Прилози

Неће бити довољно сменити „нашег“ председника

Студентски протести су енигма.

„Наш“ председник покушава да их разводњи бесмисленим обећањима о становима.

Опозиција би волела да их присвоји. И разне НВО се мотају, као мачак око вруће каше.

Коначно је неко рекао „нашем“ председнику: А зашто се ти јављаш? Ниси надлежан, и нико те ништа није питао. Тако нико није одговорио неком нашем властодршцу од времена када су црвени преотели власт, довезени на совјетским тенковима.

Ми, генерација њихових родитеља, дозволили смо као студенти да будемо изманипулисани. Надајмо се да ће ова наша деца бити паметнија од нас (мада то и није тешко).

Инсистирање на одговорности, на вршењу дужности, на поштовању надлежности - то је свакако највећи успех студентског протеста до сада.

„Изазов“ на друштвеним мрежама 

Ако студенти у томе истрају, неће моћи да се одигра још једно „Сјаши Курта, да узјаши Мурта“ док систем наставља да функционише. Систем мора да се мења. Многи данас (и то многи међу њима из најбоље намере) сматрају да треба сменити „нашег“ председника. И треба, наравно, то није спорно. Али није довољно. Проблем је у чињеници да систем чине десетине хиљада службеника широм Србије - од владе и парламента до директора школа и болница. Ако они остану ту где су, и сваки следећи председник ће брзо кренути стопама досадашњих - путем корупције, волунтаризма и тоталитарних тенденција, све и да није хтео. Јер систем то тражи. А где наћи људе да замене кључне играче у систему? Мислите о томе.

Краткорочно предвиђање? Систем ће вероватно покушати са увођењем неке врсте ванредног стања, пошто студентски протест инсистира на коначном увођењу редовног стања. А читав овај систем већ деценијама представља неформално ванредно стање, и не уме другачије да функционише.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Тигањ)

Када су Вука Драшковића, неуморног борца за своје добро, питали ко би га најбоље глумио у његовој неромансираној биографији - он је одговорио да би волео да га на филму играју Драган Николић или Роберт Редфорд, „ако је реч о физичкој сличности“. Далеко од заслужног грађанина Вука, ја нисам рачунао да ће ико екранизовати мој живот, још мање сам очекивао да ћу моја дојучерашњa прикљученија препознати у филму „Ђаво носи Праду“, а најмање сам се надао да ће ме на филму играти глумица Ен Хатавеј.

Исто (никад) није исто: Наравно, ја (за сада!) нисам женско, мој дечко (далеко било!!!) не ради у пекари, нисам радио у модном часопису, дакако да мој ex boss није тражио да му нађем Харија Потера у рукопису - али остале ствари су као преписане из мог дневника (да сам га водио). Наиме, ниво малтретмана који у филму трпи лик Ен Хатавеј готово да је исти ономе који сам јуначки подносио и ја док нисам дао отказ.

Запад је западно?: Немам увид да ли је оно приказано на филму и могуће на Западу (код нас јесте, мислим да нисам усамљен случај), или је то резервисано за трпљење само оних који би до највиших позиција? Сa друге стране, имам увид у то да сам био (скоро) на дну ланца исхране, после година савијања кичме није ме чекала никаква светла будућност, а Бога ми ни било шта бесплатно (Ен Хатавеј у филму макар ужица некакву бесплатну а маркирану гардеробу). Теза коју претходним реченицама хоћу да изнесем јесте да су и наши послодавци (ту ми је част цитирати рођеног себе: „Да Бог да никад не радио код српског приватника, и дао ти Бог да радиш за малтене било ког странца“) са Запада преузели само оно најгоре, па је тако чак испало да су очекивања ако си и неквалификовани берач кукуруза у Глибовцу - иста као да си квалификовани брокер на Волстриту (да не спомињем да си овде, у ствари, роб на плантажи код газде коме у ствари, у радно време, водиш рачуноводство или си му главни систем инжењер).

Медицински потпомогнута

Стопа медицински потпомогнутих смрти, односно еутаназије, повећана је у Канади пету годину заредом, али мањом брзином. Ова држава објавила је пети извештај заредом од када је легализовала помоћ при умирању 2016. године, у коме су први пут обухваћени подаци о етничкој припадности особа које траже еутаназију.

