Јуче и данас

Британска хуманитарка која се у Првом светском рату бринула о српским рањеницима у вароши подно планине Таре основала је сиротиште за ратну сирочад, а заузврат је, уз благослов владике Николаја, сахрањена у порти тамошњег православног храма

Вла­ди­ка Ни­ко­ла­ј је благословио проширење сиротиштаЋерка шкотског барона, Евелина Скарлет, истакнути борац за женска права (Фо­тографије Не­над Ма­рић за изложбену поставку парохијског дома)Ужи­ва­ла је у би­ци­кли­зму, пе­ца­њу, стре­ља­штву, ло­ву и пу­то­ва­њи­маСиротиште за ратне сирочиће у Бајиној Башти Вла­ди­ка Ни­ко­ла­ј је благословио проширење сиротиштаЋерка шкотског барона, Евелина Скарлет, истакнути борац за женска права (Фо­тографије Не­над Ма­рић за изложбену поставку парохијског дома)

Литијом која ће проћи кроз варош и завршити се молитвом на гробу британске хуманитарке Евелине Хаверфилд у порти Храма Светог пророка Илије у Бајиној Башти, тамошња црквена општина обележиће век и по од рођења хероине Првог светског рата чије име слави градић у подножју планине Таре. Свечана поворка биће организована 2. августа на црквену славу, Светог пророка Илију, неколико дана пре Евелининог 150. рођендана, а чињеница да је гроб ове протестанткиње једини у порти православног храма само говори о поштовању које јој указују Бајинобаштани.

Владимир Васиљевић, старешина храма, истиче да Евелина Хаверфилд ту почива уз дозволу владике Николаја Велимировића са којим је била у контакту и који је према њој гајио велико поштовање. Сачувано је и владичино писмо у којем јој је 1920. године, десет дана пре него што је преминула од последица упале плућа, дао благослов за проширење сиротишта за ратне сирочиће које је основала у Бајиној Башти годину дана раније.

Савез антифашистичких бораца Републике Хрватске обележава Дан устанка у Србу, а удружење Хрватска академска заједница домовине и дијаспоре истовремено најављује постављање спомен плоче на родну кућу усташког заповедника Јуре Францетића, пишу хрватски медији.

Поводом Дана устанка 27. јула 1941. године у Србу је уприличен народни збор којим је одата почаст устаницима и цивилним жртвама палим 1941. године.

На прославу су позвани и председница Колинда Грабар-Китаровић, премијер Андреј Пленковић и председник Сабора Гордан Јандроковић, али нико од њих неће доћи, преноси Дневник.хр.

Присутнима се обратио Милан Сурла, борац 6. личке дивизије Никола Тесла, који је рекао да већина њих није ишла у партизане да би се борила за комунистичку власт већ против окупатора те да је антифашизам заједнички Хрватима и Србима.

У име Антифашистичке лиге РХ говор је одржао Зоран Пусић.

„У Србу се догодио масовни народни устанак подстакнут страшним злочинима које су усташе Макса Лубурића починили над становницима овог краја. Устанак су организовали људи који заслужују наше најдубље поштовање јер су се супротставили фашизму док је он био на врхунцу”, казао је Пусић. Он је рекао да је недопустиво да премијер оснива комисију како би се одлучило што учинити са плочом са натписом „За дом спремни” у Јасеновцу.

Била је то наизглед само још једна од многих побуна Срба против турског окупатора. А онда, Први српски устанак је под вођством Ђорђа Петровића прерастао у рат за национално ослобођење и утабао стазу за стицање независности Србије. Због тога је, према речима историчара Дејана Ристића, Карађорђе утемељивач нововековне српске државе.

Двестогодишњица његовог погубљења у ноћи између 25. и 26. јула 1817. прилика је да се да савремени вредносни суд о њему и надогради све оно на чему смо му захвални, истиче Ристић у разговору за „Политику”.

Још пре 1804. године, Ђорђе Петровић се супротстављао османској власти, најпре као хајдук, а затим и у аустро-турском рату и борбама у Кочиној крајини. Потом се вратио у Београдски пашалук, којим је крајем 18. и почетком 19. века владао Кара Мустафа-паша, благ и наклоњен Србима који су га назвали „српска мајка”. Али, у пашалук почетком 19. века долазе дахије – одметнути јаничари. Они се најпре стављају у службу паше, а онда га убијају и заводе страховладу у пашалуку која кулминира „сечом кнезова”, подсећа Ристић.

Погубљење десетина највиђенијих Срба определило је преживеле народне прваке да се 15. фебруара 1804. окупе у Орашцу, где доносе одлуку о подизању устанка. Карађорђа бирају за вођу, на предлог Станоја Главаша који је одбио да стане на чело побуне. Карађорђе је тај избор невољно прихватио, напомиње Ристић.

