Милошевић је, како је рекао Мекфаден, са женом имао „изузетан однос” и могао је да манипулише нацијом, али не и супругом, која је „по свему судећи имала велики утицај на њега”.
Како је навео управник затвора у Схевенингену, Мира Марковић, с којом је Милошевић свако јутро разговарао телефоном, била је извор информација, утехе, мотивације и стратегије за Милошевића, који се веома ослањао на њу.
Када је Милошевићев крвни притисак веома скочио у септембру 2003, званичници у Схевенингену су разматрали како да смање ниво његовог стреса и „учине га срећним”, рекао је Мекфаден који је предложио да се пронађе начин како би Мира Марковић из Русије била доведена у Хаг „са одређеним имунитетом како не би била ухапшена”.
Трибунал је, међутим, проценио да би то било немогуће, а и сам Мекфаден је оценио да би сусрет двоје супружника ипак могао да представља додатан ризик по Милошевићево здравље „јер је Мира Марковић могла да буде веома хировита особа”.
Са друге стране, Мекфаден је америчким званичнима рекао да су спекулације о Милошевићевом финансијском стању прецењене, јер је било потребно да се унутар редова његове странке покрене кампања за прикупљање новца за плаћање сарадника и путовања његових адвоката.
Према речима Мекфадена, после убиства бившег српског премијера Зорана Ђинђића у пролеће 2003. Милошевихева финансијска ситуација се погоршала, те пет месеци није плаћао особље у својој резиденцији у Београду, нити је неко време могао да финансира авионске карте за своје београдске саветнике.
Када се ради о правним саветницима Милошевића, Мекфаден је навео да је српски председник веровао да је „окружен будалама” и у судници и ван ње, док је према такозваним пријатељима суда „гајио наклоност”.
Мекфаден је српског председника описао и као особу са скоро фотографским памћењем, истакавши да „никада није срео човека са таквом меморијом”.
Иако је задржао своју „нарцисоидност” и у притвору, Милошевић је, према Мекфаденовим речима, за разлику од других притвореника који су се стално жалили, био кооперативан и увек је прихватао Мекфаденове одлуке, често одговарајући „бар сам покушао”.
Што се тиче његове свакодневнице, она је варирала од тога да ли иде на суђење, које је било предвиђено три дана недељно, или не.
У слободно време, по речима управника притвора у Схевенингену, Милошевић је волео да чита, и био је „алав читач, нарочито ђубрета и лаких трилера попут (Џон) Гришамових” или је слушао дискове Френка Синатре.
У оквиру притворске јединице, Милошевића су веома волели и поштовали остали затвореници. Многи од њих су чак надгледали његово здравље и охрабривали га да поведе рачуна о исхрани, навео је Мекфаден.
Бета