Прилози

Лидер Покрета за промјене Небојша Медојевић оптимиста је у погледу коначног договора о равноправности црногорског и српског језика и очекује да наредних дана буду настављени разговори опозиције са премијером Црне Горе Игором Лукшићем.
Према његовом мишљењу, направљен је велики прогрес, јер је политичким споразумом дефинисана равноправност црногорског и српског језика. Коначно је, каже он, опозиција јединственим наступом утицала да се премијер укључи у решавање овог проблема.
Он сматра да је сада потребно само мало више међусобног поверења и политичке храбрости да се у техничким решењима у вези спровођења политичког споразума дође до модела који неће дискриминисати оне који говоре црногорским нити оне који говоре српским језиком.
"Истина је да је Устав прописао да је црногорски језик службени. Ни Устав, нити ми који смо га усвајали нисмо могли предвидети да ће се направити таква будалаштина са кодификацијом неког сасвим непознатог и новог црногорског језика који сада служи за прављење вицева у региону", констатовао је председник Покрета за промјене.
Он је оптужио протагонисте те, како је рекао, врсте новоцрногорског говора који се никада није говорио у Црној Гори, са новим словима и са архаичном, трагичном абецедом и азбуком и граматиком да су ударили снажан шамар црногорском националном идентитету и напорима да се црногорска нација конституише на савременим европским и цивилизацијским стандардима.
"Морамо да налазимо решење у веома компликованој ситуацији који су изазвали црногорски шовинистички кругови желећи да направе неки нови језик који се не говори у Црној Гори. Мислим да је та ситуација сада апсурдна и за многе добронамерне људе у ДПС-у, који не желе да се прави насиље над језиком, историјом и традицијом, који јесу Црногорци и говоре црногорским језиком, али не овим који је измислио Ранко Кривокапић и људи око њега", истакао је Медојевић.

Наслов овог текста понајбоље описује све што нам ових дана ради досистичка владајућа каста.
У Србији која је увелико банкротирала, само што ту вест нема ко да објави, у Србији која нема никакав озбиљан план за будућност, осим плана корумпираних скотова за опстанак на власти, у Србији која је успешно трансформисана у европски корупционашки рај, Србима се, свако мало, мозак испира медијским „ексклузивама" о геј паради. О геј паради која је, шатро, услов за наставак европских интеграција, о геј паради без које, како нас убеђују, нема „светле европске перспективе", о геј паради која је, јелте, једина валидна легитимација демократске, досистичке Србије?! О геј паради због које је допуштено Србију увести у нови циклус насиља и ванредног стања?!
Но, педери су овде само илустрација. Они су - ни криви ни дужни - само најсликовитији пример српског политикантско-медијског бесмисла. Педерска посла су, разумемо се, људи моји, само најтачнија дијагноза. Најтачнији опис стања српске државне политике која у себи нема ни трага било какве националне стратегије.
У земљи која је успешно трансформисана у земљу безнађа, у земљи у којој радници по динкићевски конципираним фабрикама цео месец диринче за 18.000 динара, у земљи у којој је у претходне три године отпуштено пола милиона, а у наредној ће без посла остати још најмање 100.000 људи, у тој и таквој, дакле, Србији, у њеним никад контролисанијим медијима скоро да нема важније теме од геј параде!
Опет кажем, гејови су само овде илустрација, само згодна метафора. Није о њима реч. О држави покушавам да говорим. О чињеници да је досизам овога лета досегао зенит свог бесмисла, о факту да никаква политика и никаква предизборна кампања не могу више да убеде просечног Србина да је Европа једина алтернатива, а да је ЕУ ишта више од ропске порције чварака.

Србија ће сутра да обележи 97. годишњицу чувене Церске битке у којој је њена војска извојевала прву савезничку победу против Аустроугарске у Првом светском рату.
Церска битка вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су главне војне операције вођене у сливу реке Јадар. Борбе су почеле у зору прелазом аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, с циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала реку Саву и заузела Шабац.
Непријатељским снагама су се храбро супротстављали предстражни одреди српске војске на Дрини све до 15. августа.
До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а онда су огорчене борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ. Аустроугарске снаге, које је предводио командант балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије.
Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је 180.000 војника и невиђен морал.
Победи Срба, поред тога, допринела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балканским ратовима.
Аустроугарске снаге натеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана. Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, кад је ослобођен Шабац, завршене су такозване церске операције.
У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4.500 заробљених официра и војника. На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених.