Парастосом у Старом Грацком код Липљана данас је обележено 18 година од убиства 14 жетелаца који су измасакрирани на њиви 1999. године док су сабирали жито, а за тај тежак злочин још нико није одговарао. Парастосу су присуствовале породице настрадилх, преостали Срби у Старом Грацком, представници Владе Србије, локалних институција, Српске листе, преноси РТС.

Годишњица убиства у Старом Грацком и ове године обележена је пред спомен-плочом на школи у центру села, где су одржани парастос и помен који је служио владика рашко-призренски Теодосије. Чланови породица услед обуставе истраге, очекују да случај убиства 14 жетелаца преузме Специјални суд за ратне злочине припадника бивше ОВК.

УНМИК је започео истрагу, па је предмет предао Еулексу. Седам Албанаца, припадника бивше Ослободилачке војске Косова, било је под истрагом за убиство у Старом Грацком. Истрага је обустављена, иако је код једног од осумњичених за убиство, пронађен пиштољ једног од убијених Срба.

Тог 23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини после доласка КФОР-а, када су припадници албанске терористичке тзв. ОВК убили 14 српских земљорадника, који су изашли да пожању жито на једној малој њиви. Терористи ОВК су испалили ка српским жетеоцима на стотине метака и нико од њих није преживео.

На школи у Старом Грацком била је плоча са именима свих 14 погинулих у том злочину, а поред имена, стајали су и стихови: „У моме пољу весела жетвена песма не чује се више. А на мени је да сведочим и памтим, зло почињено да никад не заборавим”, али, недуго након сахране српских жетелаца, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча.

Имена злочинаца су позната, неки су и саслушавани, али за злочин у фочанској Јабуци, када је муслиманска војска из Горажда свирепо убила 43 српска мештана, никада нису подигнуте оптужнице и све су прилике да се чека да помру сведоци, али и извршиоци, истакнуто је данас у Фочи на обележавању 25 година од овог злочина.

Масакр над српским цивилима 18 села некада фочанске Месне заједнице Јабука, која је после Дејтона припала Федерацији БиХ, који се догодио 23. јула 1992. године, прво је масовно страдање Срба у општини Фоча у протеклом рату. 

Муслиманска војска тада је попалила све куће и помоћне објекте на које је наишла убијајући све пред собом, а милости није било ни за слепе и непокретне старице, девојке и децу, које су убијали и палили у њиховим кућама. 

Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи дечак Ново Елез. 
Сведок злочина Љубиша Симовић присећа се да су његови рођаци и комшије издахули у страшним мукама. 

"Недужне мештане су масакрирали, палили их у кућама, уписивали им слова `У`... Тешко ми је да причам о томе. И после 25 година се најежим кад се тога сетим", каже Симовић, који је председник општинског Удружења прогнаних и расељених Срба. 

Стефан Немањић је био први крунисани краљ, због чега је назван Првовенчани. Под тим именом познат је и данас, осам векова након свечаног крунисања.

Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањић. Почео је да влада као велики жупан а 1217. године је подигао државу Немањића на статус краљевине.

Престо је наследио на једном државном сабору 25. марта 1196. по жељи свога оца (који се тада замонашио, узевши име Симеон), али мимо права примогенитуре.

Најстарији син Вукан је уз помоћ угарског краља Емерика успео да збаци жупана Стефана и заузме Србију 1202. године. Кад је цар Калојан средином 1203. године продро у Србију и заузео Ниш и Браничево, Стефан је искористио те околности, успео да протера Вукана и поврати жупански престо. Пошто се Емерик налазио у сукобу са братом Андријом, није могао да пружи Вукану одговарајућу помоћ и он се повукао на своје поседе, у Зету.

У пролеће 1202. године у Венецији се припремао Четврти крсташки рат. Поход се завршио заузимањем Цариграда и формирањем Латинског царства. Том крупном променом односа на Балкану, Србија се нашла на удару бугарског цара Борила, латинског цара Хенрика Фландријског, угарског краља Андрије и епирског владара Михаила I Анђела, који је сањао о обнови Византије. Да би отклонио све те опасности, жупан Стефан је тражио савезнике у Венецији, био је окренут папи.

Љубомир Ненадовић (син Проте Матеје) у Београду је од 1850. године штампао и уређивао лист „Шумадинка“. Србијом је тада владао кнез Александар Карађорђевић, његова супруга била је Персида Ненадовић, блиска рођака Љубе Ненадовића. На први поглед могло би се помислити да му је, у таквим околностима, било лако да штампа новине - протин син, још му и кнез зет... Ипак, није све ишло по рођачким „критеријумима“.

У броју 9, другог марта 1850, „Шумадинка" је објавила текст који се односио на противничку династију, на Обреновиће:

„Ови дана изашла је у Земуну јошт једна нова књига, о којој такође морамо коју реч рећи, она има насловије: 'Милош Обреновић, или поглед на историју Србије од 1813. до 1839. као одговор Г. Кипријану Роберту - од кн. Михаила М. Обреновића.' Г. К. Роберт писао је Историју Србије, но доста пристрасно, а с тиме је дао ружно настално и подло понатије француском публикуму о србском народу.

