Прилози

И после свега тога, ми у Србији и даље очекујемо разјашњења ставова Запада око Косова, очекујемо да нам објасне све око тих административних прелаза?
Из књиге Карла Крауса знамо да су неки на Западу некада узвикивали „Србија мора умрети“. Данас, из понашања Запада у вези са Косовом, испада да неки на Западу Србе још увек сматрају варварима, заосталим народом, са ножем међу зубима. Ту слику, наравно, стално подгревају наши хулигани са фантомкама, који пале административне прелазе за Србе, а граничне прелазе за Албанце. Што, логично, и није европски, јер европски је било срушити Берлински зид и све граничне прелазе између две немачке државе. Будући да су се ти прелази налазили између два дела немачког народа.
Јариње и Брњак се очигледно не налазе између два дела српског народа, па су прелази логични, бодљикава жица такође, и проглашена је још и војна зона на тим прелазима. Нема мајци шале, Кфор ће одмах да пуца бојевом муницијом на сваког ко је против границе у овом делу Балкана. А Европа и границе, ма то је нешто друго.

Зато је и заменик начелника Генералштаба наше војске хитно позвао заменика команданта Кфора да дође у Ниш, и тамо га упозорио да војска Србије неће скрштених руку посматрати евентуално ново насиље над Србима на северу јужне српске покрајине. Браво, генерале Бјелица, тако се то ради. А не као наше политичке странке, које од питања ко је иницијатор и ко ће све дати потписе за ванредну седницу због најновијих догађаја на Косову у ствари исмевају парламент.

Да ми и наша власт мислимо најозбиљније, сведочи и увежбавање наших војника у Украјини, где управо ових дана у оквиру програма Партнерства за мир НАТО-а једна јединица војске Србије проиграва сценарио мировних мисија. У Африци.

Борис Тадић за Б92 каже да информације које он има говоре да су криминалне структуре на Косову, повезане и са Србима и Албанцима, одговорне за паљење Јариња.
Председник Србије ексклузивно за Б92 додаје и да је добро познато да криминалне структуре на Косову имају своје снажне везе са естаблишментом у Приштини.
Борис Тадић у интервјуу за Б92 истиче да је најважније истражити ко је палио Јариње, јер је то акт који је потпуно противан интересима Србије и уопште није немогуће да га је неко из Приштине иницирао.
"Треба пажљиво испитати ко је дао такву инструкцију да се запали онај царински прелаз на коме су Срби имали потпуно јасну већину у складу са свим претходним договорима и актима, онај царински прелаз који није представљао никакав проблем практично у том тренутку и онај царински прелаз чије паљење апсолутно представља угрожавање интереса Републике Србије и српског народа на Косову и Метохији", каже председник Србије. Он истиче да Србији није било у интересу да се тако нешто деси, јер је након паљења административног прелаза Јариње међународна позиција Србије ослабљена истог тренутка.
"Ја верујем да ће истражне институције открити ко је то урадио, али оно што је недвосмислено јесте да ти људи нису дошли са ове стране административне линије, дакле нису дошли из правца централне Србије него су дошли с оне стране админстративне линије", изјављује Тадић. Председник Тадић је за Б92 оштро говорио и о улози америчког амбасадора у Приштини Кристофера Дела у последњим дешавањима на северу Косова, јер он свакако има највећи утицај на власт у Притшини.