Прошле године било је око 15.300 потпомогнутих смрти, што чини 4.7 одсто свих смртних случајева у земљи.

Доносиоци закона у Канади тренутно траже да особе са менталним болестима добију право на еутаназију до 2027.

Више држава донело је законе о потпомогнутој смрти током последње деценије, и међу њима се осим Канаде, налазе Аустралија, Нови Зеланд, Шпанија, Аустрија.

Подаци које је у понедељак објавила државна агенција Здравље Канада показују да је стопа потпомогнутих смрти порасла скоро за 16 одсто 2023. године у Канади. Ово представља мање повећање у односу на претходне године, када је раст у просеку износио 31 одсто. За скоро све који су затражили потпомогнуту смрт, њих око 96 одсто, очекивала се природна смрт.

Еутаназија је дозвољена осталим јер су имали дугогодишњу хроничну болест и природна смрт није била неизбежна.

Просечна старост људи који су тражила потпомогнуту смрт била је 77 година, а највећи број њих био је оболео од рака.

Око 96 одсто оних који су умрли уз медицинску помоћ били су белци, који чине 70 одсто канадске популације.

Највећа стопа еутаназије забележена је у Квебеку, у коме је било скоро 37 одсто свих потпомогнутих смрти, иако на овој територији живи 22 одсто канадског становништва.

Влада Квeбека покренула је истраживање раније ове године како би утврдила зашто је стопа еутаназије толико висока.

Парламент Велике Британије прошлог месеца изгласао је предлог да терминално болесне одрасле особе у Енглеској и Велсу добију право на медицински потпомогнуто умирање.

Крајем прошле недеље потписан је Меморандум о сарадњи између научно-технолошких паркова у Београду, Новом Саду, Нишу и Чачку, са канадском организацијом „Венчр лаб“. Шта то значи за српске научнике и шта је све обухваћено научно-технолошком сарадњом између Србије и Канаде, за Дневник је говорила Мишел Камерон, амбасадорка Канаде у Србији.

„Прошлонедељни споразум убрзавају развој технолошких компанија. То је резултат посете министарке Беговић Канади почетком септембра месеца. И то обухвата узбудљиве ствари. Дакле, приступ тржишту. Пружамо подршку српским и канадским предузећима који послују и на једном и на другом тржишту и то је сјајно. Тиме ће се обезбедити размена кадрова из Србије и Канаде у циљу развоја, заједничке обуке, пракси и те унакрсне сарадње“, наводи канадска амбасадорка Мишел Камерон.

О томе шта заправо добијају српски иноватори и наука, амбасадорка наводи да ће српска предузећа имати прилику да ускоче на нова тржишта, да науче више о северноамеричком тржишту у месту где су два екосистема веома слична.

„Можда ће вас изненадити да између Канаде и Србије има више сличности него разлика када је реч о развоју вештачке интелигенције и технологије, не само када је реч о народу и везама између дијаспоре, већ и о начину размишљања, о образовању, радним стиловима, о менталитету, пословном менталитету као и добром познавању енглеског језика. Ставићемо нагласак на то да се српске компаније доведу у Канаду. Ми добијамо приступ занимљивом истраживању које се одвија овде у Србији“, истиче Камеронова.

Канада се прикључила овом програму у јулу 2024. а Србија је чланица од 2021. године. Оно што је добро је, како каже, да се Србија већ доказала као одличан партнер у овом програму, нарочито у области агротехнологије и других наука.

Питање из наслова сасвим је реторичко, и одговор је знан: држава нам је Надстрешница. То јест: имала би бити. Оно што је њено основно значење - истурени заклон испред грађевине, вреди и у пренесеном: место где се можемо заклонити, простор наткриљен тако да пружа основну заштиту, тачка на коју можемо рачунати као на бар привремено уточиште, ограничена територија на којој имамо осећај да смо безбедни.

Шта бисмо друго, уосталом, тражили и очекивали од државе, за шта друго бисмо за њу радили, зашто бисмо је, посредно или непосредно, стварали?

