Јуче и данас

Југословенска армија пробила је немачку одбрану на Сремском фронту пре 80 година. Државна церемонија одржана је у спомен-комплексу "Сремски фронт "код Шида.

Између Дунава и Босута, борбе су трајале 172 дана, а Сремски фронт априла 1945. године био је најтежи и најтрагичнији бојиште у Другом светском рату.

Већином младеж, Југословенска армија успела је да пробије седам непријатељских линија и потисне хитлеровску Немачку ка западним границама некадашње Југославије, ка слому. И после 80 година од пробоја на истом месту, старина ратник.

"Кад сам отишао у народноослободилачку борбу, имао сам 17 година, а сада имам 100. Лепо је то било, али сам био млад, гладан и жедан, и до краја рата сам учествовао", прича Гаврило Винчић из Шида.

У рововским линијама било је око 250.000 војника, а последњи јуриш на Сремском фронту извршен је за више од 13.500, углавном српских и црногорских момака.

На спомен-комплексу уклесана су имена и скоро 2.000 Црвеноармејаца, Бугара и Италијана. Потомци не заборављају.

"Стриц ми је погинуо на Сремском фронту са 22 године и добио сам име по њему", каже Милан Јосић из Вранића.

Одавање почасти дипломатског кора

Не заборавља ни држава, ни поклоници традиције на храброст и жртве дате за слободу. На спомен-комплексу делегације и дипломатски кор полажу венце.

Пaкт–пуч–рат, 25, 27. март и 6. април 1941, три кратке речи и три датума, иза којих стоје људи, политика, догађаји и доживљаји који и данас изазивају не само пажњу истраживача него и бројна питања и бројне контроверзе. Овако поређани и међусобно зависни и објашњиви представљају низ акција и реакција које су за само 12 дана определиле судбину државе, Краљевине Југославије, и њених народа. Пакт, прецизно Протокол влада Италије, Јапана и Немачке, са једне стране, и Владе Југославије, са друге стране, утврђује преко својих доле потписаних пуномоћника следеће: Члан 1. Југославија приступа тројном пакту, потписаном 27. септембра 1940. у Берлину између Италије, Јапана и Немачке… Потписан у Бечу од стране председника југословенске владе Драгише Цветковића и министра спољних послова Александра Цинцар Марковића, изазвао је пуч којим је смењена влада и млади краљ Петар Карађорђевић преузео власт. Пуч је директно изазвао рат. Рат бесног Хитлера, господара Европе, коме се манифестацијама супроставио, пре и изнад свих народа и Краљевини, српски народ 27. марта... Иако јe пучистичка влада, свесна последица непосредне ратне опасности, признала све одредбе споразума претходне владе, и одредбе потписаног протокола у Бечу 25. марта 1941, давала помирљиве изјаве и покушавала да успостави контакт са властима у Берлину и Риму, уследила је сурова Хитлерова казна. Разбити и окупирати и уништити Југославију, пошто „у ту земљу не може имати поверења”. Оно што данас не би требало да буде спорно јесте тврдња да је политика довела до пакта, пакт до пуча а пуч до слома државе, страдања и патње народа, што се може ценити и као национална и државна неодговорност водећих људи у земљи.

После убрзане израде и усклађивања ратних планова немачких савезника и планова операција копнених и ваздухопловних снага, првобитни план за напад на Југославију 1. априла померен је на 6 април.

„Српску Хирошиму”

На данашњи дан пре 26 година у 21.35 авиони НАТО алијансе сравнили су пројектилима Алексинац са земљом. Био је то други напад, јер су прве бомбе испаљене на овај град 26. марта увече, око 20.15. Мета је била индустријска зона између ауто-пута Ниш-Београд и Јужне Мораве и центра варошице - Пољопривредни комбинат, главна аутобуска станица, погони конфекције, две ауто-школе, познати мотел „Морава”... Срећом, нико те вечери није страдао.

Сирене за ваздушну опасност су се 5. априла 1999. године огласиле у 19.55. Мирно вече у Алексиначком Поморављу претворено је у несрећу и трагедију - у смрт. У ноћи ужаса, када је погођено срце градића на Моравици и Јужној Морави, убијено је 12 житеља Алексинца. Срушено је педесетак породичних кућа, два велика стамбена објекта са преко стотину станова, зграда Дома здравља, разорени су Хитна помоћ и друге здравствене службе, пословне зграде, трговине и локали, образовне установе...