Држим да и овом приликом вриједи подсјетити на познату Goebbelsovu максиму како сто пута поновљена лаж постаје истином. То се управо дешава у дијелу хрватске јавности, која прихваћа обезвређивање хрватског антифашизма, умјесто да њиме буде поносна као својим вриједним доприносом темељима данашње цивилизиране Еуропе. Најновија фаза те харанге започела је писмом које је 4. студенога 2009. с потписом “Жељко Томашевић, дипл. иур.” било упућено Влади Републике Хрватске, а 8. сијечња 2010. објављено у тједнику “Хрватско слово”.
Аутор писма тврди да велики народни устанак у Србу 27. српња 1941. није био антифашистички, већ се радило о “четничком злочину геноцидних размјера започетом од четничке руље… организираном од припадника четничког покрета Драже Михаиловића… смјерајући истребљењу хрватског народа у цјелини”. Овим лажима придружило се више од четири стотине особа из Хрватске и дијаспоре које су својим супотписима подржале писмо Жељка Томашевића. Неке од њих особно познајем и сигуран сам да су знали како потписују неистине, али заслијепљеност идеологијом готово увијек подразумијева и сљепило пред истином. Након тако бучно понављаних лажи, нажалост, све је више и трезнијих људи који су посумњали да ту “можда има и неке истине”, па устанак од 27. српња 1941. престају називати “антифашистичким”, већ га компромисно описују “контроверзним”. По “Хрватском енциклопедијском рјечнику” контроверзан значи “споран”, а за човјека који жели знати истину ништа око 27. српња 1941. није спорно. Све је темељито истражено, много пута описано и сваком је истинољубивом човјеку истина доступна.
Осјећа се напетост
Пишући прије пет-шест година књигу “1941. – Година која се враћа”, истражио сам релевантну документацију и сажето у књизи описао тај Дан устанка у Србу, па обзиром на новостворене “контроверзе” осјећам својом дужношћу да подсјетим на утврђене чињенице....
Наставак текста прочитајте ОВДЕ
Славко Голдстеин
Коментари читалаца

An End to Surrender
On Tuesday, the government in Serbia announced the arrest of Goran Hadzic, the last name on the Hague Inquisition’s wanted list. Reactions to the arrest echoed those following the capture of Gen. Ratko Mladic in June — officials of the EU and the Empire expressed pleasure, but also told Serbia that even this won’t be enough to get into their good graces.
While this was yet another opportunity for the mainstream media to hammer home the message that the Serbs were the principal villains of the 1990s Wars of Yugoslav Succession, it hardly measured up to the outpouring of Serbophobia following the Mladic arrest seven weeks ago. Perhaps it was a tall order to whip up another frenzy so soon, or perhaps it was due to the fact that Hadzic is a rather nondescript figure, whose importance for the Inquisition is largely symbolic.
Completing the Set
Hadzic was charged in 2004, as part of the ICTY strategy to accuse the entire Serb political, military and police leadership in the former Yugoslavia of a grand conspiracy to create "Greater Serbia". By its authors’ own admission, the doctrine of "joint criminal enterprise" was developed specifically for the purpose of prosecuting Serbian president Slobodan Milosevic.
Where does Hadzic fit into the picture? Allegedly a Milosevic man, he became president of the Krajina Serb Republic — established in 1991 as a response to Croatia’s secession from Yugoslavia — in early 1992, after its first leader, Milan Babic, opposed the Vance Plan (PDF) and sought union with Serbia instead.
Yes, you’ve read it correctly: Hadzic is accused of being part of a conspiracy to create a "Greater Serbia" because he replaced a leader who actually wanted Krajina to join Serbia, a proposal Milosevic rejected.

„Мене није сачекала романтична, пријатељска Норвешка, већ једна оптужујућа, према Србима врло критична  Норвешка… Сви су ме мрко гледали… Пропаганда је била до те мере јака да су моју децу нападали у школи, а босанске избеглице су тврдиле да ћу као лекар да их убијем. Ноћу су долазили пред моја врата са норвешким присталицама и викали: „Убице, идите кући!“ Полиција у то време није могла, а можда ни смела да нам помогне… Срби иду по свету са печатом ратних злочинаца, што је јако тешко скинути са себе. Ви који живите у Србији то нисте у стању да схватите и сматрате да ћете уласком у ЕУ успети да поправите свој статус. То је велика заблуда… Многи Срби се у Норвешкој стиде да кажу да су Срби, а свако отварање новина за нас представља шок – никад не знамо шта ће ново да измисле о нама“, каже у интервјуу за „Печат“ лекарка која је као добровољац учествовала на ратиштима широм бивше Југославије
Др Зорица Митић је рођена у Београду. Током распада Југославије осетила је потребу да оде на ратиште како би као лекар добровољац помогла људима који су се затекли на ратом захваћеним подручјима. Свој Ратни дневник објавила је у књизи „Из Крајине које више нема“ (1996). Институт за књижевност и уметност ставио је ратни дневник у ред највреднијих ратних записа. Књига је објављена на норвешком и данском језику.
Др Митић данас ради као лекар на једној норвешкој клиници, има две кћерке и наставља борбу за истину о улози Србији у грађанском рату, пише, преводи и бави се истраживачким новинарством.
Ви сте у норвешкој јавности познати као борац за истину о Србима, па не чуди што се ваше име нашло на листи сарадника редитеља Оле Флyума, који је својим филмом о рату у Босни узнемирио творце сребреничког мита. О каквом се филму ради?

