- Преносило се с колена на колено да су га стари мештани питали, док је деда Урош осликавао иконостас, да ли је у ликове унео нечији лик. Уметник је на таква питања само ћутао. Значи да јесте, а сваки лик описује некога из његовог живота. То је једна тајна која је остала од уметника - наводи Марковић. 

И није то једина тајна. Живот и лик Уроша Предића остао је до краја проткан мистеријом коју је однео са собом на онај свет, као и она код кога је боравио у Тамишкој улици, где је пуно стварао у Орловату, јер је кућа Предића продата 1930. године. 

- Причало се да је боравио код једне жене. Једни кажу да му је она била сестра, док други причају да му је била љубавница, али то нека остане закопано да нико не зна. Та информација нигде није записана, али она живи у овом селу. Ни у једној литератури нећете наћи шта је и где стварао и код кога је долазио у селу. Зна се са сигурношћу да је у Орловату највише волео да једе крофне. Недељом, после банатског ручка, морају да се направе колачи, а то су најчешће биле крофне. Деда Урош је волео да их једе са мало шећера - прича нам протонамесник Бранко Марковић. 

Кућа Предића „на лакат”, како се у Банату каже за домове на самом углу улице, налазила се у центру села. Срушена је, изграђена је друга, у којој сада живи породица Станков, у yлици која носи име славног уметника. Остао је у дворишту стари дуд, под чијим крошњама се сакривало од летње жеге, а деца се играла, и он је једини траг породице Предић. „Ожиљак” од удара грома пре пар година оставио је необичан печат на дуду, који је чика Урош овековечио на слици „Деца под дудом”. Орловаћане је насликао на бројним делима, а за једно постоји и анегдота. 

- Насликао је дело „Весела браћа”. Међутим, кад је завршио слику и показао браћи како изгледају, они су били поносни на то. Причали су како их је чика Урош увеличао, без обзира на то што су пијанци - каже Биљана Попадић, потпредседница Савета Месне заједнице Орловат. 

Улица и основна школа у Орловату носе његово име, а легат овог уметника налази се у зрењанинском Народном музеју, као и изложба „Дакле, Ви сте тај Урош Предић?” 

- Он није имао своју породицу. Није имао директне потомке, а није се ни женио. Био је изузетно везан за децу своје старије браће. Предић је био најмлађи од петорице синова својих родитеља - прича Оливера Скоко, виша кустоскиња, историчарка уметности у Народном музеју у Зрењанину. 

Међу препискама, писмима, разгледницама, сликама, личним предметима, налази се и молба Орловаћана, коју су Предићу упутили пред крај живота, а у којој му саопштавају жељу да буде сахрањен у родном селу. 

- И он је одговорио својим Орловаћанима и написао дивну реченицу да је најлепших 15 година живота, баш по повратку из Беча, провео у Орловату. Тамо је био уз своју мајку за коју је много био везан и уз коју је провео њене последње тренутке - наводи Скоко. 

Урош Предић преминуо је 11. фебруара 1953. у 96. години, у Београду, у кући свог брата, у Светогорској улици 27. 

- Сахрани у Орловату присуствовало је цело село и бројни грађани из других места. Кажу да су целе те ноћи у прозорима биле упаљене свеће Орловаћана, а преко капија су били пребачени банатски ћилими. И то је био симболичан начин да се Орловаћани опросте од чика Уроша - додаје наша саговорница. 

Родољубље чика Уроша препричава се и после више од седам деценија како нас је напустио овај уметник светачког живота и лика. Када га је добар пријатељ Михајло Пупин позвао у Сједињене Америчке Државе да тамо ради и ствара, изабрао је да остане у Србији. Остале су слике, љубав према земљи, породици, крофнама и прича о великом човеку из малог Орловата, где је остао заувек.

Политика, Мирослава Обадић