Аутор је више књига, углавном сабраних тематских целина претходно објављених текстова "Београд за почетнике", "Оглед о Паји Патку", "Coca-Cola art", "Тир(н)анија", "Порнографија као лепа уметност", "Црвене вештице и други фељтони", "Београдске приче", "Београд за понављаче", "Босански блуз", "Кратак курс умирања", "Црни талас".

Играо је једну од главних улога у култном црноталасном филму Желимира Жилника "Рани радови", са Марком Николићем и Миљом Вујановић, који је 1969. добио "Златног медведа" на филмском фестивалу у Берлину.

Појавио се такође у филмовима "Црни бомбардер", "Живети као сав нормалан свет", "Због једне дивне црне жене", у серији "Отписани". Како је неко приметио, играо је, не глумио.

Према појединим наводима, сарађивао је на сценаријима за филмове "Дечко који обећава" и "Последњи круг у Монци".

Једна од његових омиљених тема био је фудбал, страствено је навијао за Звезду.

Род је, иначе, познатог, омиљеног међуратног фудбалера и репрезентативца Краљевине Југославије Александра Тирнанића, Тиркета.

Успело му је да постане и члан Управе ФК Црвена Звезда.

Осим чланства у управи вољеног фудбалског клуба, истицао је и да припада кафеу Атељеа 212, па и ресторану Клуба књижевника, где је упознао животну љубав глумицу Дару Џокић. Били су у браку 25 година, до његове смрти.

Не без цинизма, за себе је говорио да је, што се школе тиче, застао у Трећем разреду гимназије.

Био је успели представник тихог, али театралног бунта једне београдске генерације, или епохе, која ја уместо сивила суморног социјализма одабрала да имитира, колико су прилике допуштале, естетику америчке поп културе, филма највише.

Уместо сивих неукусних одела, тмурних мамутских бетонских грађевина по совјетском узору, неразумљивог функционерског језика, и опште, свеприсутне, атмосфера страха, њихови узори били су Кларк Гејбл или Џејмс Дин, ма колико наивно то било.

Таквих је међутим у оновременом Београду било много. Тирнанић је био међу реткима који су успели. А почео је пишући о америчком филму.

Оно чиме се Богдан Тирнанић издвајао био је бритак, луцидан ум, а онда и списатељски дар. На крају, очигледно, био је велики радник.

Никада се није бавио политиком, осим посредно, феноменолошки као својеврсни цинични културолог. Истина, неретко је било видно где су његове симпатије, ма колико то била променљива категорија. Уосталом, по сопственим речима био је катастрофално лош прогнозер.

Како то бива, када је напустио овај свет описали су га као "доајена српског новинарства".

Тај акробата духа, са отклоном од свега, извесно би имао цинична запажања на овакав опис, иако је себе извесно сматрао највећим пером српске журналистике.

Танјуг/Телеграф