Шеф притворске јединице Међународног кривичног суда за бившу Југославију Тим Мекфаден, информисао је званичнике амбасаде САД у Хагу о здравственом стању, дневном режиму, правним и финансијским пословима и контактима ван Трибунала бившег српског председника Слободана Милошевића током његовог боравка у затвору у Схевенингену.
Како пише у дипломатској депеши од 12. новембра 2003, коју је на свом сајту објавио Викиликс, Мекфаден је виђао Милошевића и с њим разговарао „чешће него ико други”, наглашавајући да бивши српски председник није особа која радо своје мисли дели са другима.
Према његовим речима, Милошевић је имао озбиљне срчане проблеме који нису благовремено лечени, али истовремено, како је тврдио Мекфаден, није боловао од дијабетеса или, у најмању руку, од депресије. Он је додао да историја Милошевићевих срчаних проблема датира од времена много пре његовог доласка у Хаг.
Управник затвора у Схевенингену је навео да је Милошевића немогућност да виђа супругу, сина, ћерку, снају и унука чинила „суштински несрећним”, али је према речима Мекфадена, српски председник био преокупиран послом, што га је држало подаље од депресије.
Он је бившег српског председника описао као самоувереног човека, који успева уз помоћ своје жене Мирјане Марковић да организује читаву мрежу правних и политичких контаката, као и да преко правних саветника у Београду успешно води своју Социјалистичку партију Србије (СПС).
Милошевић је, како је рекао Мекфаден, са женом имао „изузетан однос” и могао је да манипулише нацијом, али не и супругом, која је „по свему судећи имала велики утицај на њега”.
Како је навео управник затвора у Схевенингену, Мира Марковић, с којом је Милошевић свако јутро разговарао телефоном, била је извор информација, утехе, мотивације и стратегије за Милошевића, који се веома ослањао на њу.
Када је Милошевићев крвни притисак веома скочио у септембру 2003, званичници у Схевенингену су разматрали како да смање ниво његовог стреса и „учине га срећним”, рекао је Мекфаден који је предложио да се пронађе начин како би Мира Марковић из Русије била доведена у Хаг „са одређеним имунитетом како не би била ухапшена”.
Трибунал је, међутим, проценио да би то било немогуће, а и сам Мекфаден је оценио да би сусрет двоје супружника ипак могао да представља додатан ризик по Милошевићево здравље „јер је Мира Марковић могла да буде веома хировита особа”.
Са друге стране, Мекфаден је америчким званичнима рекао да су спекулације о Милошевићевом финансијском стању прецењене, јер је било потребно да се унутар редова његове странке покрене кампања за прикупљање новца за плаћање сарадника и путовања његових адвоката.
Према речима Мекфадена, после убиства бившег српског премијера Зорана Ђинђића у пролеће 2003. Милошевихева финансијска ситуација се погоршала, те пет месеци није плаћао особље у својој резиденцији у Београду, нити је неко време могао да финансира авионске карте за своје београдске саветнике.
Када се ради о правним саветницима Милошевића, Мекфаден је навео да је српски председник веровао да је „окружен будалама” и у судници и ван ње, док је према такозваним пријатељима суда „гајио наклоност”.
Мекфаден је српског председника описао и као особу са скоро фотографским памћењем, истакавши да „никада није срео човека са таквом меморијом”.
Иако је задржао своју „нарцисоидност” и у притвору, Милошевић је, према Мекфаденовим речима, за разлику од других притвореника који су се стално жалили, био кооперативан и увек је прихватао Мекфаденове одлуке, често одговарајући „бар сам покушао”.
Што се тиче његове свакодневнице, она је варирала од тога да ли иде на суђење, које је било предвиђено три дана недељно, или не.
У слободно време, по речима управника притвора у Схевенингену, Милошевић је волео да чита, и био је „алав читач, нарочито ђубрета и лаких трилера попут (Џон) Гришамових” или је слушао дискове Френка Синатре.
У оквиру притворске јединице, Милошевића су веома волели и поштовали остали затвореници. Многи од њих су чак надгледали његово здравље и охрабривали га да поведе рачуна о исхрани, навео је Мекфаден.
Бета
Ауторска права Радио Оаза 2026