Стављам, како се оно каже, руку у ватру да је Борис Тадић, председник Демократске странке и председник Србије ноћ између среде и четвртка провео будан. Овај професор психологије, без имало политичке интелигенције, поседује нема сумње, другу врсту интелигенције и баш ове среде иза нас схватио је да се нашао у чамцу који је пуштен низ воду. Без мотора, без иједног весла.
Истина, још неко време Европа ће са широким осмесима примати у госте "симпатичног и шармантног" председника Србије али он, тај председник, Европи више није потребан.
Тадић је до тог за њега грозног сазнања дошао само 24 сата пошто су његови оперативци ставили лисице на руке Горана Хаџића и одатле његова оштра изјава у вези са одлуком владе привремено окупираног територија Косова и Метохије да забрани увоз робе из Србије.
Тадић је, ако сте пропустили да прочитате, казао да је то одлука охрабрена од неких међународних кругова и да Србија очекује реакцију Европске уније и службеног Вашингтона.
Тако далеко у оцени једне за овај простор и ово време бенигне одлуке Тадић до сада никада није ишао. Ни близу. Прозвати Европу и Америку?! О томе он није смео ни да мисли.
А шта се догодило у тих 24 сата после Хаџићевог хапшења?
Према информацијама до којих може да се дође у дипломатским круговима у Београду, Тадићу је са неколико врло важних адреса у Европи саопштено, отприлике: У реду је, момче, завршио си главни део хашке приче, честитамо, похвалићемо те јавно, а сада крећемо са новим захтевима.
Заиста, са тим новим захтевима европски оци нису чекали ни минут. Док је Тадић још био на телефонским везама, читај инструкцијама, медији најутицајнијих држава ЕУ јављали су да Србија јесте ухапсила и испоручила све које тражи хашка аждаја, али да то никакао није и крај ове забаве.

Кад смо клицали Нолету, клицали смо породичним вредностима Новака Ђоковића.
Србија је била на ногама кад је Ноле прошле недеље пао на земљу и појео траву са вимблдонског терена. Светски број 1. и победник Вимблдона донео нам је незапамћену радост, учинивши да се сви, бар на тренутак, на неки начин, осећамо као победници.
Али, донео је још нешто што се у општој еуфорији око победе, с једне стране, и политичких замерки представницима српских власти који су се појавили на Вимблдону (прича о покушају да се политички капитализује туђ успех), с друге стране, готово изгубило.
Новак Ђоковић донео је са собом заборављене вредности, дао је могућност оној нормалној, иначе згаженој Србији, да осети да је жива. Оној Србији која није ни прва, ни друга, оној Србији пристојних људи који су једнако згрожени над проевропским лудилом колико и над примитивном фобијом од свега што није локално. Новак Ђоковић постао је метафора. Персонификација за лепо, племенито и узвишено, за интегритет, снагу и победу.
То што је шампион извео целу своју породицу на бину испред Скупштине, не заборављајући ни баке, ни деке, ни тетке, ни брата из Крагујевца, ни своју девојку - јесте порука о томе како се стиже до победе и како се с победом живи.
Три генерације Ђоковића на сцени јесу порука о пристојности, васпитању, доброти, али и о традицији, коренима, континуитету, то је прича о породици, о нормалној српској породици, у којој се поштују старији, у којој се браћа воле, у којој су тетке важне, а рођаци из унутрашњости нису заборављени. То је такође прича о победнику који се није узнео изнад оних који су га створили.
Јер, Ђоковићи су све направили сами. Без ичије помоћи. Двадесет година сналазили су се како су знали и умели да стигну до Вимблдона. И дека је заслужан.

