Један од најстрашнијих злочина у ратовима деведесетих догодио се 21. септембра 1991. године на мосту на реци Корани, на улазу у хрватски град Карловац. Том приликом хрватске паравојне снаге су на зверски начин заклале 13 резервиста припадника Југословенске народне армије који су са Кордуна кренули у касарну „Народни херој Стјепан Милашинчић - Шиљо” или „Логориште”.
Убијени су Миле Бабић, Никола Бабић, Васо Бижић, Светозар Гојковић, Зоран Комадина, Божо Козлина, Миленко Лукач, Слободан Миловановић, Миле Пеурача, Небојша Поповић, Милић Савић, Јован Сипић и Милош Срдић.
- Просечна старост убијених била је 33 године. Био је то цвет младости Кордуна. Тих дана у Карловцу, од 24 војна објекта, паравојне хрватске снаге заузеле су 23. Једино нису могле освојити највећу касарну „Логориште” препуну војне технике и опреме. У њој се налазило 60 тенкова, 36 хаубица, 25 борбених возила, 3.175 камиона, 400 тона горива, комплетно наоружање и опрема за око 7.000 људи... Овако велики касарну без икакве логистичке подршке у изузетно тешкој ситуацији бранило је 96 бораца, од тога 17 старешина, 23 млада војника који су служили војни рок и 56 резервиста ЈНА са Кордуна. Предводио сам их ја - рекао је пуковник Бора Ерцеговац, који је у то време био потпуковник.
Према војним правилима за одбрану овако велике касарне потребно је уз логистичку помоћ минимум 800 људи. Касарна је била опкољена и нападана данима, а у тим нападима учествовало је више стотина припадника хрватских паравојних јединица.
- А онда је освануо 21. септембар. Тог дана из касарне кренула су два возила да довезу резервисте. Нама у помоћ са Кордуна из села Крњака пошла је група од 26 изузетних младих људи. Припадници паравојних јединица хрватске војске – зенге кренули су тада у два скоро истовремена напада. Један је био напад минобацачима на касарну, а други је било постављање замке резервистима који су кренули нама у помоћ – присећа се Ерцеговац.
Зенге су пресреле и опколиле резервисте, код Коранског моста, а како се касније сазнало, одмах и разоружале. Људи из касарне чули су преко везе њихов вапај, деловали и минобацачима, извукли и два тенка као подршку, али је све било касно. Зенге су кренуле у крвави пир. Вођа злочинаца, како наводе извори, био је Михајло Храстов, кога су хрватски судови због овог злочина после више од две деценије суђења осудили само на четири године. Тада је масакрирано 13 резервиста, једног војника на одслужењу војног рока су пустили, један резервиста се спасао тако што је скочио с моста у реку, а 11 њих је одведено у заробљеништво. Касније су они размењени за усташке заробљенике.
- Од тог дана почела је потпуна блокада касарне која је трајала до 4. новембра. Остављени смо на милост и немилост минобацачима и снајперима. Нисмо имали хлеба, пили смо кишницу, и то по два гутљаја дневно јер нисмо имали воде, те године су и хладни дани поранили, а ми нисмо имали ни грејања, струје, медицинског особља да помогне рањенима, телефонске везе... Једино што смо успели јесте да одржимо везу са нашом командом. Тако је и договорено да се крене са извлачењем људства. Операција пробоја из касарне под шифром „Вихор” трајала је два дана. У помоћ нам је притекла 9. зајечарска бригада и две чете територијалне одбране Кордуна. Борци су са тенковима успели су изведу јединствен подухват, избегну блокаду и извуку се преко понтонског моста, и то на месту где зенге нису очекивале. Остављени као „жртвена јагњад” војници из „Логоришта” показали су да су хероји. Нису се предали, нису изневерили ни себе, ни свој народ, ни претке, а ни заклетву дату ЈНА - истиче Ерцеговац, који је о овом злочину објавио и књигу „Логориште и Корански мост”.
У част погинулих бораца, а да се не би заборавило, Ерцеговац заједно са преживелим друговима и породицама сваког 21. септембра организује окупљање испред споменика Палим борцима деведесетих код општине Земун. Ту положе венце и сете се најмилијих. Урадиће то и у суботу у 11 часова.
Политика, Бранка Васиљевић
Ауторска права Радио Оаза 2026