Кад падне Надстрешница, пала је држава. То је, ето, оно што се десило у Новом Саду, првог новембра. Држава је усмртила петнаесторо грађана. Оних који су од државе очекивали заштиту пред невољама - од елементарних непогода до безакоња. Ово потоње усмртило је Немању, Анђелу, Ђорђа, Валентину, Сару, Милицу, Милеву, Сању, Стефана, Милоша, Ђуру, Вукашина, Васка, Горанку, Ању. Страшно је додати и временску одредницу: за сада.

Безакоње, јер о томе је овде реч, јест убица. Сваки недонесени закон, сваки пренебрегнути закон, свако прекршено правило, свака арбитрарна уредба, свака лоша погодба - могу бити извор животне опасности. Безакоње је највећи непријатељ државе. Али, кад држава постане врело безакоња, шта онда?

Онда држава више није Надстрешница. Онда је убица.

И то је осећање о коме је овде, такође, реч. Осећање беспомоћности, угрожености, страха, баш као и посве физички осећај притиска - ако још вреде давно научене дефиниције у разликовању осећања и осећаја - то је оно с чим смо се суочили после пада надстрешнице на новосадској железничкој станици.

Јер, ми живимо у неисправној држави. Земља нам је лепа, и ми је волимо. Али, земља и држава нису исто. Кад од земље правимо државу, кад бирамо оне који ће је за нас градити, поправљати, уређивати, кад се око тога споримо, љутимо или радујемо, тад смо на послу у вези с оним што беше хегелијански идеал - држава као највиша еманација људског духа.

Тек неколико десетина људи брани Савски мост од рушења. Нешто преко стотине се окупља испред тужилаштва у Новом Саду због правно неутемељеног задржавања у притвору петнаестак људи.

У Београду се на протесту окупило неколико хиљада грађана да изрази солидарност и саосећање са страдалима у трагедији приликом обрушавања надстрешнице Железничке станице у Новом Саду.

Шта је са осталим житељима главног и другог по величини града у Србији? Не помињемо оне који су на било који начин повезани са зликовачким картелом који је уништио државу, нити оне, који због опортунизма и менталне лењости, „гледају своја посла“. Питамо се шта мисле и шта очекују сви они који су свесни трагичне ситуације у којој се налазимо.

Они су дванаест година протестовали против бројних злочиначких одлука, поступака и делања групе која се уз помоћ популистичких и националистичких „фора и фазона“ домогла власти и вешто разрађеним механизмима манипулације, уцене, застрашивања и корумпирања, успела да је до данас задржи.

Излазили су на бројне редовне и ванредне изборе на свим нивоима које су властодршци редовно добијали и уз помоћ њих постајали још јачи. Подржавали су опозиционе партије, коалиције и председничке кандидате и за њих гласали, упркос њиховим неспретним потезима, међусобним неслогама, погрешним проценама и рђаво антиципираним резултатима. Нису одустајали од идеје да личним ангажовањем и активностима могу да допринесу да се анти друштвени систем демонтира и изгради нови.

Шта се са њима догодило и где су данас кад је терор у успону а злочинци покушавају да прикрију и релативизују злочине? Да ли су се предали и одустали, закључујући да више ништа не може да се учини, иако ни до тада нису бог зна шта велико чинили? Јасно је да више нико не може да верује у протесте на којима се окупи известан број људи, саслушају се говори и крене у протестну шетњу до одређене локације, одакле се сви разиђу кућама.

Можда је некада такав концепт протеста ослобађао демонстранте напетости, радовао их сусрету са истомишљеницима и остављао им утисак да су јавно исказали сопствени став. Нису ни тада веровали да ће се шетњама разбити мафијашка, корупционашка, пљачкашка и деструктивна машинерија.

Канадо, припреми се за притисак. Нова Трaмпова администрација ће вероватно притиснути Канаду на осетљивим фронтовима: трговина, миграција и војна потрошња.

Одјеци победе Доналда Трампа на изборима ће се проширити на међународном плану његовим планом за свеобухватне тарифе, масовну депортацију миграната и интензиван притисак на земље да троше више на властиту одбрану.

Анимирајући принцип Трампове политичке каријере је да САД морају бити оштре са савезницима који су се превише ослањали на њих, економски и војно.