Ни после годину дана не назире се крај драме за српску студенткињу медицине из Канаде Александру Барет и њеног шестогодишњег сина Андреја, чији случај би могао да буде сличан голготи породице Настић из Америке којој су одузета деца само зато што су их фотографисали док су их купали.
Овај случај је нешто специфичнији од онога са Настићима. Наиме, септембра прошле године, овој Новосађанки која је у Канади од 1999. године, Агенција за заштиту деце из Онтарија одузела је сина и он се до окончања судског спора, који је у току, налази у хранитељској породици.
Александри је дете одузето с образложењем да га "није заштитила од сцена насиља", али њена мајка Ирена Барет, познати нутрициониста из Новог Сада, тврди да дете пролази кроз огромне трауме због чега је почело отежано да говори, повлачи се у себе и црта тужне цртеже.
- Агенција ми је узела унука у септембру 2010. године, док сам боравила у посети Србији. Нажалост, моја кћерка, самохрана мајка, упустила се у Отави у везу са момком за којег се испоставило да је насилник који ју је пред малим Андрејом претукао. Насилника смо пријавили, одржано је суђење после којег је пуштен због недостатка доказа, а мојој кћерки је Агенција одузела сина јер га, како су замерили, "није заштитила, већ је био сведок насиља". Каква је то правда кад јој уместо да пружи подршку младој мајци, владина институција одузима дете! - испричала је за београдске медије Ирена Барет која каже да се одлучила да проговори о целом случају тек после годину дана јер је веровала да је правда у Канади спора, али достижна.
- Сада сам кренула на све или ништа. Верујем да ће се наћи добри људи у нашој администрацији који ће помоћи, као што су помогли и у случају Настић - каже Ирена Барет.

Ниједној земљи у региону није у интересу да друге заостају на путу ка ЕУ, оценили на Брионима лидери Србије, Хрватске и БиХ на неформалном састанку.
Убрзање процеса европских интеграција у интерсу је свих на Западном Балкану, то је животно питање за ове просторе, оценили су Борис Тадић, Иво Јосиповић и Жељко Комшић.
Хрватска и БиХ су истовремено подржале очекивање Србије да што пре добије датум отпочињања преговора о чланству, а не само статус кандидата за Унију.
Председник Србије Борис Тадић је, на заједничкој прес конференцији, пренео да су се сви учесници састанка сагласили да Србија треба што пре да добије датум почетка преговора о чланству у ЕУ.
"Желимо да сви удју у Европску унију, зато што и Хрвати и Бошњаци и Срби живе у нашим земљама", рекао је Тадић и додао да је потребно створити у региону амбијент који је поспешујући и обећавајући.
Председници Србије и Хрватске и сва три члана председништва БИХ сагласили су се да је потребна максимална сарадња и међусобна подршке међу земљама у евроинтеграцијама.
Домаћин састанка на Брионима, Иво Јосиповић је рекао да Хрватска жели да помогне суседима на путу ка ЕУ, додавши да ће убудуће једна од форми сарадње три државе бити редовно одржавање трилатералних састанака најмање једном годишње.
Хрватски председник је рекао да је на састанку било речи и о економској сарадњи, јер су привреде три државе компатибилне.
Председавајући Председништва БиХ Жељко Комшић је указао да је на састанку закључено да државе морају да се помажу јер ниједној земљи није у интересу да друге заостају на европском путу.

Споразум који је 2. јула у Бриселу постигнут између Београда и Приштине недавно је објавио приштински дневник „Експрес”, дајући скенирани оригинал споразума на енглеском језику, додуше, без икаквог заглавља. Како „Политика” сазнаје од добро обавештених извора из владе у Београду, текст споразума је аутентичан и он гласи:
Слобода кретања
1. Становници сваке стране треба да буду у могућности да слободно путују у оквиру или преко териториједругестране
2. Свака страна ће се примењивати, чим то оперативно буде могуће, систем преласка административне линије (границе) уз личну карту (ИД) за грађане друге стране
3. Свака страна може да примени систем у коме ће лична карта (ИД) бити пропраћена писаним „улазно (излазним)” документом за особе друге стране које желе у транзиту да иду у трећу земљу
4. Као привремено решење, свака страна ће омогућитиграђанима друге куповину осигурања на административној линији (граници). Под покровитељством ЕУ, што је пре могуће, стране ће наставити да раде на уговорима о узајамном покривању осигурања возила, тако да возила обеју страна буду покривена осигурањем са обе стране административне линије (границе)
5. Свака страна ће предузети све мере да омогући грађанимадруге стране да путују неометано преко и кроз територију друге стране користећи возачке дозволе које су издале њихови матични органи
6. Као привремена мера, власти на Косову ћепродужити важности регистарских таблица са ознаком КСза почетни период од пет година, после чега ће две стране размотрити ово питање (уз асистенцију ЕУ ако је потребно)