Уз солидарну помоћ у муци спасилаца и комшија до свитања у улицама Вука Караџића и Душана Тривунца извлачени су из рушевина погинули и тешко рањени. Возилима Хитне помоћи из Ниша, Крушевца, Сокобање, Прокупља и других градова превезено је око 30 најтеже повређених у Клинички центар у Нишу. У Општој болници у Алексинцу, која је само чудом није погођена бомбама, збринуто је два пута више рањених...

Сутрадан, пре подне 6. априла, на осуду овог злочина у целом свету стигло је објашњење НАТО-а да је реч о „колатералној штети”. Алексинац су 6. априла 1999. посетили многи домаћи и страни новинари, представници амбасада и други званичници који су немо посматрали последице разарања пројектила НАТО-a. Алексинац је тада назван „српском Хирошимом”.

Надежда Петровић, српска сликарка и ратна хероина, оснивач Кола српских сестара, умрла је 3. априла 1915. пре 110 година, као болничарака у Ваљевској болници од тифуса.

Било је то време када су, у јеку Првог светског рата, Србијом харале заразне болести и тешка епидемија тифуса.

Није било довољно ни медицинског особља ни лекара, а сликарка Надежда Петровић била је добровољна болничарка. Међутим, епидемију против које се несебично борила није преживела.

Била је добровољна болничарка и у балканским ратовима 1912/13, када се такође тешко разболела. Одликована је медаљом за храброст.

Надежда Петровић рођена је у Чачку октобра 1873. Отац је био уметнички опредељен, учио је сликарство код Стеве Тодоровића и био предавач цртања и краснописа. Доцније се посветио практичнијим темама, финансијама. Доспео је и до руководиоца пореске службе. Аутор је капиталног тротомног дела "Финансије и установе у обновљеној Србији". Био је и народни посланик. Његов отац, Надеждин деда, био је успешан београдски трговац. Мајка, иначе учитељица, била блиска рођака Светозара Милетића.

Била је то породица која је изродила низ заслужних личности. Две њене рођене сестре биле су такође сликарке, једна музичар, а најмлађи брат Растко Петровић познати писац.

Завршила је Вишу женску школу у Београду, где се породица преселила, односно вратила, средином осамдесетих. Учила је сликарство у атељеу Ђорђа Крстића, а потом и у Уметничкој школи Цирила Кутљика, тада водећој институцији те врсте у Београду, односно Србији.

У организацији српских културних друштава „Просвета” и „Бранко Радичевић”, жупанијског и градског Већа српске националне мањине, у Славонском Броду је обележена 201. годишњица рођена песника Бранка Радичевића. Он је у овом славонском граду у Хрватској рођен 28. марта 1824. године, од оца Теодора и мајке Руже, девојачки Михајловић из Вуковара. Познато је, нагласио је Зоран Ратковић, председник „Просвете”, да је Бранко Радичевић један од најзначајнијих песника српског романтизма као и један од најзаслужнијих за успех реформе српског језика чији је творац Вук Стефановић Караџић.

До почетка рата 1991. године, у Славонском Броду је постојала Улица Бранка Радичевића, школа је носила његово име, а спомен-плоче су се налазиле на песниковој родној кући и згради Машинског факултета. Од свега је сачувана само једна спомен-плоча, која је, залагањем Већа српске националне мањине и црквене општине Славонски Брод, у мају 2018. године постављена у порти Цркве Светог Георгија.

После полагања венаца у четвртак, о песнику који је за многе генерације симбол вечне младости, говорио је Ђорђе Ракић, председник Српског културног друштва „Бранко Радичевић” из Славонског Брода.

„Бранко је песник који самим рођењем, свакако припада Славонском Броду. Време је да се он врати своме завичају, јер он није ништа мање бродски него што је српски и европски песник. Бранков Брод као да је зажмурио на једно око, а на друго слабије види. Не види да нема Бранкове улице, плоче на месту родне куће, давнашњих манифестација у његово име”, казао је Ракић, обраћајући се поштоваоцима великог песника који су на ову свечаност дошли из више места у Хрватској и суседној Републици Српској.

У другу недељу Великог поста чита се познати одломак из Еванђеља по Марку о излечењу узетога (Мк 2, 1-12). Поред тога што је то једна од прича у којој се Исус директно обзнањује као Месија и Син Божји, то јест Човечији, реч је о одељку који указује и на то да су вера и брига о ближњем, односно љубав, два неодвојива аспекта једне и исте реалности. Укратко, узалуд ти речи, молитве, звона и прапорци уколико си неосетљив за страдање ближњег.

