Јуче и данас

На данашњи дан, пре 60 година, експедиција Манчестер Јунајтеда доживела је авионску несрећу у Минхену по повратку из Београда са утакмице против Црвене звезде у којој су погинила 23 путника, међу којима и осморица фудбалера.

Вероватно најталентованија генерација коју је један европски клуб изнедрио у тако кратком периоду (притом, заиста изнедрио, јер говоримо о фудбалерима који су одрасли у Јунајтеду), чувене "Базбијеве бебе" (тренер се, наравно, звао Мат Базби), играле су у Београду утакмицу четвртфинала Купа шампиона против Црвене звезде.

После 2:1 у првом сусрету (српски тим је повео), у Београду, на стадиону ЈНА, било је 3:3 и енглески шампион је обезбедио пролазак даље.

Енглези су играли у карактеристичном W-M систему, али једном који је био базиран на техничком умећу појединаца и флуидности укупне структуре. Бесмислене флоскуле о "острвском фудбалу" биле су посебно смешне када би неко погледао овај тим.

Један од разлога због кога су називани "бебама", осим поменуте чињенице да су играчи прошли школу клуба са Олд Трафорда, јесте и чињеница да су били јако млади. Постоје анегдоте по којима су мајке фудбалера, забринуте што им деца иду са погрешне стране Гвоздене завесе, паковале слаткише и посластице. Они су, видевши да немају чега да се плаше и да је храна у Београду веома пристојна, па су своје пакете делили са чистачицама у хотелу у којем су одсели.

На данашњи дан 1924. године у Мостару је умро песник Алекса Шантић, аутор антологијских песама "Остајте овде", "Емина", "Вече на шкољу", "Не веруј", "Претпразничко вече"...

Шантић је рођен 27. маја 1868. у Мостару, где је провео већину живота.

Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог "Аџа". Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба.

Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а затим се 1883. године вратио у Мостар. У граду је затекао "необично мртвило", које је било последица "угушеног херцеговачког устанка против Аустрије". У прво време био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, читао листове и књиге до којих је могао да дође у Мостару.

Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века.

Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", "Нове Зете", "Јавора", "Отаџбине". Наредне године основао је Српско певачко друштво "Гусле", а затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора "Просвјете". Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа "Зора", који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.

Албанска влада и албанска Православна црква почеле су да обнављају поједине објекте из Византијског периода на југу земље, пренео је Ројтерс. Истовремено, експерти помињу да је велики број старијих албанских православних цркава и уметничка дела у њима руиниран, јер су деценијама ти објекти запуштени.

Велики број цркава се налази на живописним локацијама, а стање у којима се налазе одсликава политичку ситуацију у Албанији током претходног века, наводи британска новинска агенција.

Црква Светог Анастасија из поствизантијског периода у Лешницама је пример једне такве цркве у којој су започети радови на обнови фресака и крова који је обновљен, док је јужни део цркве пао.

Црква има пластичне плоче изнад зидова ради заштите, док су остаци са деловима фресака нагнути на једну страну. Црква у Лешницама је украшена фигурама светаца са златним ореолима и библијским сценама у тамно плавој и црвеној боји.

Верује се да је црква изграђена 1797. године, али на основу фресака се претпоставља да је и старија.

Јорго Шека је изјавио за Ројтерс да се бринуо о цркви у периоду када је Албанијом руководио, како наводи британска новинска агенција, тврдокорни стаљиниста Енвер Хоџа, али је од тада занемарена.

Више од 60 одсто Албанаца је муслиманске вероисповести, остали су углавном хришћани, јавља Ројтерс.

Танјуг

Српска православна црква, верници, али и читав српски род где год живео 27. јануара слави Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и просветитељу.

Курир вам данас дарује два поклона - постер икону и додатак о Светом Сави. 

Свети Сава се слави као заштитник школе, учитеља и ђака. 

