би га и сам Нушић, као врсни зналац театра, засигурно, ставио на репертоар свога позоришта.
Све то, пак, редитељ би тешко извео да није располагао једном пожртвованом екипом ентузијаста који, сваки за себе, већ имају позамашно сценско искуство и који су, на свој начин, утврђивали постојећу позоришну сцену "српске дијасопоре" у Торонту. Ово му је, засигурно, помогло у вођењу ликова кроз комедију, посебно у делу где се од ликова захтевало да уобличе уверљивост карактера, да дају ликовима животност, као да су то они које познајемо око себе, а о којима не желимо да причамо, бар не гласно, да не би било да их оговарамо. И заиста безмало сви остају да трепере у нама као да живе и даље ту са нама. Тако до потпуног изражаја долазе глумачка вештина правог геста у право време и редитељско умеће да повеже и одржи динамику свих ликова чиме се сценска животност претвора у стварну.
И Арса, Гојко Роглић; и Симка, Наташа Ђекић; и Вида, Ивана Обрадовић; и Димитрије, Душко Аврамовић; и Др. Пурић, Александар Пантелић; и Гина, Рада Мићић; и Спаса, Небојша Сремчевић; и Мићица, Тино Брелак; и Шарка, Ксенија Вучевић; и мистер Петровић, Мики Цирак и Даница, Драгана Живић Илић; и појединачно и укупно у ансамблу, остварили су убедљивост ликова по којима ће можда бити више памћени у својој средини него по својим личностима. Мало је рећи да су дали све од себе јер су успели да себе потпуно преобличе у оне које су тумачили за нас.
Свакако треба похвалити и изузетан рад и оних који су били иза сцене: две даме које су дале такође велики допринос целом пројекту: Јасминка Митић, асистент режије и Ана Клашња, сценограф, као и људи из продукције ЗОНЕ 416, који су визионарски ставили ову представу на репертоар и чијем залагањем је остварен високо професионални ниво представе: Ивана Ђорђевић, Раде Аничић, Александар Гусев и Предраг Стојковић.
Ваљало би да сви који својим гостовањима долазе да нас почасте својим представама, ако могу прво погледају ово велико дело мале публике, јер су сви извођачи у ствари публика, као и ми други, па да се запитају да ли је њихова намерена презентација одговарајућа за ниво публике која сама, из своје понесености и љубави за "даске које живот значе", остварује овакве представе.
Ако ову представу пропустите, промашили сте овогодишњу позоришну сезону у Торонту.
А ако вас неко пита шта је то "Зона 416" слободно реците: - Врх! Сам врх, брате.
Ко год је видео представу, разумеће.
Радован Гајић
Реприза представе је:
12. децембра у 20ч. - Мисисага
Burnhamthrope Libary Theatre
1350 Burnhamthrope Rd E.
14 децембра у 19ч. -Торонто
Joseph Workman Theatre
1001 Queen W. Str.Ossington