Тако хришћанска црква добивши слободу прихвата постојећи, Јулијански календар а при том се посебно водило рачуна да највећи хришћански празник Васкрс не падне пре јеврејске Пасхе. Али, још тада су постојале две праксе, наиме, хришћани у Малој Азији су празновали Васкрс 14 дана јеврејског месеца Нисана, у било који би дан то падало. На Западу, пак, Васкрс је празнован такође 14 дана јеврејског месеца Нисана али увек у недељу. Те тако док су хришћани на Истоку били у празничном расположењу они на Западу су били у жалости због распећа Исуса Христа и времена поста. Дакле, већ тада је постојала потреба уједињења и слављења овог великог празника у исто време. Зато је Први васељенски сабор 325. године одредио да све Цркве славе Васкрс у први недељни дан после пролећне равнодневице и после пуног месеца. Одлучено је да Александријска црква израчунава када пада празник сваке године и да о томе обавештава остале цркве а током низа година, видело се да календар заостаје за стварношћу равнодневице, па је израчунато да се за 128 година начини задоцњење за цео један дан. Тако је календарско питање након низа векова поново дошло на дневни ред.
Међутим, настаје турско ропство и ово питање се оставља за боља времена. Али папа Григорије XIII реши да побољша календар и одреди комисију која начини нови календар, назван по њему Грегоријански а 1582. године он је прихваћен у неколико европских земаља а касније и од низа других. Папа Григорије је упутио писмо и цариградском патријарху Јеремији II да прихвати нови календар, али то није урађено јер је констатовано да по њему може да се деси да се Васкрс празнује пре равнодневице заједно са јеврејском Пасхом што је канонским прописима забрањено. Након низа векова, године 1923. године у Цариграду је одржан свеправославни конгрес на коме је одлучено да се учини реформа календара и тај посао је поверен српском професору Милутину Миланковићу. Он је то и учинио и његов календар је најтачнији од свих а осигурава и заједничко празновање Васкрса. Међутим, до његове примене никада није дошло јер је због потреба грађанских и трговачких веза са иностранством Грчка црква самоиницијативно прешла на Грегоријански календар. То је изазвало велике поделе у Грчкој цркви, као и у неким другим православним црквама а календарско питање остаде отворено до данас. Неке православне цркве прихватиле су нови календар али Васкрс славе по старом. Јулијански календар данас држе Јерусалимска, Руска, Грузијска, Српска православна црква и Света Гора. Прелазак на нови календар има приличан број противника у свим овим црквама, па би једнострано доношење те одлуке свакако изазвало нове поделе. Иако календар није црквена догма он се дотиче јединства свете вере и светог богослужења, што је једнако догматима. Зато се јединствена одлука и право решење очекује на новом, будућем Великом Сабору православне цркве. 
Љиљана Синђелић Николић, МРС