Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Тресла се гора на северу Косова, а родио се један од оних пословичних политикантских мишева за којег ће сада ама баш свако имати неку своју теорију: какав је то миш, какве му је боје крзно, колико је брз, којим сиром намерава да се храни, и да ли ће тај сир бити допреман из Београда или Приштине. И ко ће да га царини. И да ли је то, уосталом, уопште миш, или је неки сасвим други облик живота, не зна се који.
Свако смиривање тензија је, наравно, по себи добро, али невоља је у томе што је узрочник тих тензија - шта год то било, а то већ зависи од „идеолошке" позиције посматрача - и даље ту, то јест, тешко да смо се имало приближили неком сувислом разрешењу косовског чвора. А све док је тако, могу се понављати сцене виђане почетком августа, а може се дешавати и нешто много горе од тога.
'Решена ствар'
Суштина ствари у овој причи увек је у само једној речи: статус. Дакле, статус Косова, и статус северног Косова унутар косовских граница. Или изван њих, о чему сањају неки београдски утицајни кругови, с већ традиционалним вишедеценијским закашњењем. Па опет, баш је тај „статус", око којег се на концу ипак све врти, најмање подложан расправи, јер га најутицајнији фактори сматрају „решеном ствари". С једне стране, тако мисли добар део за Србију и регион најрелевантнијих земаља, које су Косово признале као независну државу и то, дакако, у границама идентичним оним које је имала Аутономна Покрајина Косово.
На другој страни, сви београдски „уставобранитељи", а то значи огромна већина политичке класе било на власти или у опозицији, тврде да је „Косово Србија", јер тако категорично тврди важећи Устав, којег је политичка класа додуше и донела пре неколико година баш зато да би јој он био изговор илити „препрека" за било какво озбиљније и консеквентније суочавање са стварношћу на и око Косова. Али од свих посматрача однекуд очекују да се праве да не знају да је једина сврха тако сроченог уставног решења, све са оном већ легендарном преамбулом, баш таква „самоблокада" политичке класе, а све по систему: „па, можда бисмо ми и преговарали о неком реалном решењу, али не можемо, јер нам то забрањује Устав". Који су, иначе, ваљда донели неки ванземаљци, а не они исти људи који су активно укључени у косовску причу са београдске стране.

Замка
Има ли уопште излаза из овог ћорсокака? Немајући идеју, или немајући храбрости да има идеју, власт се свим силама упиње да одржи некакав статус qуо и да се провуче између „косовске" и „европске" Сциле и Харибде, бар до следећих избора, а после ће ваљда нешто већ искрснути... Ако задрже власт, видеће шта ће, ако је изгубе, то ће ионако бити туђа брига (што има својих предности, ма колико да је власт слатка). Ове замке је вероватно најсвеснији најозбиљнији претендент на смену власти, шеф Српске напредне странке Томислав Николић. Отуда и ова његова помало бизарна идеја о референдуму на којем би „народ" одлучио „да ли је за Европску унију или за Косово", ако га већ бездушна Европа стави пред ту ужасну дилему.
О самој несувислости идеје не треба много трошити речи, али она само показује да је Николић, из својих разлога и мотива, најјаче и најјавније пожелео оно што негде желе и све његове колеге из „бранше": да се одговорност тешких и непопуларних одлука некако волшебно трансферише на „народ", а да политичка каста ту остане вирго интацта, тј. структура која само верно следи и спроводи импулс који долази одоздо, не сносећи никакву посебну одговорност. И баш отуда долази и ова готово па алергијска реакција његових конкурената на Николићев предлог: бивајући свесни да је то ионако неозбиљно и неспроводиво, радије бирају да уберу који предизборни поенчић подвлачећи своју „принципијелност и неодустајност" било које врсте. У томе се посебно истакао Коштуничин ДСС, који користи сваку прилику да се још чвршће позиционира као „патриотска тврђава" којој је уставна преамбула још нешто више од Светог писма.
Живело животарење
Са које год тачке „уставобранитељске" позиције наступали, за сада све фракције и власти и опозиције у коначном збиру постижу исти ефекат: приближно раван нули. Косовски проблем у полузамрзнутом (или чак: још истински неначетом) стању и даље блокира Србију на начин у неку руку много тежи него што сама Србија блокира Косово упадљивим трудом да га држи подаље од чланства у међународним институцијама (тамо где то може).
Брзо ће доћи јесен, опет ће се диванити о „царинским печатима" и још којечему, и опет је могуће да се зађе у слепу улицу и да избију тензије, и тако унедоглед. А онда ће већ и избори, а ко би усред кампање чинио нешто што би га „отварало" према политичкој конкуренцији, и тако у круг... Ко ће баш сад (увек има неко „баш сад") да се бави суштином проблема, кад би то конкуренција могла да „злоупотреби"? Зато, живело животарење у полузамрзнутом стању, а све по прокушаном систему: „Бог је високо, Косово је далеко, а избори су тако близу."
Теофил Панчић, Радио Слободна Европа