Јуче и данас

Парастостом код спомен-обележја у селу Крекови код Невесиња и полагањем венаца данас су обележене 142 године од почетка устанака у Херцеговини - "Невесињске пушке".

Парастосу на месту одакле је кренула прва "Невесињска пушка" против Отоманског царства, присуствовао је велики број званица, а затим су на спомен-обележје положени венци.

Прва "Невесињска пушка" избила је 9. јула 1875. године против отоманске власти, и убрзо се проширила на целу БиХ, уз подршку Србије и Црне Горе, што је довело до избијања српско-турског рата и настанка такозване Велике источне кризе. Резултат овог рата било је признање независности Србије и Црне Горе, као и аустроугарска окупација БиХ на Берлинском конгресу 1878. године.

Друга "Невесињска пушка", познатија као "Улошки устанак", избила је у јануару 1882. године нападом устаника на аустроугарску жандармеријску станицу у Улогу, због доношења такозваног Војног закона о обавезном служењу војске младића из БиХ.

"Невесињска антифашистичка пушка" представља оружани отпор усташама 3. јуна 1941. године у селу Дрежањ, после масакра 27 људи у селу Удружњу код Невесиња.

Наташа Глигорић, праунука устаника Пере Тунгуза, рекла је да је у рукама њеног прадеда пукла прва невесињска пушка 1875. године када је са четом устаника пресрео турски караван и када су добили прву битку.

Еулексов тужилац Данило Качарели означио групу бивших припадника Ослободилачке војске Косова као "кључне организаторе" мартовског погрома 2004. године, пише приштински портал "Калзо". Организатори, према том документу, имали подршку највиших структура ОВК.

Тужилац у образложењу захтева за хапшење припадника те групе, који је написан на 41 страни, тврди да је формирана крајем 2000. године са намером да "почне тајни рат ради преузимања целе територије Косова насељене Албанцима".

Еулекс је, као организаторе насиља, навео Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кичмарија и Фаика Краснићија, наводећи да су они "добијали наређења од високо рангираних команданата ОВК, који су у међувремену, заузели важне политичке положаје".

"Следећи та наређења, они су били укључени у неколико убистава, терористичких напада, заседа, отмица и осталих озбиљних недела", наводи се у извештају. "Они су били кључни играчи у организовању и спровођењу нереда од 17. до 19. марта."

Међународне мисије су, после мартовског погрома 2004. године, у неколико наврата мењале мишљење о серији инцидената у којима је убијено двадесетак особа, прогнано око 4.000 Срба и уништен велики број верских објеката. 
У првом наврату, тадашњи командант Јужног крила НАТО-а, Грегори Џонсон је нереде оценио као организоване, да би челници међународних мисија, касније, у великој мери ретерирали, наводећи да је мартовски погром била "спонтана реакција".

Код Шаранове јаме на Велебиту обележен је "Дан сећања на Јадовно 1941. године" и 76 година од страдања 40.000 људи у комплексу усташких логора смрти Госпић-Јадовно-Паг током Независне Државе Хрватске.

Парастос је служен за 38.010 православних Срба убијених у комплексу овог система усташких логора, а потом су председник Републике Српске Милорад Додик и министар рада и борачко-инвалидске заштите Миленко Савановић, као и потомци жртава и бројни ходочасници положили венце.

Додик је истакао да не смеју бити заборављене жртве усташких покоља.

"Тешко је и опростити, али смо овде да одамо почаст страдалима. Овде је убијено 40.000 Срба који су доведени из БиХ, Хрватске и Србије. Страдали су обични људи, али и они који су били део националне елите",  рекао је Додик новинарима после парастоса. Он је подсетио да су Италијани у Другом светском рату због зверстава усташа забранили комплекс концентрационог логора Госпић-Јадовно-Паг.

"Ово је био пројекат тадашње Независне Државе Хрватске, која је желела да трећину Срба побије, трећину покрсти и трећину расели",  подсетио је Додик. Истакао је да ће помоћи изградњу капеле код Шаранове јаме.

Председавајући Председништва БиХ Младен Иванић рекао је да је Шаранова јама свето место за српски народ.

Световид је једно од најважнијих божанстава у словенској митологији, по ком су Срби на Балкану и преименовали светог Витуса, хишћанског светитеља ког данас познајемо као светог Вида.

Световид је нарочито поштован у Аркони, на острву Рујну у Балтичком мору и код Срба на Балкану (Видовдан), али је немогуће изнети тезу о његовој улози или месту у словенском пантеону. Приписује му се и најпознатији словенски кумир, односно кип са ликовима божанстава, такозвани Збручки стуб. 

