Прилози

Према последњем попису становништва из 2002, у више од шездесет села било је мање од 20 становника просечне старости 65,5 година
У Србији ће за 15 година око 700 села остати без становника, што значи да ће се чак свако пето село угасити, тврде у Заводу за проучавање села. Одласком становника са села највише су погођени погранични крајеви. Ђуро Стевановић, директор Завода за проучавање села, каже да држава нема разумевања за решавање проблема демографског и економског изумирања села иако је Србија 95 одсто рурално подручје.
- У скоро 700 српских села има мање од 100 становника, и то углавном старачког. То су претежно погранична села, на ободу према Босни и Бугарској, ту су још и новопазарска и села централне Србије. Према последњем попису становништва из 2002, у више од шездесет села било је мање од 20 становника просечне старости 65,5 година, па можемо сматрати да су она већ нестала - истиче Стевановић.
Он наводи да у селу живи 50 одсто становништва наше земље и да је хитно потребно донети стратегију развоја села, додајући да је нужно и ангажовање државе у стварању инфраструктуре и бољих услова за живот на селу.
- У селу Бабин Кал код Беле Паланке претпрошле године нуђено је породици са двоје основаца да пређу у град док траје њихово школовање, како малишани не би морали да свакодневно прелазе више десетина киолометара пешке. Родитељи нису пристали, јер су живели од своје земље, а у граду нису имали посао. После неког времена општина је, најзад, обезбедила превоз. Такво решење требало је одмах понудити породици, а не да и оног ко жели да остане на селу држава тера сели у град. Таквих примера је много - наводи Стевановић.

НАТО је започео војну вежбу на полигону Мањача крај Бањалуке. Кажу, одличан полигон за вежбе пешадије и тенкова. Знам најмање још пет сличних одличних полигона у земљама НАТО-а где би могле да се одигравају такве вежбе. А изабрана је Мањача. Вероватно је на осталим полигонима гужва, нема места. Али хајде нека буде и Мањача, јер није само у томе „квака 22”. Наиме, на Мањачи је ових дана на шатору војника армије БиХ осванула верска, зелена, исламска застава. А у шатору и око тог шатора су војници сва три народа БиХ. А БиХ је званично секуларна држава. Наравно, ствар је брзо заташкана, у команди НАТО-а у Сарајеву о томе ћуте, у штабу вежбе на Мањачи о томе нико не жели да прича. Ипак, можда ја то гледам параноично, можда је та застава, тај зелени барјак заправо и део вежбе, део сценарија да се види како Срби на Мањачи гледају на ту верску заставу? Па ће онда тимови за „псиоп” (проучавају психу људи) операције НАТО-а да направе студије о„балканским дивљацима који никако да превазиђу историју”.
Скоро истовремено, политичко Сарајево узбудило се због посете председника Србије Бориса Тадића Палама и отварања школе „Србија”. Када је у Сарајеву у октобру 2000. године отворена џамија краља Фахда, уз саудијски културни центар, колико се сећам нико се у политичком Београду није због тога узбудио. А и што би, то је верско питање у другој држави. Истина, те године и тог октобра многи су били заузети другим стварима, па и није било времена дивити се отварању још и неких културних центара у комшилуку. Које је финансирала Саудијска Арабија. А сада оволико узбуђење и протести из Сарајева због школе „Србија” на Палама.

У Београду отворена изложба ремек-дела Народног музеја - "100 година српске уметности", која је приређена у Галерији Српске академија наука и уметности.
Српски песник, приповедач, путописац и романсијер Растко Петровић је казао  „Све док не научимо да европски говоримо, нећемо бити у стању да спознамо вредности које имамо како би могли да их понудимо Европи“, а управо ова поставка сведочи о томе колико су српски уметници брзо учили да говоре европски", казао је министар културе републике Србије Небојша Брадић отварајући изложбу "100 година српске уметности."
У овој поставци обухваћен је период од 1850. до 1950. године, а изложена су репрезентативна дела Петра Добровића, Косте Миличевића, Милоша Голубовића, Надежде Петровић, Бете Вукановић, Паје Јовановића, Уроша Предића, Ђуре Јакшића, Катарине Ивановић и других. Вредност ових српских уметника није само у томе што су се школовали, путовали, боравили широм Европе и говорили стране језике  већ и у томе што су управо тај језик умели да повежу са нечим што јесте њихово биће и на тај начин отворе Европу за српску уметност.