Тресла се гора на северу Косова, а родио се један од оних пословичних политикантских мишева за којег ће сада ама баш свако имати неку своју теорију: какав је то миш, какве му је боје крзно, колико је брз, којим сиром намерава да се храни, и да ли ће тај сир бити допреман из Београда или Приштине. И ко ће да га царини. И да ли је то, уосталом, уопште миш, или је неки сасвим други облик живота, не зна се који.
Свако смиривање тензија је, наравно, по себи добро, али невоља је у томе што је узрочник тих тензија - шта год то било, а то већ зависи од „идеолошке" позиције посматрача - и даље ту, то јест, тешко да смо се имало приближили неком сувислом разрешењу косовског чвора. А све док је тако, могу се понављати сцене виђане почетком августа, а може се дешавати и нешто много горе од тога.
'Решена ствар'
Суштина ствари у овој причи увек је у само једној речи: статус. Дакле, статус Косова, и статус северног Косова унутар косовских граница. Или изван њих, о чему сањају неки београдски утицајни кругови, с већ традиционалним вишедеценијским закашњењем. Па опет, баш је тај „статус", око којег се на концу ипак све врти, најмање подложан расправи, јер га најутицајнији фактори сматрају „решеном ствари". С једне стране, тако мисли добар део за Србију и регион најрелевантнијих земаља, које су Косово признале као независну државу и то, дакако, у границама идентичним оним које је имала Аутономна Покрајина Косово.
На другој страни, сви београдски „уставобранитељи", а то значи огромна већина политичке класе било на власти или у опозицији, тврде да је „Косово Србија", јер тако категорично тврди важећи Устав, којег је политичка класа додуше и донела пре неколико година баш зато да би јој он био изговор илити „препрека" за било какво озбиљније и консеквентније суочавање са стварношћу на и око Косова. Али од свих посматрача однекуд очекују да се праве да не знају да је једина сврха тако сроченог уставног решења, све са оном већ легендарном преамбулом, баш таква „самоблокада" политичке класе, а све по систему: „па, можда бисмо ми и преговарали о неком реалном решењу, али не можемо, јер нам то забрањује Устав". Који су, иначе, ваљда донели неки ванземаљци, а не они исти људи који су активно укључени у косовску причу са београдске стране.

David L. Phillips | BalkanInsight
Насиље на Косову у више наврата је успешно коришћено у постизању политичких циљева, али је сада потребно америчко посредовање како би се решила тренутна криза, пише Дејвид Филипс, амерички професор и стручњак за Балкан у ауторском тексту за "Балкан инсајт". Текст преносимо у целости.
Косовски Албанци имају прилично искуства са коришћењем насиља у постизању својих политичких циљева. Покушај косовског премијера Хашима Тачија да заузме косовске граничне прелазе потпуно се уклапа у тај шаблон: створити кризу, умешати међунардону заједницу и ангажовати стране посреднике у служби косовске ствари.
Садашња криза десила се када је Тачи одлучио да заузме царинске положаје на косовско-српској граници у покушају да прекине де факто поделу Косова.
Иако косовска власт има апсолутна права да истиче свој суверенитет, европски лидери критиковали су најновији Тачијев гамбит као непромишљен и провокативан. Силеџијством могу да се постигну краткорочни циљеви, али се, такође, ризикује дискредитовање Косова и подривање циља стицања широког глобалног признавања.
Косовци су већ двапут успешно преузели ствари у своје руке. Деведесетих је њихово незадовољство исказивано мирним и ненасилним отпором довело до оружане побуне против српског тиранског режима. Слободан Милошевић је одговорио зверствима и ратним злочинима.
Косовски побуњеници срачунали су да САД никад неће дозволити да се оно што се десило у Босни понови и на Косову. Били су у праву. Клинтонова администрација је 1999. године покренула кампању бомбардовања која је трајала 67 дана и резултирала српском предајом.
Конфронтација српске и албанске омладине у подељеној Митровици покренула је побуну широм Косова у пролеће 2004. године. Фрустрирани изостанком напретка у стицању независности, Албанци су покренули координисани напад на српске енклаве и УН особље.