Име Световида (Световита) још увек није добило адекватно тумачење. Научници се слажу да га треба раздвојити на Свет(о) и наставак -вид(вит). Варијанте имена су: Свентевит, Сувид, Свантевит, Свантовит, Суантовит, Свентовит, Звантевит, Свијетовит, Свјатовид, Сутвит и Вид. 

Средиште његовог култа био је град Аркона у чијем центру се налазио дрвени храм посвећен том божанству. Спољна ограда била је покривена дрвеним кровом, док се унутрашња састојала из застора и четири стожера. У храму је био постављен идол натприродне величине са четири врата и четири главе. У десној руци држао је рог израђен од разних врста метала, који је сваке године свештеник пунио пићем и на основу испарења предсказивао родну или неродну годину. У левој руци, спуштеној низ тело, налазио се лук. Покрај идола постављена је узда, седло и други атрибути, посебно џиновски мач, са канијом и балчаком од сребра. 

Наш народ данас врши свету дужност за будућа поколења, као што су наши стари вршили за нас. Свестан да је достојан потомак косовских мученика, он греде стопама њиховим И будућа поколења, деца и унуци наши ради чије будућности и наши стари и ми сада понесмо страшан крст страдања сећаће се ових дана, као што се ми сећамо Видовдана. 

Ово је део уводника из „Српских новина”, службеног гласила Краљевине Србије, штампаних на Крфу пре тачно сто година.

Мада је земља била под окупацијом, она није капитулирала, тако да су на Крфу радиле све њене институције - влада, скупштина, државна штампарија. Обележавани су и празници, а то посебно важи за Видовдан, који је у Краљевини Србији и пре рата био државни празник. Зато је, мада у ратним околностима и далеко од отаџбине, Видовдан пре тачно једног века и те 1917. обележен свуда где је било нашег народа - на Крфу, тадашњем седишту српске државе, на Солунском фронту (где је тих месеци владало затишје), међу нашим ђацима, студентима, исељеницима у Француској, Великој Британији, САД...

Видовдан је као празник први пут свечано обележен 1889. године, поводом великог јубилеја - 500 година од Косовске битке. Централна свечаност одржана је у Крушевцу. Мада су Обреновићи славили Видовдан и давали му на значају, као државни празник установљен је доласком династије Карађорђевић на престо.

У Хрватској је обележен Дан сећања на Јадовно 1941, усташки логор смрти у коме су током Другог светског рата у НДХ страдале десетине хиљада људи.

Комеморација у организацији Српског народног већа (СНВ), Координације јеврејских општина у Хрватској, Епархије горњокарловачке и Савеза антифашистичких бораца и антифашиста одржана је код централног споменика код Шаранове јаме, једне од 32 јаме на Велебиту у које су усташе бацали своје жртве, саопштио је СНВ.

Председник СНВ Милорад Пуповац истакао је да је ово место било једно од најстрашнијих у Другом светском рату.

Према његовим речима, овде се људи нису скупљали на рад јер није било ни погона, ни насеља, само жица, чувари и заточеници, а идеја слободе 1940-их укаљана је усташком идеологијом којој је било најважније да људе лиши њихових живота, слободе и идентитета.

„Окупили смо се да кажемо 'не' таквој идеји, али и да покажемо да смо спремни да се раме уз раме боримо за другачије идеје државе и слободе. Ово место и окупљање не сме бити средство мржње, посебно не према братском хрватском народу који нису подржавали а ни стајали уз тај покрет и ту државу - казао је Пуповац. Он је истакао да СНВ од држае очекује да омогући оваква окупљања и комеморације жртвама, али и да се уклони плоча са усташким поздравом у Јасеновцу.

Један од најаутентичнијих песника домаће књижевности и највећи српски боем друге половине 20. века напустио нас је на данашњи дан 1986. године.

Мирослав Антић отишао је са овога света пре тачно 31 годину, али је остао бесмртан. И данас живе његови стихови, песме и анегдоте, па се чини да је и Мика ту - слика у свом родном Мокрину, одмара пловећи Тисом или испија прву јутарњу кафу у београдској "Последњој шанси".

Иза овог "последњег боема 20. века" остало је небројано песама и прича. Мика је живео аутентично и непоновљиво, а тако је и умро, на данашњи дан 1986. године.

У књизи "Сутрадан после детињства" Немање Ротара којем је Мика Антић био ујак, аутор је записао и невероватну причу која се збила непосредно након смрти великог уметника.

Мика Антић умро је башти своје кући у Улици Михаила Бабинке у Новом Саду баш дана када је примио Авнојевску награду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика.

