Марков брат је 2003. добио понуду од комшије да оде у Италију. Напустио је студије психологије и упутио се у непознато, на црно. Комшија му је понудио смештај на месец дана, а после како се снађе.
- Брат је радио свашта, углавном по магацинима и сад је успео да среди папире. После седам година је први пут био у Београду, јер је напокон дочекао да укину војни рок. Нема залихе пара, али заради месечно 1.500-2.000 евра, купио је ауто и живи онако како ја могу само да сањам. Спремам се да идуће године одем код њега куд пукло да пукло - решен је Марко.
Родитељи подржавају Марка да срећу потражи на Западу, јер тамо таленат још нешто вреди.
- Не свиђа ми се то што нам земља пропада. Имамо демократију да изаберемо своју будалу да нас упропасти. И зато идем пре свега из економских разлога, јер ово је најгора власт у Србији икада. Нисам љубитељ глобализма, али не видим перспективу да у отаџбини макар пристојно живим.
Са петооктобарском револуцијом смо се дебело прешли. Земља нам се распродаје, породица се распала. У Врању људи примају плате 10.000-15.000 динара. Моја девојка овде пристојно зарађује јер ради као менаџер за дизајн, али се заглавила са кредитом за стан и ауто, па живи од 20.000 усред Београда.
На Западу се гледа шта и како радиш и то је поштено. Али треба и ту среће. А ја стварно волим Србију, волим овај дивљи Балкан, то је нешто чудно.
Бора Станковић из Норвешке
Један мој пријатељ је отишао у Норвешку 2002. године као азилант, али није издржао. Требало је да тамо остане пет година и да не излази из земље. Он је издржао две и вратио се у Србију. А Норвешка је најбогатија земља Европе. Недавно сам је гледао на телевизији и сетио се мог друга који је побегао у Србију. Вукла га носталгија. Ма сви Срби су Бора Станковић.
Вести