Представљањем Срба као нациста Запад жели да заташка или оправда злочине над Србима, оцењује председник Напредног клуба Чедомир Антић.
Протеклог викенда у "Политици " се огласио српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић истичући како је поносан када у енглеском "Гардијану" пишу да је Србија ефикасније процесуирала ратне злочинце него што је то урадила постнацистичка Немачка! У разговору за "Вести" историчар и председник Напредног клуба Чедомир Антић говори зашто је поређење Србије 1990-их са Хитлеровом Немачком историјски нетачно и како су у томе учествовале и овдашње демократе у настојању да политичког противника дискредитују, а себе представе као једине истинске носиоце слободне и демократске Србије.
- То је крајње неодмерена и исхитрена изјава Вукчевића. Поређење са нацистичком Немачком је потребно државама које су стекле државност после грађанског рата у бившој Југославији. Тврдња да не може бити грађанског рата када један део грађана на једном делу земље жели да се отцепи је бесмислена. Шта је онда са грађанским ратом у Америци где је Југ хтео да се отцепи од Севера? Проглашавање грађанског рата за агресију је злоупотреба историје - каже Антић.
Зашто на томе инсистирају?
- Пре свега зато што ако није било српске агресије, и ако Срби нису нови нацисти, онда би читаво то питање њиховог самоопредељења и устројства било постављено на други начин. Погледајте само Хрватску у којој је извршен геноцид над Србима у Другом светском рату, а који није кажњен на прави начин. Онда деведесете долази на власт једна екстремно националистичка партија ХДЗ која је на пројекту укидања права Србима изградила државу. Туђман је отворено рекао да рата не би било да га Хрватска није хтела и да је Хрватска после прогона Срба из Крајине чиста каква је била у Звонимирово време.

У уџбеницима из црногорског језика и књижевности основци ће од септембра учити азбуку од 32 слова, уместо досадашњих 30, наводе подгоричке Вијести. Коришћење два нова слова жј (ź) и шј (ś) биће правилно и у књижевном језику, а слово ђ имаће већу примену у писаном језику. Иако су уведена у језик, два нова слова се практично не користе у уџбеницима из других предмета.
У уџбенику за други разред основне школе између слова ж и з нашло се слово жј (ź), а између слова с и т слово шј (ś). Као примери су наведени "шјекира (śekira)" и "жјеница (źenica)", који се могу користити уместо сјекира и зјеница, а "нигђе" и "другђе" уместо "нигдје" и "другдје".
У трећем разреду учиће се разлика између стандардизованог, односно, књижевног и нестандардизованог, односно, некњижевног језика, па ће деца и даље учити да морају да користе постојеће падеже, као и да је неправилно скраћивати речи.
Како наводе Вијести, два нова слова се практично не користе у уџбеницима из других предмета.
Коауторка уџбеника за црногорски језик Душанка Поповић објаснила је да је ученицима омогућено да користе и јотовану и нејотовану варијанту језика, односно, да ће, на пример, учити да је правилно и "ђе" и "гдје".
"Једина разлика је у томе што се поштовала граматика и правопис црногорског језика. Многе ствари које су биле неправилне и даље су неправилне", навела је Поповићева.
Поповићева је рекла да сматра да граматику и правопис црногорског језика треба да погледају људи из струке, како би унапредили постојеће књиге.
"Граматику и правопис не треба да пишу историчари, песници, филозофи, писци и слично. Језик треба да стандардизује искључиво лингвиста", закључила је Поповићева.
Бојкот уџбеника

