Прилози

Традиционална светосавска академија одржана је у Центру "Сава". У Влади Србије уручене Светосавске награде образовно-васпитним институцијама и појединцима за посебан допринос развоју образовања и васпитања током 2010. године.
Школе и факултети у Србији обележили су празник српског просветитеља и првог српског архиепископа светог Саве. Данашњи празник традиционално је обележен и светосавском академијом  под називом "Бројаница Светог Саве", у Центру "Сава".
Живот и дело највећег српског просветитеља, првог српског архиепископа, писца и дипломате окупио је највише државне званичнике и највише званичнике школства.
"Својим укупним делом Сава је одредио ко смо и коме припадамо", рекао је у својој беседи министар просвете Жарко Обрадовић.
"Упознавши друге народе и земље Сава је дубоко схватао и разумео да ако хоћемо да се одржимо и као држава и као народ, морамо постати део света у коме живимо", рекао је Обрадовић.
Према његовим речима, образовање је процес који захтева знање, улагање и време и да би се у том процесу успело, морају постојати јасно зацртани државни циљеви, али и подршка свих у остваривању места и улоге образовања у будућем развоју Србије.
Светосавску награду за 2010. годину, понело је деветнаест најбољих за посебан допринос развоју образовања и васпитања.
Академији су присуствовали председник Србије, Борис Тадић, патријарх српски Иринеј, премијер Мирко Цветковић, потпредседници и министри српске владе, представници верских заједница, дипломатског кора, академици, ректори, професори, студенти, ђаци.

Са погледом горе према Ђурђевим ступовима, Немањиној задужбини, а код металног крста и младог храста у селу Мишчиће, где се верује да је рођен Растко Немањић, група деце из основне школе у Дежеви је отпевала химну светитељу. Славски колач су пресекли и свету литургију служили игуман манастира Ђурђеви ступови протосинђел Герасим и старешина манастира Црна Река отац Јован. Пре тога су ђаци и наставници школе у Дежеви обележили школску славу, уз пригодан програм и сечење славског колача.
– Већина наших ученика је српске националности. Али , неколико ђака Бошњака је инсистирало да учествује у светосавском програму – каже професор српског језика у овој школи Мирко Поповац. – Питао сам децу да ли им родитељи знају да су данас у школи и да хоће да учествују. Рекла су да родитељи за то знају и да их подржавају. Имао сам утисак да бисмо и децу и родитеље увредили да им нисмо дозволили да учествују у песмама, рециталима и играма посвећеним Светом Сави – казао је Поповац.
Слично је било и у неким градским школама у Новом Пазару. То што школска дворишта нису била пуна дечје граје, као радним даном, објашњава се не као резултат апела муфтије Муамера Зукорлића да Бошњаци, наставници и ђаци треба да бојкотују светосавске прославе, него као резултат чињенице да деца увек и свуда поздрављају сваки разлог да не дођу у школу. Чак, објашњавају неки, деца „опомињу” наставнике да не заостану за својим колегама у најављеном штрајку.
У ОШ „Братство” дошли су ђаци и наставници који су сматрали да је то потребно. Директор Дејан Кулунџић каже да није било никакве присиле, а да је дошао велики број и српске и бошњачке деце. Програм је водила ученица бошњачке националности.

У стану без струје, воде, грејања, на рубу егзистенције - тако и даље живи Момир Дробац, човек у чијем бившем стану живи хрватска премијерка Јадранка Косор, након што су почетком деведесетих из њега избачени Момир и његов брат Бранимир, који се у међувремену убио, подсећа Интернет сајт "Tportal.hr".
Момова тужна прича на коју је упозорио ХТВ-ов новинар Саша Косановић у емисији Хрватска уживо у марту 2010. године, још увек чека, ако је то могуће, барем људскији завршетак.
Наиме, десет месеци касније, "Хрватска уживо" опет упозорава на исте ствари након што је и новинар "Тпортала" Драго Пилсел указао на то да Момир Дробац и даље живи испод сваког људског достојанства.
Готово се ништа од марта прошле године није променило осим што је Косорова већ тада почела да открива уредничке пориве, али ни други, иако је било оних који су се јавили да ће помоћи (а међу најгласнијима је био председник Српског народног вијећа Милорад Пуповац), нису се претргли судећи према резултатима - којих нема, истиче "Тпортал".
У емисији је пак Момир Дробац резигнирано проговорио о својој тужној судбини: "У тим првим данима било је доста људи који су нудили помоћ. Социјална служба била ми је на вратима, разговарао сам с неким људима на високим положајима, са Српским народним вијећем (СНВ). Мени је најважније да су они помоћ понудили", казао је Дробац, али и додао да му је неугодно да прихвати милостињу од странаца.