Чињеницу да више не може да говори песник је тешко поднео. Много је пио и, скоро фанатично, сликао. Тада је настао циклус предивних слика сунцокрета "боје сунца" коју је Мика добио мешајући окер са златним прахом.

И тако је Мика Антић умро са златом на рукама! Покушали су да му оперу руке, али прах није силазио.

Мика је лежао на одру док су му шаке светлуцале као у библијској причи. На онај свет песник отишао је златних руку.

Курир.рс/Дневно

У склопу обележавања празника, установљеног на пролећном заседању Сабора СПЦ, одржана седница Одбора за Јасеновац

Спомен на жртве нацистичког злочина почињеног 1943. године у Пиви, постао је део православног календара, одлучио је Свети архијерејски сабор СПЦ на недавно завршеном пролећном заседању.

Нови верски празник обележаваће се 7. јуна, а установљен је у знак сећања на 1.290 људи који су побијени од 6. до 12. јуна 1943. у овом делу Црне Горе.

У месту Доли, 7. јуна убијене су 522 особе, од којих су 109 била деца млађа од 15 година. Баш због тога Доли представља највеће стратише у овом крају и постао је место помена свих страдалих Пивљана.

Злочин у Пиви одиграо се током Пете непријатељске офанзиве, познате и као Битка на Сутјесци. Одмазду је извршила злогласна СС дивизија „Принц Еуген”. Већина страдалих побијена је недалеко од манастира Пиве, где су и сахрањени. На том месту је 2004. године подигнута црква посвећена Трећем обретењу Светог Јована Крститеља, који се прославља такође 7. јуна. У овом храму, епископ Јоаникије је први пут преломио славски колач и освештао жито у славу Новомученика пивских.

Два дана касније, одржана је седница Одбора за Јасеновац СПЦ-а. Свету литургију служио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије уз саслуживање умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија и епископа пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка), док је домаћин био владика Јоаникије. 

Највећем српском авијатичару 20. века Тадији Сондермајеру, данас су открили бисту и на њу положили венце градоначелник Синиша Мали, директор Ер Србије Дане Кондић и директорка Директората цивилног ваздухопловства Мирјана Чизмаров, а представник Српске православне цркве ју је освештао.

Овом свечаном догађају, у парку на углу улица Косте Стојановића и Палмотићеве, присуствовали су и потомци великана, представници Удружења линијских пилота Србије ДЦВ, Ер Србије и Скупштине града Београда који су иницирали и организовали постављање бисте Сондермајеру.

Тим поводом, градоначелник Београда Синиша Мали рекао је да је веома поносан што је имао част да открије спомен обележје пиониру српске авијације и, како је додао, најзаслужнијем човеку за оснивање цивилног спортског ваздухопловства на југословенским просторима.

„Његови подвизи остају записани у историји Србије и њеног ваздухопловства, док данас, њена авио компанија засигурно исписује сопствену историју пратећи стопе великана”, рекао је Мали. Он је подсетио да је Тадија Сондермајер био један оснивача и дугогодишњи директор друштва за ваздушни саобраћај „Аеропут”, првог српског и југословенског авиопревозника којим је утемељена савремена путничка авијација на овим просторима.

„Са изузетним пијететом сећамо се његових подвига које има у српској и војној и цивилној авијацији. Током једне ваздушне битке у Првом светском рату преживео је обарање авиона и стекао ожиљке за цео живот, рекао је Мали напомињући да је Сондермајер био и припадник најелитније француске јединице „Роде”.

Споменик Тибору Церни, једном од 108 припадника Војске Југославије који су страдали у одбрани реона карауле Кошаре, када су их 1999. напале удружене снаге терористичке ОВК, регуларне албанске војске и НАТО снага, откривен је данас у Дебељачи код Ковачице. 

Споменик су открили мајка погинулог Церне - Ката Церна и председник Србије Александар Вучић, који је и положио венац на споменик, интонирана је химна Боже правде...

Венце и цвеће положили су министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић, дипломатски представници Белорусије, Кипра, Катара, Венецуеле, Мјанмара, Кубе и Мађарске и представници борачких организација.

Напад припадника ОВК био је силовит и ОВК је заузела караулу, али није успела да дубље продре на Косово и Метохију, што је био основни циљ напада.

Војска Југославије имала је 108 погинулих, а ОВК више од 200.

Пролећа 1999., на свега стотинак граничара ударили су терористи ОВК, тако и припадници регуларне албанске војске и НАТО снага.

Агресори су такође на располагању имали 24 хеликоптера типа Апач, 30 тенкова, 24 оклопна транспортера и 24 вишецевних бачача и 67 дана су дејствовали на наше војнике.