Једанпут годишње, у време жетве, приношене су жртве испред храма и светкован је велики празник, који се завршавао великом гозбом. Свештеник је тада пред народом прорицао обиље или оскудицу у наредној години и призивао Световида да отаџбини подари славу, а поданицима богатство. Затим је испред идола стављан висок колач премазан медом, иза кога је стајао свештеник и питао народ да ли га види. Присутни су одговарали да га виде, а он је тада изражавао жељу да га догодине не виде, како би наредне године жетва била обилнија. Сви су били обавезни да дарују светилиште, које је било чувено пророчиште. Све што се добије крадом или оружјем припадало је светилишту, као и дарови који су стизали из целог словенског света и из суседних крајева. 

У светилишту је чуван бели коњ, за кога се веровало да припада Световиду. Нико није смео да га додирне, а једино је свештеник могао да га напаса и опрема. Веровало се да сам бог, јашући на њему, предводи свој народ у борбама са непријатељима. Тај коњ је коришћен и за гатање: пред полазак у рат, свештеници су испред храма постављали копља, а затим је извођен оседлан коњ да преко њих пређе. Ако би при прескакању пошао десном ногом, сматрало се да ће исход бити повољан, а ако би кренуо левом, то је значило да се рат мора одложити. Световидово светилиште у Аркони разорено је 1168. године. 

Примањем хришћанства култ Световида је замењен Светим Видом. Међутим име хришћанског свеца је Свети Вит (Витус), тако да Словени нису у потпуности прихватили свеца, већ су задржали своје име. Видовдан је дан који је био посвећен Световиду. 

Василије И Македонац, родоначелник једне од најзначајнијих династија Византије, 873. је приликом покрштавања Срба у Неретљанској области порушио сва светилишта и кумире осим највећег посвећеног Световиду. Световидово светилиште је „прочишћено“ (претворено у цркву) и посвећено светом Виду.

Википедија