Свети Сава рођен је 1169. године у Расу као најмлађе дете великог српског жупана Стефана Немање и његове жене Ане, добивши име Растко. Малог Растка васпитавали су најбољи учитељи из Солуна, Дубровника, Венеције и Цариграда. Био је бистро, паметно и весело дете, брзо је научио да чита и пише. Међутим, Растка световни живот није много занимао, већ је интересовање показивао за духовне лепоте.

У време његове младости, када је увелико припреман за живот будућег владара, на Немањином двору боравили су светогорски монаси, међу којима је био и један Рус. Заокупљен размишљањима о мотивима из житија светих, које је свакодневно читао, седамнаестогодишњи Растко дуго је с њима разговарао.

Задивљен причама о лепоти Свете горе, донео је одлуку која ће му потпуно изменити живот - решио је да оде у ову монашку државу. С обзиром на то да није могао да рачуна на родитељски благослов, одлучио је, баш када су родитељи решили да га жене, да побегне с монасима.

Породица, представници градске власти и пријатељи данас су у Требињу положили цвеће и прислужили свеће на гроб Срђана Алексића који је на данашњи дан пре 25 година преминуо од последица напада док је бранио пријатеља Бошњака.

Срђанов отац Раде Алексић рекао је да данас није време да се његов син жали као изгубљени момак, већ да се слави победа човека.

"Требамо да се издигнемо изнад свих ситних потреба и да будемо људи", рекао је Алексић и истакао да врло често добија поруке од добронамерних људи из земаља окружења који му дају подршку и који се са поштовањем сећају Срђановог лика и дела.

Срђанов гроб посетио је и градоначелник Требиња Лука Петровић који је рекао да емоције увек навиру када се обилазе оваква места.

"Оно што је важно поручити са овог места је да људи побеђују. Постоје тренуци када имамо и жал и тугу, када можемо да кажемо да људска дела не застаревају, да ће се величати и да ће бити трајна обавеза и града и било које власти да обележавају на достојан начин успомене на људе какав је био Срђан", рекао је Петровић.

Представници Удружења Антифашиста из Јабланице Срђановом оцу су поклонили плочу јабланичког гранита на коме је уклесан лик Срђана Алексића.

Стив Џобс са лептир-машном поносно је стајао пре 34 године иза коцкастог рачунара под именом Мацинтосх који је представљао јавности.

Macintosh је представљен у Флинт Центру у Калифорнији 24. јануара 1984. године.  

Ипак, фамозни Macintosh није први рачунар које је стигло из компаније Apple-a. То свечано место заузима Apple 1 који је изашао у јулу 1976. године.  

Занимљиво је да је прву ТВ рекламу за први Mac која је премијерно емитована током полувремена Super Bowla режирао Ридли Скот, човек одговоран за Aliena, Blade Runnera и Gladiatora.

Apple Macintosh добио је име по врсти јабуке која се тада уобичајено гајила у Канади. Име сорте је, наиме, McIntosh. Ипак, оригинално име овог рачунара је, из нејасних разлога, требало да буде Bicycle (бицикл).

Ево шта је тада Стив Џобс рекао: ОВДЕ

Град Нови Сад, заједно са Епархијом бачком и Јеврејском општином, обележио је 76 година од  Новосадске рације, када су од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски фашисти Миклоша Хортија на најсвирепији начин убили и под лед бацили више од 1.200 Срба, Јевреја и Рома.

Цвеће је положено испред споменика "Породица" на Кеју жртава рације, а венац је спуштен са брода Речне флотиле у Дунав. Помен жртвама рације служили су епископ бачки Иринеј и рабин Исак Асиел. Програму су присуствовали председник Скупштине АП Војводине Иштван Пастор, председник Покрајинске владе Игор Мировић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, представници Амбасаде Израела у Србији и Амбасаде Мађарске у Србији, Матице ромске и потомака жртава рације.

