Зиму 1354/55. Душан је провео у Серу, а касно пролеће и лето у Крупиштима на десној обали Брегалнице.

Током последњих месеци живота био је принуђен да пошаље једну војну експедицију у Далмацију ради помоћи његовој сестри, Јелена, била је удата за Малдена Шубића, хрватског великаша, који је умро од куге 1348. па је Јелена морала да се брине о одбрани породичних поседа Омиша, Клиса и Скрадина.

О последњим данима живота цара Душана мало шта је познато. Преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих арханђела недалеко од Призрена. Мавро Орбин, дубровачки историчар, каже да је Душан умро у месту Ђаволотопи у Романији, али наводи и казивања да је Душан умро у Неродимљу. Јаков Лукаревић наводи да је Душан умро у месту Диаполи у Тракији крећући у нов поход против Византије.

Зашто није светац?

За разлику од осталих Немањића, он није канонизован од стране цркве.

Нагађа се о неколико могућа разлога: зато што постоји сумња да је наредио убиство свог оца, зато што је био суров, зато што се окренуо Риму у намери да неутралише угарску претњу са севера и Срби су били близу да се покатоличе или зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и данас.

Душанов законик 

Душанов законик познат у прошлости и као „Закон благоверног цара Стефана“, уз уз Законоправило Светог Саве, најзначајнији је извор српског средњовековног права. Донет је на два државна сабора властеле и црквених великодостојника.

Први део Законика донет је на сабору одржаном на Вазнесење 20. маја 1349. године у Скопљу када је донето 135 чланова. Други део Законика донет је на сабору одржаном 31. августа 1354. у Серу и тада је допуњен са још 66 чланова.

Законик се састоји од укупно 201 члана, а писан је на старосрпском језику.

Доношењем овог законика цар Душан је желео да успоставити владавину права, јединствени правни систем који важи на територији целог царства, али и ограничи захтеве и права властела која је њиме такође стављена у оквире закона.

Душанов законик највише се бави државним правом - регулисањем односа међу сталежима и њиховом односу према цару, организацијом судства и судског поступка, ауторитетом судија, начелом законитости, борбом против разбојника и лопова, кривичним правом, а најмање говори о грађанском праву.

Пронађена гробница

Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости. У гробу су пронађене испретуране кости које су на очај тадашњег режима пренете 18. маја 1968. у Цркву Светог Марка на Ташмајдану, где и данас почивају.

Као и његови претходници Немањићи, и Душан је био велики ктитор. Поред мноштва обновљених цркава, подигао је и манастир светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Призрена. Међутим, за разлику од осталих Немањића, он није проглашен за свеца. Неки томе приписују његову суровост, док други, пак, тврде да је то зато што је увео своју жену Јелену на Свету Гору, што је строго забрањено и дан данас.

Занимљиво је истаћи да је цар Душан Силни био изузетно висок за то време, а поједини историчари тврде да је имао преко два метра. Сви његови витезови имали су око 2 метра, а пошто у Србији није било пуно двометраша, гарду су углавном чинили страни плаћеници.

И дан данас у Грчкој постоји изрека према којој плаше децу да ће их посетити цар Душан Силни, што је еквивалент Баба Роги у нашој традицији.

Легенда о проклетству

Непосредно после Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

За смрт Стефана Дечанског везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Проклетство се није испунило на сину, али пало је на унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Н1 Београд, Ненад Недомацки