Кнез Михаило пак бавивши се у Паризу, рад је био то поправити, зато је написао исту Историју на француском језику, као одговор на историју Г. Роберта која је такође писана на француском језику." 

„Књигом на књигу", било је Срба који су још 1850. тако одговарали „противницима". Љуба Ненадовић каже да су многи ту Историју Кнеза Михаила почели да читају са неким предубеђењем, мислили су да ће син бити пристрастан у корист оца, али када су је прочитали, имали су сасвим друго мишљење о писцу и његовом делу. Љуба Ненадовић је још написао:

Љубомир Ненадовић (син Проте Матеје) у Београду је од 1850. године штампао и уређивао лист „Шумадинка“. Србијом је тада владао кнез Александар Карађорђевић, његова супруга била је Персида Ненадовић, блиска рођака Љубе Ненадовића. На први поглед могло би се помислити да му је, у таквим околностима, било лако да штампа новине - протин син, још му и кнез зет... Ипак, није све ишло по рођачким „критеријумима“.

У броју 9, другог марта 1850, „Шумадинка" је објавила текст који се односио на противничку династију, на Обреновиће:

„Ови дана изашла је у Земуну јошт једна нова књига, о којој такође морамо коју реч рећи, она има насловије: 'Милош Обреновић, или поглед на историју Србије од 1813. до 1839. као одговор Г. Кипријану Роберту - од кн. Михаила М. Обреновића.' Г. К. Роберт писао је Историју Србије, но доста пристрасно, а с тиме је дао ружно настално и подло понатије француском публикуму о србском народу.

Кнез Михаило пак бавивши се у Паризу, рад је био то поправити, зато је написао исту Историју на француском језику, као одговор на историју Г. Роберта која је такође писана на француском језику." 

„Књигом на књигу", било је Срба који су још 1850. тако одговарали „противницима". Љуба Ненадовић каже да су многи ту Историју Кнеза Михаила почели да читају са неким предубеђењем, мислили су да ће син бити пристрастан у корист оца, али када су је прочитали, имали су сасвим друго мишљење о писцу и његовом делу. Љуба Ненадовић је још написао:

Мешовита комисија СПЦ и Хрватске бискупске конференције која је имала задатак да расветли лик и дело хрватског бискупа Алојзија Степинца уочи, током и после Другог светског рата одржала је још један састанак у Риму на којем је констатовано да ставови двеју страна о тој теми, остају супротстављени, уз сагласност о могућности будуће сарадње у погледу заједничког рада.

У заједничком саопштењу представника СПЦ и ХБК се наводи да су се чланови Комисије сложили да је њихов рад омогућио боље разумевање историје у годинама између Првог светског рата и 1960. године када је Степинац умро.

Наглашавају да се у раду „могло такође осветлити живот и службу једног угледнога католичког пастира у посебно тешком историјском периоду”, пренела је агенција ХИНА.

Чланови Комисије су истакли да су препознали великодушност папе Фрање који је, како се наводи, добродушно прихватио молбу патријарха Српске Православне Цркве Иринеја, и одлучио да формира ту комисију.

Истиче се да је Комисија дошла „до закључка да су различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови, остали предмет различитих тумачења.

Наглашава се да је проучавање живота кардинала Степинца показало како су две цркве биле изложене различитим окрутним прогонима и да су имале своје мученике и исповедаоце вере.

Архиепископ цетињски и митрополит Амфилохије: Звао ме Милошевић из Хага да му сведочим. Нисам отишао. Служио сам помен Јованки, па сам и Броза окадио. Сваку реч из говора на опелу Ђинђићу и данас бих потписао

Кадас би, којим случајем, архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) објавио мемоаре, било би то, без сумње, најчитаније штиво не само на овим, нашим просторима. О томе, каже нам уз осмех, не размишља. Има важнијих послова. А и ово што ће нам, уз велику захвалност на поверењу, казивати, а "Новости" тек део објавити, више је него довољно да се сагледа његов подвижнички чин који га доводи до заборављених, обесправљених и од свих отписаних. 

- То је моја дужност. И људска и хришћанска. А пре свега моја је обавеза, као и свих архијереја наше цркве, да пружимо руку у невољи. Помогнемо, олакшамо, подстакнемо на доброту и племенитост. Помиримо, али и подсетимо на поруке славних предака. Да их памтимо и следимо, како не бисмо кривудали и тумарали ововременим беспућима. То наш народ, у великој већини, све више препознаје.

* Али власти у Подгорици су у вама препознале помагача осумњиченима за покушај државног удара, када сте недавно у затвору у Спужу посетили Бранку Милић, са списка "завереника" из Србије?