Проповедникова стратегија углавном треба да се ослања на слушалачку потребу за идентификацијом и на емпатију. Добра прича је мапа која слушаоцима треба да омогући да се снађу у сопственој реалности. Стога је постављање моралних и психолошких „координата“ кључна ствар за проповед. Са којим то ликовима и на који то тачно начин треба да се идентификују слушаоци и шта конкретно, овде и сада, из тога треба да уследи?

Деца расту са свешћу да су управо она принчеви и принцезе, добре виле и храбри витезови из бајки. Зрелост почиње онда када треба да схвате да и у њима има понешто од змајева и злих вештица и да је смисао живота у томе да и у њима самима, а не само у бајци, добра вила победи вештицу, а принц или храбри витез змаја. Зато деци не треба повлађивати, већ им, чим су то у стању да схвате, треба скретати пажњу на њихове „змајске“ поступке. То је оно што зовемо одговорношћу. А ње нема без емпатије, без саосећања са другима.

Дакле, смисао је родитељства, како „телесног“ тако и „духовног“, управо у подстицању и неговању емпатије. То је суштина одгоја одговорних људи. Насупрот томе, лош родитељ, и то лош не само за своје дете већ и за читаво друштво, односно „ближње“, своје дете фаворизује и тиме га директно подстиче на чињење „змајских“ дела.

Гробови Срба остали су и у Албанији, Грчкој, Румунији, Италији, Француској, Тунису, Алжиру, Бугарској, Мађарској, Немачкој, Пољској, Чешкој, Словачкој, Турској, Швајцарској, Белгији, Холандији...

Ни данас се не заборавља да су Србија и њен народ током Првог светског рата претрпели велике губитке: не само у крвавим биткама њене војске него и у многобројним злочинима непријатеља против цивилног становништва, заразним болестима које су односиле животе, умирањима Срба у заробљеништву и интернацији. Након тог рата подизана су многа спомен-обележја палим ратницима. О томе сведочи поставка „Меморијали Првог светског рата у фондовима и збиркама Архива Југославије”, отворена у Историјском архиву у Ужицу поводом Дана државности Србије.

„Прецизан број жртава Краљевине Србије током Првог светског рата никад није утврђен, а најчешће претпоставке се крећу око броја од милион жртава. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је после рата као званичан број презентовала 1.247.345 жртава”, наводи др Ненад Лајбеншпергер у каталогу за ову изложбу (лане представљену у Београду).

Гробови Срба нису остали само на бојиштима у данашњој Србији и државама региона него и у Албанији, Грчкој, Румунији, Италији, Француској, Тунису, Алжиру, као и тамо где су били заробљени и интернирани: Бугарској, Мађарској, Немачкој, Пољској, Чешкој, Словачкој, Турској. Српски војници су гробна места добили и у Швајцарској, Белгији, Холандији... Непотпуни подаци говоре да се кости српских војника налазе у преко 40 држава света.

Подизање српских ратних меморијала почело је још док је Први светски рат трајао формирањем војничких гробаља.

Пре тачно 90 година, 22. фебруара, рођен је Данило Киш, модерни класик српске и светске књижевности, подсетили су из издавачке куће „Архипелаг”.

Данило Киш је рођен 1935. у Суботици. Отац му је Едуард Киш, мађарски Јеврејин, мајка Милица Драгићевић, родом са Цетиња. После раног детињства, обележеног Другим светским ратом, што ће постати један од најснажнијих извора његове литературе, Киш ће се наћи на Цетињу, где ће завршити гимназију. Студирао је у Београду, где је био први дипломирани студент Светске књижевности.

Киш је започео као песник, да би се од почетка шездесетих година окренуо прози: кратким причама и приповеткама, новелама и романима. Прве Кишове књиге објављене су 1962. године, када су се у једном тому појавили кратки романи Мансарда и Псалам 44. Потом следи Кишов „породични циркус”, један од два најважнија тока у пишчевој књижевности.

Романи „Башта, пепео” (1965) и „Пешчаник” (1972), заједно с књигом кратких прича „Рани јади” (1970), оживљавају мистерију детињства која се догађа усред ужаса логорског света Другог светског рата.