Председник црногорског парламента Ранко Кривокапић оценио је да Српска православна црква, постављањем металне цркве на планини Румија, руши државу Црну Гору.
"Црква на Румији је објекат за рушење мултиетничке Црне Горе", рекао је Кривокапић у интервјуу Радију Црне Горе. По његовом објашњењу, све друге објекте које је СПЦ нелегално подигла треба третирати као илегалне грађевинске објекте, а проблем у вези са црквом на Румији је политички.
Кривокапић је подсетио да је врх планине Румија свето место за припаднике све три конфесије на подручју Бара и у Црној Гори. Сви они су, како је навео, традиционално износили камење на врх Румије, а сада, када је СПЦ поставио метални објекат, тако је извршена "агресија" на то свето место.
Према оцени Кривокапића, "агресија СПЦ у Црној Гори траје већ две деценије".
"СПЦ не постује Устав ове земље, негира њене законе, државу, црногорску нацију, то нема нигде", рекао је Кривокапић.
То је, према његовим речима, "незамисливо". Кривокапић је у том контексту упозорио и да митрополит СПЦ у Црној Гори Амфилохије, мора да одговара пред судовима, због његових недавних изјава у вези са црквом на Румији.
Митрополит Амфилохије је на Божић упозорио да ће се неко наћи ко ће срушти џамију, ако буде срушена црква на Румији.
Кривокапић је казао да је то "претња крвопролићем" и за то се мора одговарати.
Председник црногорског парламента је Амфилохијеве изјаве упоредио са претњама Бин Ладена, јер је митрополит СПЦ запретио држави Црној Гори да ће бити рушења верских објеката, ако буде уклоњена метална црква на Румији, о чему је раније донета валидна одлука.

Шеф притворске јединице Међународног кривичног суда за бившу Југославију Тим Мекфаден, информисао је званичнике амбасаде САД у Хагу о здравственом стању, дневном режиму, правним и финансијским пословима и контактима ван Трибунала бившег српског председника Слободана Милошевића током његовог боравка у затвору у Схевенингену.
Како пише у дипломатској депеши од 12. новембра 2003, коју је на свом сајту објавио Викиликс, Мекфаден је виђао Милошевића и с њим разговарао „чешће него ико други”, наглашавајући да бивши српски председник није особа која радо своје мисли дели са другима.
Према његовим речима, Милошевић је имао озбиљне срчане проблеме који нису благовремено лечени, али истовремено, како је тврдио Мекфаден, није боловао од дијабетеса или, у најмању руку, од депресије. Он је додао да историја Милошевићевих срчаних проблема датира од времена много пре његовог доласка у Хаг.
Управник затвора у Схевенингену је навео да је Милошевића немогућност да виђа супругу, сина, ћерку, снају и унука чинила „суштински несрећним”, али је према речима Мекфадена, српски председник био преокупиран послом, што га је држало подаље од депресије.
Он је бившег српског председника описао као самоувереног човека, који успева уз помоћ своје жене Мирјане Марковић да организује читаву мрежу правних и политичких контаката, као и да преко правних саветника у Београду успешно води своју Социјалистичку партију Србије (СПС).