Осам година од убиства двојице и рањавања четворице српских дечака у Гораждевцу код Пећи. Букумирић: Како је могуће да годинама починиоци измичу закону
Злочин у Гораждевцу наша је жива рана. За њу нема лека, ни утехе. А објашњења: „Нема доказа, истрага се обуставља“, додатно нас повређује. Најболније је за родитеље мојих убијених другова Панте Дакића и Ивана Јововића, кад у свом непреболу немају одговор ко им је убио синове. Мени остаје да о томе сведочим и док сам жив питам: како је могуће да свих ових година, починиоци измичу правди.
Ово за „Новости“ говори Богдан Букумирић, који је преживео масакр српске деце у Гораждевцу, у лето 2003. године. Он се, ни после осам година од задобијених куршума, досад непознатог починиоца, није опоравио од повреда. Преживео је захваљујући надљудским напорима ВМА. Али су последице остале, можда неизлечиве до краја живота овог младића. Због тих повреда њему је и даље потребна медицинска нега, надзор и бањско лечење.
- Више и не знам колико сам пута писао Међународној управи на Косову и Метохији, али сам сигуран: сви су се оглушили на мој апел да се злочин истражи - каже Букумирић. - У почетку су ми стизали утешни одговори... „Истрага је у току, обавестићемо о њеним резултатима“. А онда, почетком године, добио сам одговор: „Доказа нема, истрага се обуставља“. Нисам могао да верујем. Зар је могуће да неко пуца у децу док су се купала на реци, двоје убије, а да за такав злочин нема одговорних.
Исто питање постављено је, у суботу, и у Гораждевцу на обележавању годишњице убиства српских дечака, и рањавања Марка Богићевића, Драгане Србљак и Ђорђа Угреновића. Али, ниоткуд одговора. Чула се само молитва за смирај дечије душе, у цркви Пресвете Богородице и на локалном гробљу.
Парастос је служио епископ Рашко-призренски владика Теодосије, а Срби из малене, јуначке енклаве, надомак Пећи, палили су свеће. Милош Димитријевић, председник општине Пећ, измештене у Гораждевац, казао је „додатна бол породицама, али и свима нама, обустављање истраге“.

Иако је Хр­ват­ска на­ја­ви­ла да ће по­др­жа­ти на­по­ре Ср­би­је на пу­ту ка Европ­ској уни­ји, то се не­ће де­си­ти уко­ли­ко Бе­о­град не бу­де ис­пу­нио све же­ље За­гре­ба, а јед­на од кључ­них је ре­ша­ва­ње пи­та­ња гра­ни­це на Ду­на­ву, са­зна­је „Прав­да“.
Хр­ват­ска, ко­ја ће 2013. го­ди­не по­ста­ти члан ЕУ, ни­је спрем­на да ви­ди Ср­би­ју у Уни­ји уко­ли­ко се не ре­ше спор­на пи­та­ња по­пут не­ста­лих осо­ба, око 2.000 љу­ди обе на­ци­о­нал­но­сти, не­ре­ше­но пи­та­ње гра­ни­ца, као и имо­вин­ска пи­та­ња између две зе­мље.
Хр­ват­ска и да­ље тра­жи да се гра­ни­це утвр­де на осно­ву ка­та­стра, док Ср­би­ји од­го­ва­ра да раз­гра­ни­че­ње може да бу­де на сре­ди­ни плов­ног пу­та Ду­на­ва. Ме­ђу­тим, Хр­ват­ска твр­ди да се спор­на те­ри­то­ри­ја про­сти­ре од гра­ни­це са Ма­ђар­ском до Бач­ке Па­лан­ке, а, пре­ма про­це­на­ма, реч је о 10.000 хек­та­ра на ле­вој оба­ли Ду­на­ва, ко­ја ка­та­стар­ски, ка­ко су ре­кли, при­па­да Хр­ват­ској. У За­гре­бу на­во­де да се спор­но под­руч­је на­ла­зи у Ср­би­ји, по­што је тре­нут­на гра­ни­ца на Ду­на­ву. Дру­га спор­на тач­ка на гра­ни­ци на­ла­зи се на под­руч­ју од ма­ђар­ске гра­ни­це до Бо­го­је­ва, од­но­сно на те­ри­то­ри­ја­ма оп­шти­на Сом­бор и Апа­тин, на ле­вој оба­ли Ду­на­ва, где је спор­но 7.800 хек­та­ра. Пре­ма ре­чи­ма из­во­ра „Прав­де“ из Вла­де Ср­би­је, Хр­ват­ска ће ин­си­сти­ра­ти и на вра­ћа­њу мно­гих обје­ка­та.
– Пре­ма на­шим про­це­на­ма, вред­ност згра­да, ста­но­ва, од­ма­ра­ли­шта не­ка­да­шњих хр­ват­ских фир­ми у Ср­би­ји у тре­нут­ку рас­па­да СФРЈ из­но­си­ла је око 800 ми­ли­о­на евра. Ме­ђу­тим, они твр­де да је вред­ност знат­но ве­ћа. Хр­ват­ска по­тра­жу­је и објек­те за­гре­бач­ке ком­па­ни­је ИНА, ко­је је 2003. го­ди­не „Бе­о­пе­трол“ про­дао ру­ском „Лу­ко­и­лу“, чи­ја је вред­ност уго­во­ра из­но­си­ла од 210 ми­ли­о­на евра. Тај про­цес је пред Ме­ђу­на­род­ним су­дом за ар­би­тра­жу у Стра­збу­ру – твр­ди наш из­вор.
Ана­ли­ти­чар Бран­ко Ра­дун твр­ди да исто­риј­ско ис­ку­ство у од­но­си­ма са Хр­ват­ском ни­ка­да ни­је би­ло по­зи­тив­но.
– Кон­стан­та хр­ват­ске по­ли­ти­ке је не­га­тив­ни став пре­ма Ср­би­ји. Од њих ће сти­за­ти раз­не вр­сте усло­вља­ва­ња, а као члан ЕУ мо­ћи ће да вр­ши до­дат­ни при­ти­сак.

