Прилози

Дубл који нам је прирастао за срце одлази у историју с ловором. Звали смо га „београдски” пошто смо с великим симпатијама гледали на то што је саиграч Ненада Зимоњића такође рођен у Београду. Данијела Марка Нестора, једног од најбољих тенисера у игри парова свих времена, прихватили смо као нашег човека. Он није овде начинио прве тениске кораке, али јесте проходао под небом изнад Дунава и Саве, пре него што су га родитељи с четири године одвели у Канаду. У својатању смо често и претеривали, додајући му „ић” на презиме, али од судбине није могао да побегне. Супруга му је из нашег рода, а код нас се строго зна одакле су зетови.
Зимоњић и Нестор су тријумфално завршили своје партнерство, које, с обзиром на њихове позне играчке године, неће бити поново обновљено. Обојица су већ и одабрали нове саиграче. Од следеће године опет ће се гледати преко мреже, али сентиментална сећања на њихово вишегодишње заједничко војевање које нам је пунило срца радошћу остају неизбрисива.
Нашег и канадског аса као да је минулих дана, на завршном турниру за осам најуспешнијих парова у сезони у велелепној лондонској дворани „О2”, дотакао неки прст судбине који је одредио да њихов растанак буде победоносан. У својој последњој бици раме уз раме Зимоњић и Нестор су по ко зна који пут показали да су врхунски тенисери и једнодушан дубл, кадар да се бори за престо и када су његове могућности дошле под сумњу због слабијих игара после тријумфа на „Ролан Гаросу”.

Рашчињени владика Артемије Радосављевић првог дана Божићњег поста служио је литургију у цркви Светог Јована Претече у шумадијском селу Љуљаци, сазнају ''Вести''.
Богослужењу је присуствовало више од хиљаду људи из целе Србије. С обзиром да нису очекивали толики број људи, монаси који живе у Љуљацима нису имали довољно нафоре да поделе свим верницима, иако су је спремили за око хиљаду душа.
Бивши епископ рашко-призренски је у свом обраћању присутнима говорио о екуменизму као о ''највећој пошасти''.
Поновио је да се не одваја од једне Свете апостолске цркве, ни од Светих апостола, ни од Светог Саве, ни од Светих Николаја и Јустина.
Он је додао да не осуђује ни оне који се одвајају, али да, нажалост, ''они сами својим поступцима себи навлаче проклетство'', пренео је за ''Вести'' отац Ксенофонт, донедавно јеромонах у манастир Свет Архангел код Призрена.
Мада је на новембарском заседању Светог архијерејског сабора СПЦ рашчињен и враћен у ред монаха, бивши епископ рашко-призренски Артемије ову одлуку, како је више пута поновио, оцењује неканонском и ништавном, као и претходне одлуке црквених власти које су донете у вези са њим, а своју донедавну Епархију рашко-призренску сматра неканонски узурпираном.
На црквеном поседу тренутно живи петнаестак калуђера следбеника бившег владике
Артемија, а богомоља са пратећим црквеним здањем и осам хектара земље је задужбина протојереја-ставрофора Томислава Марковића и његове супруге Милице из Дортмунда у Немачкој. Њих двоје су и сахрањени у крипти испод цркве, а пре упокојења деценијама су живели у Енглеској и Немачкој где је отац Тома служио као војни свештеник за све православне војнике и официре у тим земљама.