"У ноћи између 20. и 21. јануара град је био блокиран, што значи да није могло да му се приђе. Прекинуте су све телефонске комуникације. Отворена је само једна телеграфска линија између Новог Сада и Будимпеште и затим је започето то сурово извршавање", подсећа историчар Петар Ђурђевић. 

У року од три дана у највећем злочину у историји овог града под лед је бачено више од 1.300 Новосађана.

"Полуобучене људе, босе и у папучама терали су на Штранд, тамо су их убијали митраљезима", присећа се Мирјана Никетић.

Не памте само Жабаљ, Чуруг и Нови Сад. Рација је спроведена и у Шајкашу, Гопођинцима, Мошорину, Србобрану, Ђурђеву, Тителу, Локу, Градиновицима, Вилову, Темерину и Бечеју.

У Цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос Србима са подручја Равних Котара и Малог Алена које су пре 25 убили припадници Хрватске војске у акцији "Масленица". Тада је у заштићеној зони УН убијено 348 војника и цивила српске националности, међу којима и 35 жена и троје деце, а за тај злочин, до данас нико није одговарао, ни пред домаћим, нити међународним судовима.

Уз прислужене свеће, избјегли Срби и пријатељи страдалих одали су пошту сународницима са надом да ће одговорни за тај злочин бити процесуирани.

После парстоса, представнци удружења породица несталих и погинулих лица "Суза" су у Ташмајданском парку положили венац и цвеће код споменика убијеним Србима.

Председник Удружења "Суза" Драгана Ђукић рекла је новинарима да је циљ да поколења памте страдале у акцији "Масленица" и оценила поражавајућим што ни данас, четврт века од злочина, нико од одговрних није процесуиран.

Ђукићева је рекла да највише боли дескриминација, па испада да Срби нису били жртве. Она је подсетила да се злочин догодио у близини посматрача УН.

"Посматрачи ништа нису пре 25 година учинили ништа да спрече злочин, као што УН сада не чине ништа /одговорни буду процесуирани/", рекла је она.

Акцију "Масленица" планирали су и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Младен Маркач и Мирко Норац, на челу са тадашњим хрватским председником Фрањом Туђманом.

Да је свему што има везе са Браниславом Нушићем место у Народном позоришту у Београду уверили смо се и петак. Поводом обележавања 80 година од смрти великог драмског аутора, новинара и дипломате, у фоајеу друге галерије националне позоришне куће отворена је изложба „Сва лица српског дипломате Нушића”, у присуству Владана Вукосављевића, министра културе, Небојше Нушића, потомка великог аутора и директора „Фондације „Бранислав Нушић”, представника Удружења драмских уметника Србије, Удружења књижевника Србије.

Поставка коју чине мање познати сегменти, а реч је о документима из породичних збирки и државних архива до којих је веома тешко доћи, како је нагласио Дејан Савић, управник Народног позоришта у Београду, биће отворена до 15. фебруара, а организована је у сарадњи са Фондацијом „Бранислав Нушић”.

- Бранислав Нушић потиче из малог народа са југа Балкана, али народа који је својим стваралачким духом, својом енергијом, креативношћу и борбеношћу освојио многа подручја знања, уметности и пословности - рекао је Миодраг Илић, представник Фондације „Бранислав Нушић”, отварајући ову драгоцену поставку у част Бранислава Нушића, уз напомену да му је веома драго што се славни аутор, баш на данашњи дан, поново вратио свом Народном позоришту коме је, како је нагласио, дао много снаге, енергије и стваралачких година.

На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље...

То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт... Одоше ђаци у смрт...” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу...

Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске јединице „Хиљаду триста каплара”. И додаје за „Политику”:

- Већ после првих борби назван је „Батаљоном смрти”. Касније, док је до краја делио судбину своје земље, назваће га „Легендарни батаљон 1300 каплара”. Остаће записано да су дух војске нарочито подигле чувене скопске ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 младића беху она луча која озари душе потиштених војника, преморених биткама и великим губицима. 
Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља неодољивом жестином, напоредо са официрима и војницима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима...