Јован Ђорђевић остао је у сенци историје, иако су управо његове речи део званичне државне химне Србије: „Боже правде.”

Јован Ђорђевић био је песник, просветитељ, позоришни реформатор и културни радник. Рођен је 1826. године у Сенти, тада важном трговачком и културном средишту на Тиси, у којем је стекао прве утиске о свету које ће касније преточити у литературу, позориште и патриотске стихове.

Од Сенте до позоришних дасака - живот посвећен култури

Ђорђевић је своје школовање започео у родној Сенти, а наставио у Сегедину, Новом Саду и Темишвару. Студирао је филозофију и медицину у Пешти, али га је револуција 1848. године одвела у политички и културни активизам.

Године 1861, Ђорђевић је био један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду, које је било кључни стуб српске уметности у тадашњој Хабзбуршкој монархији. Његова мисија да „позориштем васпитава народ” доживела је пуну афирмацију 1868. када је прешао у Београд и постао први управник Народног позоришта, као и оснивач Позоришне школе 1870. године.

Аутор стихова који се певају вековима

Стихове „Боже правде” Ђорђевић је написао 1872. године као део позоришног комада „Марко Казнац“. Композитор Даворин Јенко убрзо је песми дао музичку форму, а она је већ 1882. постала званична химна Краљевине Србије.

У измењеној верзији, овај текст и данас представља химну Србије. Иако је део државне симболике, име Јована Ђорђевића често изостаје у јавности, школским програмима и политичким говорима.