Министарство за дијаспору први пут је доделило национална признања за изузетан допринос, резултате и заслуге постигнуте у области остваривања сарадње и јачања веза матичне државе и дијаспоре, као и матичне државе и Срба у региону. Министар за дијаспору Срђан Срећковић уручио је признања, која носе имена наших најзначајнијих стваралаца, у шест области и том приликом позвао најстручнији и најобразованији део дијаспоре да учествују у модернизацији и демократизацији Србије.
Срећковић је нагласио да су након усвајања првог Закона о дијаспори и Србима у региону, као и формирања Скупштине дијаспоре у јулу ове године, створени институционални механизми за нову политику према расејању. Он је најавио да ће до краја године бити усвојена национална Стратегија очувања и јачања веза матичне државе и дијаспоре и Срба у региону, чиме ће се заокружити сва потребна норматива за функционисање односа са дијаспором. Србија је започела нову политику и бригу о стварном и правном положају дијаспоре, а подршка дијаспоре се треба искористити за потребе унутрашње и спољне политике и економског развоја Србије.
Сваки припадник наше дијаспоре треба да најозбиљније схвати своју улогу својеврсног амбасадора и доброг представника Србије и српског народа, свако међу својим колегама, комшијама и пријатељима. Тако ћемо постепено улепшавати слику о себи, да се никада, нико и негде више не постиди да каже да је пореклом из Србије. Напротив, наши људи широм света треба да се труде, да буду добри грађани у земљама где живе, као што својим примером свакодневно доказују и наши добитници Националних признања, истакао је Срећковић.

Лидер Савеза независних социјалдемократа и у претходне четири и по године премијер Републике Српске Милорад Додик од 15. новембра је председник Републике Српске. На општим изборима, одржаним 3. октобра, Додик је добио 319.618 или 50,52 одсто гласова бирача. Пре Додика функцију председника РС обављали су др Радован Караџић, Биљана Плавшић, Никола Поплашен, Мирко Шаровић, Драган Чавић, Милан Јелић и Рајко Кузмановић. Нова функција била је повод да са председником Додиком за „Политику” отворено разговарамо о актуелним политичким и економским темама.
Први пут су у РС највећа владајућа и опозициона партија – СНСД и СДС – направили платформу о усаглашеном политичком деловању у заједничким органима БиХ. Шта вас је мотивисало да повучете овај потез?
Мислим да је овај потез био изненађење само за неупућене у политичке прилике у Босни и Херцеговини. Ми смо и у претходном периоду са СДС-ом имали готово јединствен наступ у Сарајеву, и без потписане платформе, на свим важним питањима за РС. Потписујући платформу ми смо и пред јавношћу Републике Српске, и пред својим партнерима у Федерацији, први пут формализовали заједничке ставове, пре свега мотивисани потребом да РС буде представљена једним гласом на нивоу БиХ, да афирмишемо политику РС, а не да се политика креира у Сарајеву, а онда спушта на ниво РС. Само решења која се унапред договоре у Бањалуци могу бити предмет разговора у Сарајеву. Од сада ће у заједничким органима БиХ Република Српска имати јединствен глас. У Сарајево идемо као страна, како је дефинисано и Дејтонским споразумом.

Рашчињени епископ умировљени рашко-призренски Артемије у разговору за Данас истиче да су за њега одлуке Светог архијерејског сабора СПЦ о ступању у раскол, рашчињењу и враћању у монашки чин „неприхватљиве као неканонске“ и да „немају никакво практично дејство“. Објашњава да је за њих сазнао из медија. За кривичну пријаву, најаве нових тужби и прозивке које му упућују поједини архијереји СПЦ каже да су „нове клевете у медијском линчу којем је изложен већ девет месеци”.
Митрополит Амфилохије каже да се црквени процес против Вас водио од 2006, да Вам је Синод судио у првој, а цео Сабор сада у другој инстанци, тако да у последњим саборским одлукама нема ничег спорног и да су оне коначне. Како Ви гледате на то?
- То су најобичније приче да би се оправдало оно што се догађало и на овом последњем Сабору. Тобоже, процес траје годинама, позиван сам толико и толико пута, што уопште није истина. Никакав процес, ни 2006, а ни 2010. није ни почињао, нити трајао. Било је само разговора, примедби, али то се не може назвати процесом, јер није било тужбе, оптужнице, саслушања и сучељавања чињеница и доказа. До сада сам више пута тражио да Сабор пре сваке друге дискусије оцени одлуке синода од 11. фебруара, којима сам привремено разрешен дужности управе у ЕРП. На мајском заседању Његова светост и синодалци одбили су да се Сабор о томе изјашњава, и одмах наставили са читањем такозване оптужнице после чега су донели одлуку о трајном разрешењу. И за ово јесење саборско заседање предао сам Синоду допис у којем сам рекао да од Сабора очекујем да преиспита одлуку Синода, поново размотри своју одлуку од 4. маја, да се моји и њихови разлози сучеле, па да видимо који су утемељени на канонима, а који нису.