Новоустановљена награда "Златни венац", коју Министарство културе Србије додељује за посебан допринос развоју културе кроз меценство и донаторство, вечерас ће бити уручена Мадлени Цептер. О томе смо разговарали са специјалним саветником у министарству културе Зораном Хамовићем.
„Сачињена је посебна награда која би била подстицајна баш за оне који желе да буду добротвори и донатори“, рекао је за Међународни радио Србија Зоран Хамовић. „Та награда носи назив "Златни венац" и додељује је Министарство културе Србије. То је заправо једна врста јавног признања онима који су учинили највише у сфери културе у Србији,“ прича даље Хамовић и истиче да је прва добитница Мадлена Зептер. „Она је недавно отворила музеј у Београду, реновирајући здање из 1922. године, које је под заштитом државе и на три спрата сместила деценијама сакупљану колекцију од 350 слика и скулптура са потписима 132 најзначајнија уметника са српских простора. Према Хамовићевим речима свакако не треба заборавити позориште у Земуну у којем гостују врхунски уметници из земље и иностранства, и које је захваљујући њеној бризи постало једна од важних тачака на културној мапи не само Београда, него и Србије“.
Мадлена Цептер је, „високим критеријумима уградила своје име и значајна материјална средства у културу и уметност данашњице, што представља прави подвиг који траје већ две деценије стоји у образложењу Комисије за доделу награде. Ту се наводи и да је Мадлена Цептер на старим темељима, направила ново здање Опере као и да је већ 10 година спонзор награде "Женско перо" и да даје донације за награду "Добричин прстен" за животно глумачко остварење.

Нереде на фудбалској утакмици Динама и Црвене звезде 13. маја 1990. године у Загребу, који је глобална америчка ТВ мрежа ЦНН недавно уврстила међу пет мечева који су "променили историју", организовала је Хрватска демократска заједница, сматра тадашњи главни инспектор СУП Хрватске Петар Ђукић.
Ђукић тврди да је ХДЗ већ у то време имала своје људе у милицији, који су омогућили да се пред утакмицу делимично исече ограда између терена и источне трибине, где су били Динамови навијачи, па су они лако упали на терен.
"Већ тада смо имали око 50 одсто припадника службе који су гласали за ХДЗ", рекао је Ђукић.
Онда је, према објашњењу Ђукића, "сасвим разумљиво да се нашао неко да допусти слабљење те ограде и доношење каменица на источну трибину, којима су гађани навијачи Звезде, што је био увод у почетак инцидента".
Навијачи Црвене звезде потом су кидали рекламне паное да би се заштитили, додао је Ђукић, што је изазвало још веће нереде, који су довели до рушења ограде и упада Динамових навијача на терен, а потом и сукоба са милицијом.
У припреми обезбеђења утакмице доминирала је политика над струком, указао је Ђукић и објаснио да зато није прихваћен његов предлог да све то води републички СУП, него је пребачено на загребачки.
Вероватно је због тога, сматра Ђукић, одбијен и његов предлог да се за обезбеђење ангажују специјална возила са воденим топовима, већ су на терену биле две обичне ватрогасне цистерне, које су ватрогасци одбили да употребе.
Ђукић напомиње да хрватска Служба државне безбедности није милицији доставила податке да се припремају нереди, иако је била дужна то да уради.

За главу би се ухватио српски сељак када би знао да смо у току 2010. године увезли више од 8.400 тона црног лука и чак 25.000 тона јабука. Земља која „пола Европе може да храни” у иностранству је набавила и око 5.000 тона пасуља, као и више од 600 тона шаргарепе, показују подаци граничне Фитосанитарне инспекције Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде.
Увезли смо нешто мање од 4.800 тона паприке, а на списку зелениша који смо у току минуле године купили ван граница наше земље налазе се крушке, краставци, парадајз, бели лук, купус, чак и шљиве.
Годишњи извештај граничних инспекција показује и да воће и поврће највише увозимо из Шпаније, Чешке, Аустрије, Босне и Херцеговине, Египта, Грчке, Холандије, Италије, али и Кине и Киргизије.
И премда су прва асоцијација сваког потрошача на увозно воће јужни плодови, овакви подаци са наших граница то демантују, па готово свакодневно на трпези имамо прави интернационални мени, а да то и не знамо. У пролеће пазаримо јагоде из Грчке. Они који у супермаркету посегну за јабуком највероватније ће пазарити босански ајдаред, а у каци киселимо купус из Македоније. Ни то није све. Ко би да у време грипа подиже имунитет вероватно ће то урадити кинеским белим луком, а у српском лонцу са ребарцима крчка се пасуљ из Кине или Турске.
Трговци кажу да домаћа производња често не задовољава потражњу, па зато продају увозни зелениш. Структура понуде увозног воћа и поврћа, кажу, зависи од годишњег доба.