Тек спознати свет се руши у вихорима историје, од којих Кишови јунаци покушавају да сачувају макар неки траг породичне историје и постојања света у коме су обликовани. Док је „породични циркус” приповедна реконструкција логорског света нацизма, новеле у Гробници за Бориса Давидовича (1976) и Енциклопедији мртвих (1983) и у постхумно објављеној књизи Лаута и ожиљци (1994) говоре о стаљинистичким монтираним процесима и чисткама.

О др Лази Лазаревићу

Лазар Лазаревић, свима знан као Лаза, са свега 39 година живота се сврстао у ред српских великана. Са само 37 година је постао академик. Поред тога што је био представник српског реализма и неуропсихијатрије, мало је познато да се научним радом издвојио као пионир модерне медицине. Лаза је први дијагностиковао ишијалгију, отворио је прву геријатрију у Европи, био је први управник и лекар тадашњег „клиничког центра“...

Лаза је рођен у Шапцу 1851. године у трговачкој породици Кузмана и Јелке. Имао је три сестре. Завршио је права, потом и медицину у Берлину. Са Полексијом Христић, ћерком председника владе Николе Христића и праунуком (по мајци) Томе Вучића Перишића, имао је три сина и ћерку. Надживели су га син Милорад, генерал војске Краљевине Југославије, и ћерка Анђелија која се бавила сликањем и писањем.

Махом су свима познате наведене чињенице, али оно што се мање спомиње, а што није мање значајно, тиче се Лазиног порекла и научних истраживања која су унапредила српску медицину и истакла га као пионира модерне медицине код нас.

Лазин отац Кузман није био Лазаревић

Кузман је био из села Клења у општини Богатић, а његови преци, који су дошли у Мачву, из Херцеговине. Старо презиме им је било (х)Ерцеговац. Кузман се касније оделио од брата и отишао у Шабац где се ожени и добио децу. Тада узима презиме Лазаревић, по оцу Лазару. Њихови рођаци који су остали у Клењу, а чији потомци и данас тамо живе, задржали су презиме (х)Ерцеговчевић.

Лаза је открио ишијалгију, што је неправедно приписано другоме

Епитет научника, у појединим уџбеницима, завредео је открићем да се проблем са ишијасом јавља услед истезања нерва ишијадикуса, а не притиском мишића на живац како се до тада мислило. У неким уџбеницима медицине спомиње се „Лазаревићев знак“, метода коју је Лаза смислио за дијагностиковање ишијалгије, од које је и сам боловао. Светска медицина је неправедно дијагностику назвала „Ласегов знак“, по француском лекару Чарлсу Ласегу, због сведочења његових ученика да је, наводно, он први наслутио то откриће иако га нигде није записао.

И донели модеран устав

Србија на Сретење слави два догађаја када смо били први у свету, подигли устанак и први источно од Рајне донели модеран устав, истиче Предраг Ј. Марковић, директор Института за савремену историју. Каже да смо из Јаруге направили најслободнију државу у региону. Мирослав Ђорђевић, доктор уставног права, указује да је Сретењски устав, иако је кратко трајао, обележио читав век српске уставности.

После дугог периода ропства под Турцима, 19. век је постао век буђења српског народа. Два најважнија датума у том периоду се везују за 15. фебруар. На тај дан 1804. године, Карађорђе је у Орашцу подигао Први српски устанак, а на Сретење 1835, у Крагујевцу је донет први српски устав. 

Предраг Марковић каже да Србија 15. фебруара слави два догађаја када смо били први у свету.

"Мање-више буђење, пробудили су се сви народи у свету, али ми смо први. Ми смо први подигли на дуге стазе успешан устанак против велике силе. Не против Турске, против било које велике силе. То ником није успело. Само Хаитију, али Хаити је далеко, а исте године се ослободио", указује Марковић.

Посебно наглашава да је усред Европе један мали народ без ичије помоћи, за разлику од Грка, који су нешто касније подигли свој устанак, почео борбу за слободу.

И други важан датум и догађај је кад смо први источно од Рајне увели модеран устав. 

"Од 1835. Срби су слободни људи и модерни грађани. Значи, који то мали народ је два пута био први на свету? То је порука за оптимизам када нас ухвати духоклонуће, треба се сетити да смо почели модерност из Јаруге, буквално. Значи, они су се сакрили у Јаругу да их Турци не набију на колац и не секу јатаганима. И из те Јаруге смо направили најслободнију државу у региону. Није случајно да се десет пута увећао број становника у Србији од тих првих сто година, јер је Србија била обећана земља. А то су почели у Јарузи, људи су сишли са турске сабље", истиче Марковић.