Председник Србије Борис Тадић рекао је данас да се једино путем дијалога између Београда и Приштине може доћи до компромиса и решења прихватљивог за обе стране.
„Сматрам да је тај дијалог веома важан. Дијалог може да донесе решење. Сукоб постоји између Срба и Албанаца, а не између Србије и Косова, јер ми не признајемо косовску независност”, рекао је Тадић у интервјуу руској ТВ станици „Раша тудеј”.
Говорећи о томе шта је приоритет Србије - Косово или чланство у ЕУ, Тадић је рекао:
„Када сам први пут изабран за председника Србије имао сам на уму два главна стратешка циља: да постанемо чланица ЕУ и да бранимо територијални интегритет и суверенитет. Наставићу са напорима у том правцу.„
На опаску новинара да је одувек снажно промовисао проамерички имиџ владе, а да се, када је избио косовски проблем, испоставило да је Русија по том питању била једини прави савезник Србије, Тадић је рекао:
„Ја сам просрпски председник. Ова влада ће такође увек бити просрпска... Желимо да имамо најбоље могуће односе са САД, иако се суочавамо са истинским изазовом, посебно када је реч о Косову”.
Ми, међутим, не желимо да постанемо чланица САД, већ ЕУ, додао је он.
„Живимо у Југоисточној Европи и наставићемо у том правцу. Али нико не може да поставља чудне и вештачке услове по питању признавања Косова због наше намере да постанемо чланица ЕУ. И веома ценим такав приступ земаља чланица ЕУ”, рекао је Тадић.
Када је реч о односима са Русијом, председник Србије је рекао да ће Србија бити веома близак партнер Русије у будућности.

Треба да се деси земљотрес, па да политичари дођу да виде како живе људи у унутрашњости. Није овај земљотрес био јак, него су нам куће трошне. Наша кућа као држава не ваља. Нема темеље
Да, опет сам решио да се вратим позоришту. То је живот! Чак сам решио и да смршам. Некако ми је постало досадно, пожелео сам да нешто променим. Уз то долази и промена модног стила чији сам и ја био роб..., каже глумац Петар Божовић који на сцени Театра у подруму Атељеа 212 поставља представу „Крај партије” Самјуела Бекета.
Премијера је заказана за суботу, 11. децембра. Поред тога што потписује режију, Божовић ће се представити публици и као члан глумачке екипе, поред Бориса Комненића, Ренате Улмански и Властимира Велисављевића.
Иза Петра Божовића је богата глумачка каријера, од младог Данила, шпанског борца, преко „Чеговића”, до владике Николаја... Своје ликове бојио је оригиналним сценским бојама најчешће на ивици смеха и плача. Познат по смелим иступима, Божовић у својој биографији бележи и податак да је три-четири пута одлазио из позоришта, али и да је у току представе заспао на сцени. Да је одбио да игра у првој поставци мјузикла „Коса”, али и да се увек враћао позоришту.
– Наслов Бекетовог комада „Крај партије” подсећа на све крајње ситуације које нас окружују. Ако се некада и мислило да несрећа има много, овај свет је показао да их више нема. Бар не нових, јер су све познате. Остале су још две-три крајње које ће бити и крај света. Самим тим и крај свих партија и крај свих крајева. Некада је Бекет сматран писцем апсурда: Данас је, скоро, реалистички писац, тврди Божовић и уједно одговара на питање зашто је одлучио да се овога пута представи публици баш са Бекетовим комадом „Крај партије”.