У Србији се дочекују две нове године, чак се једна у народу зове и српска, славе се два Божића. Неки то сматрају квалитетом и разноликошћу, за друге је то камен спотицања, а ради се заправо о два важећа календара, један Грегоријански или нови је грађански или државни, а по другом Јулијанском или старом, функционише Српска православна црква и њени верници.
Хришћани своје постојање, поступке, међусобне односе и пре свега, саму суштину вере мере појмом вечности, позивајући се на речи Светога Писма да је „Исус Христос исти јуче и данас и у векове“. Дакле, могло би се рећи да живе изван времена, у вечности, ишчекујући Царство Небеско. Истовремено, они живе овде и сада, у одређеном тренутку, одређене године, дана и ноћи, што значи да свој живот, иако се спремају за вечност, мере земаљским и временским категоријама. Практично то изгледа овако, док Римокатоличка црква и неке православне прослављају Божић а затим и дочекују нову годину, православци у Србији су још у посту. Према Јулијанском календару Божић се прославља 25. децембра по старом односно 7. јануара по новом календару, а српска нова година се прославља између 13. и 14. јануара. О промени црквеног календара се говори већ дуго, али та промена није баш једноставна а према некима, могло би доћи до поделе у крилу цркве. Отуда је питање календара у хришћанству веома битно, поготово што је оно већ узроковало поделе у великој породици хришћанских народа.
Према неким истраживачима, људске цивилизације познају 1600 календара. Своје календаре имали су стари Египћани, Вавилонци, Грци, Римљани, мухамеданци, јудеји. Када је својим војним победама цар Јулије Цезар осигурао мир Римском царству одлучио је да утврди државу и уведе јединствен  календар, уместо мноштва календара појединих градова и провинција царства.

Жан-Шарл Гардето, посланик из Монака, поднео је Парламентарној скупштини Савета Европе извештај "Заштита сведока на Балкану" у ком наводи да власти на Космету отворено признају да је немогуће спровести суђења одговорнима за ратне злочине јер у тој покрајини не постоје судије, тужиоци и адвокати који би прихватили да се тиме баве.
Сведоци су изложени претњама и нападима, а одговорни за то често остају некажњени, наводи Гардето у извештају о коме ће Парламентарна скупштина Савета Европе расправљати на пленарном заседању крајем јануара, за када је предвиђена и расправа о резолуцији специјалног известиоца Дика Мартија који је оптужио Хашима Тачија за трговину оружјем и дрогом, али пре свега органима отетих и убијених Срба, Рома и нелојалних косметских Албанаца.
Гардетоов извештај баца више светла на питања која је отворио извештај Дика Мартија о трговини људским органима. У безакоњу и без ефикасне заштите сведока делују бесмислено захтеви да Еулекс спроведе истрагу о трговини људским органима. Сведоци који су се поверили Дику Мартију имали су поверења у њега јер су знали да је он 2007. године поднео извештај о тајним затворима ЦИА и успео да очува тајност имена сведока и инсајдера из америчких и других тајних служби који су му помогли. Из Гардетоовог извештаја, међутим, произлази да Мартијеви сведоци који су говорили о трговини органима немају ниједан разлог да верују Унмику ни Еулексу.
Гардето истиче да на Космету не постоји закон о заштити сведока. Јединицу за заштиту сведока основао је Унмик још 2003. године, али она никада није функционисала, као што за сада не функционише ни под Еулексом који наводно пати од мањка кадрова. Сем тога, Еулекс не може да пружи одговарајуће гаранције потенцијалним сведоцима, па су они толико застрашени да их једноставно - нема.