Пред Хашким трибуналом лидер Cрпске Pадикалне Cтранке Војислав Шешељ, успротивио се захтеву тужилаца да му буде наметнут бранилац, оцењујући да би му тиме било одузето право на одбрану, што је "немогуће у цивилизованом свету".
"Тужилаштво тражи оно што је немогуће у цивилизованом свету - да ми се одузме право на одбрану. Ја могу да будем најгори злочинац, па и да кршим процесно право, али док се артикулисано понашам у судници и не онемогућавам да се процес одвија нормално - не може да ми се одузме право да се браним сам", рекао је Шешељ на статусној конференцији.
Тврдећи да "не постоји ниједан реалан основ" да му се одузме право да се брани сам, Шешељ је судијама рекао да нису ни свесни шта је у стању да уради да би заштитио своје право, алудирајући на двомесечни штрајк глађу који је спровео крајем 2006. године.
Хашко тужилаштво је, крајем августа, у додатку раније поднетом захтеву за наметања браниоца, као један од разлога навело то што је Шешељ у јулу осуђен на 15 месеци затвора због непоштовања Трибунала.
Шешељ је данас казао да још није добио српски превод тог захтева и да је о њему сазнао "из штампе".

Медијска удружења остају при ставу да је нови Закон о информисању лош, док у ОЕБС-у имају одређене замерке, али се уздржавају од оцена тог акта.
Полемика о измењеном Закону о информисању поново се захуктава дан уочи почетка примене тог закона. Шефовица одељења за медије ОЕБС-а Драгана Соломон подсетила је, гостујући у емисији “Утисак недеље”, да је та организација имала одређене примедбе на закон, али није желела да се изјасни да ли је он добар или лош.
“ОЕБС у овом случају посматра процесе, определио се не за то да - ми тако ни не рагујемо, тако што устанемо и кажемо ‘за’, ‘против’ – ми смо врло јасно изразили став да је један од највећих проблема то што није било јавне расправе, проблем регистрације самих медија и бојазан да ће високе казне доводити до тога стања у којем једна држава затвара медије, а то је заиста једна пракса која је неприхватљива”, подсећа Соломонова.
Она, међутим, каже да ће оцену да ли је закон “европски” или “антиевропски” на крају донети стручњаци Европске комисије.
“Да ли је овај закон европски или антиевропски ми ћемо чути већ у октобру месецу и те процене ће да ради Европска комисија, наравно у свом прогрес репорту (Извештају о напретку)”, каже шефовица одељења за медије ОЕБС-а.
Председница УНС-а Љиљана Смаиловић сматра да је закон репресиван и да ће довести до гашења медија.

Шефови хрватског фудбала користе болесног фашисту који шири мржњу да би појачали грозно расистичко лудило међу навијачима, пише британски таблоид „Сан” најављујући данашњи кључни меч у квалификацијама за Светско првенство у фудбалу између Енглеске и Хрватске. Лист оптужује челнике Хрватског ногометног савеза да пуштањем песама Марка Перковића званог Томпсон на стадионима „охрабрују хулигане да обожавају лудака десничара који распирује мржњу и да на трибинама узвикују – Зиг хајл”. У његовим песмама славе се геноцид и Хитлерови логори смрти, а редовно се чују на озвучењу пред утакмице које Хрватска игра код куће. „Његове болесне слогане пева на хиљаде навијача”, објашњава „Сан” у тексту под називом „Sick Heil” (Болесно „хајл”). Чланак је илустрован сликама са Томпсонових концерата – на једној девојка обучена у црно диже руку у нацистички поздрав, а на другој то исто чини на хиљаде посетилаца концерта на Максимиру.
Лондонски лист подсећа да је и нападач Енглеске Емил Хески морао да истрпи ужасне увреде и одвратне мајмунске повике кад су се две репрезентације састале у Загребу. Уз Хескија, у енглеском националном тиму играју још двојица тамнопутих фудбалера. „Сан” објашњава и да Томпсонови обожаваоци и хрватски навијачи често узвикују „За дом спремни”, поздрав усташа које су, подсећа се, у Другом светском рату у логорима убиле 90.000 невиних Јевреја, Рома и Срба. Чак је и хрватски селектор Славен Билић рекао да играчима у свлачионици пушта Томпсонове песме како би их ободрио.