Мало је оних који су толико ослоњени као Канада, као што је илустровано у  извештају истраживачког центра из Washingtona који каже да северни сусед ризикује да буде међу земљама које су најтеже погођене Трамповим планом за царине од 10%.

Још увек недефинисани детаљи његовог плана изазвали су читав низ процена о потенцијалној штети канадској привреди, у распону од мање од пола посто BDP-а до пет посто од које сузе очи.

Трамп је јасно ставио до знања своју намеру да наметне минималну накнаду од 10 посто на све увезене производе, незаборавно називајући “тарифу” “најлепшом речју у речнику”. Канадски званичници провели су месеце тражећи јасноћу од Трампових сарадника о томе да ли би земља могла бити изузета; нису добили никаква уверавања.

Један од сценарија који су замислили неки проматрачи трговине је да ће Трумп брзо да објави царине на све почетком следеће године, а затим да их користи као полугу да присили друге земље да преоријентишу одређене политике. Другим речима, пред Канадом је интензивна година у билатералним односима.

Осећај déja vu

У настојању да постави позитиван тон, премијер Justin Trudeau честитао је Трампу на победи и назвао пријатељство између Канаде и САД предметом зависти света.

“Знам да ћемо председник Трамп и ја радити заједно на стварању више могућности, просперитета и сигурности за обе наше нације”, рекао је Trudeau.

Ученик Математичке гимназије Андреј Дробњаковић, који је на међународној 'Стемко Олимпијади' у Сингапуру проглашен апсолутним победником такмичења и Србији донео пет златних медаља, изјавио је да те медаље за њега значе подстрек и да је то потврда за његов труд и рад, као и доказ да и даље може да помера своје границе. Он је навео да се такмичио у појединачним категоријама из физике, математике, биологије и хемије, али да је узео учешће и у тимском инжењерском изазову.

Олимпијада је организована тако да се ученик такмичи у једној или у две категорије, али сам ја себи поставио изазов да се такмичим у све четири, а то, наравно, захтева огромну концентрацију током тих 180 минута такмичења, јер је преда мном било 120 задатака, па је константан напор био потребан за остварење успеха, рекао је Дробњаковић.

Истакао је да је конкуренција била огромна, и да је више од 200 учесника из разних земаља Европе, Азије и Африке учествовало.

За квалификације на Олимпијаду било је потребно да остварим најбољи резултат од свих ученика Математичке гимназије, рекао је Дробњаковић и додао да му много значи подршка Математичке гимназије, директорке и свих професора који су му помогли при учењу и током такмичења.

"Волео бих да упишем ИМТ, Харвард, Кембриџ или неки од престижних факултета, како бих ту стекао знање, и да се једног дана вратим у Србију и подстичем ученике да се баве дисциплинама којима се бавим", каже Дробњаковић.

Мирјана Катић, директорка Математичке гимназије у Београду, каже да ју је позив за међународно такмичење 'Стемко' веома обрадовао јер је то јединствено такмичење због могућности такмичења из математике, физике, биологије и хемије, као и због могућности такмичења са ученицима из целог света.

Андреј Дробњаковић је у квалификацијама у којима је учествовало 15 хиљада ученика био апсолутни победник из хемије а финале 'Стемкоа' у Сингапуру била је права прилика да покаже свој таленат, рекла је Мирјана Катић. Она додаје да је Андреј са пет златних медаља остварио и далеко превазишао велика очекивања која су сви заједно имали.

Навела је да је у свечаној сали Математичке гимназије, Друштво математичара Србије и Друштво физичара Србије најбољим такмичарима, победницима СМО и СФО, доделитло награде.

На истој свечаности, први пут Министартво просвете, Друштво физичара Србије и Математичка гимназија, доделило је награду "Михајло Спорић" најбољем такмичару из физике у Србији, у знак сећања на једног од најталентованијих младих физичара Србије, бившег ученика Математичке гимназије, кога смо прерано изгубили, рекла је Катићева.