Док Борис Тадић покушава да убеди председнике српских општина на северу Космета да прихвате споразум са Кфором, Срби у јужној покрајини не крију да се осећају изданим од сопствене државе толико да моле Русију да их заштити. У разговору за "Вести", председник Народног покрета Отаџбина Игор Војиновић објашњава зашто су се одлучили на апел Москви и колико има вере у преговарачки резултат Борка Стефановића и Ненада Богдановића.
- Обраћање Руској Федерацији је нека врста јавног апела испред Народног покрета Отаџбина пошто осећамо да нас је Влада Србије оставила на цедилу. Људи се осећају превареним и препуштени самозваним институцијама Хашима Тачија.
- Тадићев режим преко такозваног преговарача Стефановића и несрећног министра Богдановића, који је иначе био и министар у влади Бајрама Реџепија, довео је Србе на Космету до безизлазне ситуације. Нису ништа помогли, а истовремено су одустали од захтева да се стање врати на оно од пре 25. јула. Оно што је урађено, урадио је народ самоорганизовањем оне вечери 25. на 26. јули, док су они гледали само како да тај народ збуне и уклоне са барикада и Шиптарима олакшају посао, каже Војиновић.
Ипак, утисак је да су председници општина на разговору са Тадићем у Београду пристали на споразум?
- Стижу различите информације, а шта је тачно видећемо данас када скупштине општина буду одлучивале да ли ће га прихватити. Мислим да је Тадић покушао да их присили да пристану на оно што одговара Кфору, ЕУ, Еулексу, а богами и Хашиму Тачију који се тим споразумом увелико хвали.
Којим решењем из споразума нисте задовољни?
- Од Срба се тражи да уклоне барикаде, а шта се нуди? Ништа! Значи да остане садашње стање, да на Брњаку остану шиптарски цариници и полиција, а на Јарињу Кфор. И шта сутра када Борко и Богдановић не буду овде? Тачи је обећао хапшења и преузимање суда, здравства, локалне самоуправе. Борко нам сада саопштава да ако не пристанимо да ће се десити насилно и брзо преузимање севера. Ако прихватимо, онда ће то преузимање ићи постепено. Само је у томе разлика.