Србија се опасно приближава критичној тачки високозадужених држава којима би могла да се придружи до краја године, упозоравају стручњаци. С друге стране, власт у доба кризе не показује знаке успоравања када је реч о задуживању код страних држава и финансијских институција.
Русија је Србији већ одобрила милијарду евра кредита, али се чека дефинисање услова отплате. Рачуна се и на кинески зајам од милијарду евра за изградњу моста и пуњење рупе у буџету, затим додатних 600 милиона долара од ММФ, мимо постојећег аранжмана од 2,9 милијарди евра. Ту су и кредити разних међународних институција, банака…
Може ли Србија то себи да приушти а да сама себе не угрози? И колико је заправо ризична политика Владе да се у години кризе додатно задужује?
- Задуживати се да би се преживело је политикантски. То је, у првом реду, одраз неспособности Владе која уместо да реши проблем мерама усмереним на реформисање јавног сектора, то чини новим задуживањима, а враћање дуга оставља за неку другу владу и боље време. Такво понашање може да има реално упориште уколико очекујете високе стопе раста привреде, па да на основу тога отплаћујете кредите, а у нашим условима то је мало вероватно - каже за „Блиц” Иван Николић, сарадник Економског института у Београду.

У Галерији Српске академије наука и уметности (САНУ) у Београду отворена је изложба ремек-дела српског сликарства из збирке београдског Народног музеја.
Изложбу, која обухвата 130 највреднијих остварења српског сликарства из периода од 1850. до 1950. године, отворио је министар културе Србије Небојша Брадић. Он је рекао да се нада да ће изложбу, која сведочи о значају српског сликарства у Европи у том периоду, посетити хиљаде људи из Србије и света.
Поставка је подељена у три сегмента, а замишљена је тако да у два одвојена простора, галеријски уређена, представи дела која сведоче о одређеној епохи у српском сликарству, док су у средишњем делу Галерије САНУ слике постављене онако како се чувају у депоу Народног музеја. Брадић је додао да се на изложби налазе дела српких сликара "који су отворили Европу за српску уметност", Катарине Ивановић и Петра Лубарде.
Посетиоци ће током изложбе бити у прилици да виде свих 130 дела која чине поставку, али ће, у зависности од периода, нека од њих посматрати као слике из депоа, а нека онако како би била представљена на сталној поставци у Народном музеју.

Фирма Јована Латинчића, почасног конзула Србије у Кампали, у Уганди, помиње се у вези са судским спором између естонске компаније „Раремет Лимитед“, која тражи више од милион долара одштете од швајцарске фирме за издавање сертификата СГС.
Како пише београдски дневник „24 сата“, спор је настао пошто је огранак СГС-а у Уганди наводно издао сертификат према којем је Латинчићева фирма из те земље у Естонију превозила скупоцени минерал танталит, да би се анализом у Талину установило да га пристигли товар уопште не садржи.
НЕЦА, компанија Јована Латинчића, била је у обавези да снабдева естонску фирму квалитетним танталитом, минералом који се користи у производњи мобилних телефона, ДВД плејера и рачунара, преносе афрички сајтови. Међутим, из СГС-а негирају било какво лажно сертификовање и кажу да је њима естонска фирма потпуно страна и да никада од њих нису ни тражили спорни сертификат, према којем је у Уганди натоварено 19 контејнера са 9.883 килограма танталита, да би се у Талину установило да је цео товар за 275 килограма лакши, а после анализе и да то уопште није тај минерал.
Јован Латинчић је у краткој изјави за „24 сата“ рекао да је обавеза његове компаније била само транспорт овог материјала.

После једностраног проглашења независности Косова, oко 12.000 Горанаца напустило је родну Гору на Шар планини. Њих 11.000 данас живи у Београду, део у Гори, а остали у иностранству. Где год да су покушавају да очувају свој идентитет.
За Горанце се углавном зна као за добре посластичаре. Њиховим оријенталним специјалитетима сладио се и Краљ Петар I Карађорђевић за кога је радио тада чувени посластичар Азир Пеливановић. По њему су и чувене посластичарнице „Пеливан" добиле назив.
Познати су, на пример, и по црвеним ушећереним јабукама. Њиховом производњом бави се и породица Јасима Исакија. Иако је рођен у Београду, као сваки Горанац Јасим сматра да је само привремено напустио Гору у коју ће се једном сигурно вратити.
У Србији, каже, припадници те мањине проблема имају само са оним људима који не знају ко су заправо Горанци. Због сличности с албанским презименима, после једностраног проглашења независности Косова, и неколико горанских локала нашло се на удару вандала.
"То је зато што грађани нису довољно упућени", сматра Јасим. "Наиме, 1946. године за време Информбироа извршен је покушај албанизације над горанским становништвом па су декретом замењена презимена која су до тада имала завршетак на ић оним са албанским завршетком".