Када је 15. јануара 1998. одлазио из Ердута, Питер Галбрајт није слутио да ће проћи готово 13 година пре него што опет посети то место у источној Славонији уз које се повезује највећи успех у његовој дипломатској каријери.
Пре 15 година - као тадашњи амерички амбасадор у Загребу, Галбрајт је натерао Хрвате и Србе да прихвате његов "Ердутски споразум" који је осигурао мирни повратак источне Славоније у државни систем Хрватске.
"Тадашњој хрватској влади нису се свиђале одредбе "Ердутског споразума" које су се односиле на прелазно раздобље приликом предаје власти, укљученост УН, а посебно им нису одговарале одредбе које су штитиле права српског становништва и права свих хрватских држављана на повратак својим кућама", присећао се ових дана Галбрајт у интервјуу за загребачки "Национал".
Иако је био ауторитаран, може ли се Туђман оценити као успешан политичар?
- Туђман је био снажан вођа. Са стратешког гледишта, знао је шта жели и, углавном, како то и постићи. Осим тога, окружио се способним сарадницима. У томе је био испред Слободана Милошевића који није имао визију, а једини сарадник коме је веровао био је Милан Милутиновић.
Туђманов проблем била је жеља за стварањем етнички хомогене Хрватске у којој би живело врло мало Срба, уз проширење на делове БиХ, а истовремено је желео да буде савезник Запада и Америке. Никада није разумео да су те две идеје неспојиве јер Америка никада неће бити савезник са делитељима БиХ.

"Не свиђа ми се то што нам земља пропада. Имамо демократију да изаберемо своју будалу да нас упропасти. И зато идем пре свега из економских разлога, јер ово је најгора власт у Србији икада. Нисам љубитељ глобализма, али не видим перспективу да у отаџбини макар пристојно живим", каже за "Вести" Марко Стајић, сликар из Врања који је решио да по сваку цену емигрира из Србије.
Овде владају затворени кругови: Марко Стајић
У Србији никад није био добар живот за тврде главе као што су сликарске. Јер, сликање није посао, оно те обузима, а живети од продаје слика на Балкану није нимало идилично.
Сликар Марко Стајић је рођен у Врању пре 32 године, у Београду живи осам година и каже да је још на грбачи родитеља.
Зато је решио да на сваки начин напусти отаџбину и сликарску срећу потражи у Италији.
- После бомбардовања 1999. први пут сам пожелео да одем из земље.
Студирао сам на ликовној академији у Приштини, што ме је страшно депримирало. Факултет се селио по Србији, од Лепосавића до Варварина код Крушевца, па у Звечан. Сликали смо по импровизованим халама, доживљавали свашта. И тако је мени пукао филм и напустио сам студије.
Решио сам да одем у војску и скинем ту обавезу с врата, после тога сам се заљубио и љубав ме одвела у Београд, где сам уписао индустријски дизајн. Али сликање ми није дало мира. Излагао сам ту и тамо, продам нешто и то како се сам снађем јер су овде кругови затворени - прича сликар.

Истраживање о миграцијама показало да је чак 400.000 људи последњих година предузело акције да напусти отаџбину, а на Западу посла има за дадиље, неговатељице, бармене, конобаре, трговце. Са београдског Електротехничког факултета је пре неколико година отишла цела генерација у иностранство, а уточиште се најчешће налази у Швајцарској и Немачкој.
Грађани Србије наново копају рукама и ногама да се домогну иностранства. Неко игра америчку лутрију за зелену карту, неко се пришљамчи уз ближе и даље рођаке, а нису за бацање ни пријатељи и комшије. Људи средње генерације и нижих квалификација често су спремни да раде било какав посао и лошији од оног који су имали у Србији, а млади, између осталог, излаз траже и у школовању и усавршавању у иностранству. Има и оних који сламку спаса траже у политичком азилу, показало је опсежно истраживање "Вести", јер статистике на националном нивоу нема.
Последњих година ван граница отаџбине спрема се да оде армија од скоро 400.000 углавном младих људи! Србија тако сигурно постаје земља пензионера. Грађани на српском Титанику покушавају да се избаве како ко зна и како му се посрећи, а да би се извукли од економске беде кажу да су спремни да пређу, ако треба, и два океана.
До прецизнијих података о могућим миграцијама српског становништва, "Вести" су долазиле уз помоћ углавном невладиног и приватног сектора, јер држава нема статистику. Истраживање миграционог потенцијала Србије радила је невладина организација "484" и на основу опсежних анкета установила да скоро петина грађана жели да се исели из матице, а око 400.000 је и предузело неке активности на том плану.