Meдији

Срби су народ који од како зна за себе, пече ракије од свега што му падне под руку. Од дуња се пече дуњевача, од кајсије - кајсијевача, од трешње - трешњевача, од бресака - бресковача, од вишања - вишњевача или кирш, како се то пиће зове на Северу. Од племените крушке, која се одомаћила код нас, а која носи име Енглеза, Вилијамса, пеку Виљемовку. Када су плодови те крушке сићушни, они их увлаче кроз грлиће празних боца које каче о гране и скидају тек пошто крушке на сунцу нарасту и сазру тако да више не могу да се изваде. Онда у њих сипају ракију која поприми посебан укус заробљених плодова.

Ту су, наравно, и лозоваче и комовице што се пеку од комине, преостале послеп рављења вина. А посебно место заузимају различите клековаче и траварице што се тако зову по лековитим и миришљавим травама које им дају посебан укус магије.

Српска јабуковача, не заостаје ни мало за прослављеним калвадосом, као што ни вињак није лошији од коњака, али није дозвољено да се тако зове, јер је то име заштићено, само за брендије који се праве у француском граду Коњак.

Немогуће је побројати од чега се све још не пеку ракије!

Све оне, сем вештине и довитљивости, показују и неисцрпну машту Срба у односу на Англосаксонце, на пример, који своје вискије праве само од житарица, или од осталих словенских народа, пошто вотку пеку од кромпира.

Али оно што нас чини јединственим у свету жестоких пића, свакако је шљивовица, и то она која се пече од чувене шљиве пожегаче, што најбоље успева око Ваљева, Краљева и Чачка, мада је има, додуше не тако добре, и око Горњег Милановца и у Подрињу код Шапца. Зову је још и маџарка јер је почетком прошлог века њене саднице из Угарске у Србију, преко Саве, превезао у својим лађама знаменити трговац и добротвор Сава Текелија. У Мађарску је стигла из Азије, из далеког Туркестана, а у Србији завршила то дуго путовање. Зачудо, примивши се код нас, ова шљива као да је најзад нашла најпогодније тло да развије све своје скривене вредности; њени тамномодри плодови садрже у себи много више меса и слатког сока од других врста, као и необичну арому што потиче од њене кожице и коштице (чији мирис подсећа на бадем), поклањајући ракији посебан буке. Једноставно, од шљива у Мађарској, од којих је маџарка потекла, немогуће је испећи ни приближно добро пиће, као од ове, избегле.

Једно недавно истраживање које је спроведено за Асоцијацију за канадске студије показало је да 23 одсто Канађана верује да су Јевреји највеће жртве мржње. Занимљиво је, међутим, да највећи број студената не дели то мишљење. Међу студентском популацијом само њих 4,9 процената мисли да су Јевреји угрожени, а већина, 70 одсто испитаних, није сигурна.

Статистички завод Канаде бележи забрињавајући тренд: злочини из мржње против Јевреја су се удвостручили у односу на 2019. годину, достигавши 900 инцидената у 2023, што представља пораст од чак 71 одсто. У Торонту је број злочина против Јевреја ове године већи за 69 одсто у односу на прошлу годину.

Ови подаци долазе у тренутку када широм земље трају пропалестински протести студената, који се противе израелским акцијама у Гази. Јеврејске организације упозоравају да наративи који легитимизују антисемитизам игноришу опасност са којом се јеврејска заједница суочава. Питање злочина из мржње постаје све сложеније, док Канада покушава да одржи баланс између подршке људским правима и суочавања са растућим антисемитизмом.

Политичка склоност и припадност испитаника значајно утичу на став према положају маргинализованих група и злочинима из мржње у протеклој години. Канађани и левичарских и десничарских опредељења сматрају да су припадници јеврејске заједнице угрожени када је реч о злочинима из мржње. Међу онима који су се изјаснили као левичари ту констатацију је подржало око 13 одсто испитаних. Они су били једина група у узорку која је рекла да су муслимани најугроженији у земљи.

Анкета је такође показала да испитаници који верују да су упознати са сукобом Израела и Хамаса чешће виде јеврејску заједницу као угроженију од осталих мањина. Они који сами себе описују као оне који „веома добро разумеју рат” виде Јевреје као водеће жртве злочина из мржње (39,6 одсто) у поређењу са муслиманима (9,7 одсто). А они који су се изјаснили да „не разумеју рат” виде обрнуто - да су муслимани најугроженија група, а онда следе Јевреји.