Јуче и данас

Код централног споменика у Скеланима, крај Сребренице, служен је парастос за 305 Срба, бораца и цивила, које су 1992-1993. године, убиле муслиманске јединице под командом Насера Орића. За страдања становника у скеланском крају, још увек нико није одговарао.

На данашњи дан, пре 25 година, убијено је 60 становника Скелана и околних села. Парастоси су одржани и у Калиманићима и Ћосићима, где је, бранећи кућни праг, погинуло 34 људи. Злочин у Скеланима спада у најтеже, извршене на ширем подручју Сребренице. Више од 2.500 војника такозване Армије Босне и Херцеговине, 16. јануара, 1993. напало је села, убијало и ранило 160 Срба.

"Убијали су децу, цивиле, ми смо само бранили праг, огњиште, ми нисмо нападали", каже Бранислав Глигић, из Скелана.

"Лично у мом дворишту је погинуло шест људи. Нико, нико није одговарао, као да се то догодило није", каже Радомир Ивановић из Ћосића.

Најмлађе жртве су били браћа Димитријевић - Александар од пет и Радислав од 11 година. Убијени су док су са мајком, преко моста, бежали у Бајину Башту.

Суд Босне и Херцеговине је крајем прошле године изрекао ослобађајућу пресуду команданту Армије Босне и Херцеговине за Сребреницу, Насеру Орићу, по оптужници за ратне злочине на подручју Срребренице и Братунца, 1992.године. Од 2014. Године, он је на потерници Србије, због сумње за злочине над становништвом у Сребреници, 1992.године. За страдања становника у скеланском крају, још увек није нико одговарао.

Бројним манифестацијама у Нишу и целој јужној Србији овог јануара обележава се 140 година од ослобођења од турског ропства, када се после четири и по века српска застава први пут завијорила на Стамбол капији нишке Градске тврђаве.

На бедеме тврђаве заставу је 11. јануара 1878. године поставио Нишлија Тодор Станковић, припадник Тајног комитета нишких завереника и члан организације за ослобођење града. Тиме је означено да је српска војска ушла у град.

Ниш је ослобођен од Турака у Српско-турском рату, после чега је поражена турска војска напустила и цело подручје југа Србије. После тога више ниједног турског војника није било на српској територији.

Борбе за ослобођење Ниша и српског југа, који је још увек био под турским ропством (територија на северу од Саве и Дунава све до Алексинца на југу, била је давно пре тога ослобођена и Србија је већ имала статус кнежевине) започеле су 13. децембра 1877. године, када је Турској објављен рат.

Борбе су вођене на широком подручју око окупираног подручја Србије - од падина Копаоника до обронака Старе планине, а на фронту су била три корпуса Српске војске - Моравски, Тимочки и Шумадијски. 
После даноноћних борби у предвечерје 10. јануара 1878. године турска војска је због великих губитака у људству затражила примирје, што је Команда Српске војске, коју је у борбама за ослобођење предводио ђенералштабни пуковник Милојко Лешјанин, одбила. У зору 11. јануара ослободиоци су тријумфално ушли у Ниш, после чега су командант Ниша Халил-паша и његов заменик Рашид-паша потписали капитулацију.

Централним поменом у Жабљу, као и комеморативним скупом у Чуругу, обележена је 76. годишњица тешког страдања становништва у јужној Бачкој током Другог светског рата. У злогласној јануарској рацији 1942. године, коју су у неколико бачких места спровели мађарски окупатори, страдале су хиљаде невиних људи.

У знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме, парастос је у Храму преноса моштију Светог оца Николаја у Жабљу служио епископ бачки др Иринеј, а пошту им је одао и председник покрајинске владе Игор Мировић поручивши „да мржња више никада не сме да овлада људским душама, а невина крв да испрља било чије руке и да никада више не сме бити ни злочина ни освете”.

„Свака невина жртва заслужује помен и поштовање, а ниједан злочин не може да има ни оправдање ни помиловање”, рекао је Мировић.

Годишњица рације обележена је и у Чуругу, где је у Музеју жртава рације одржан парастос невиним жртвама чурушке рације уз пригодан програм. Положени су венци и одржани говори званичника и представника Меморијалног друштва „Рација 1942” из Чуруга, које је организатор скупа.

Венце је положио и председник Скупштине Војводине Иштван Пастор, поручивши да одговорна политика зна да мржња није одговор на почињено зло и нанесену правду.

Патријарх српски Иринеј рекао је да Србија никада не може да поклони Косово и Метохију, као и да још није време за посету Папе Фрање Србији.

„Може Косово и Метохијa да буде отето, да буде окупирано као што јесте данас, али Србија никада не може да каже 'ми то поклањамо', јер оно што се поклони заувек се изгуби, а оно што се отме на силу, на исти начин се и врати”, рекао је патријарх у интервјуу телевизији Храм коментаришући унутрашњи дијалог о КиМ. Он је изразио наду да тако сматра и врх наше државе.

„Колико видим држава чини велике напоре да се КиМ сачува у оквиру Србије и да се нађе политичко решење тако да буде на задовољство и једних и других и да остане то што јесте. Ми не можемо да замислимо Србију без Косова и Метохије”, нагласио је патријарх. Према његовим речима, тај део државе ми тек у новије доба називамо Косово и Метохија.

„То је стара Србија, која је родила овај други део Србије. Космет је наша историја, култура, духовност, сва је испуњена православним светињама”, рекао је патријарх. Он је подсетио да је Призрен некада био престоница српског народа, као и Скопље, док је Пећка патријаршија резиденција српских патријараха и епископа и историјска кућа наше цркве. 
Патријарх је истакао да народ који је свестан себе и своје историје и културе не може себи да дозволи да Пећка патријаршија буде у некој другој држави, као ни друге српске светиње за које се хиљаду година проливала крв.

У Дому културе у Козарској Дубици приказан је документарни филм "Небо над Бјеловаром" аутора Недељка Лајшића, посвећен народном хероју Милану Тепићу и војнику Стојадину Мирковићу који су погинули у Бјеловару у септембру 1991. године.

Аутор филма Недељко Лајшић рекао је да је тај филм наш дуг према хероју Милану Тепићу који ће сведочити о његовом делу.

"У овом документарном филму смо показали не само херојски чин који је мајор Тепић урадио него и какав је он човек био. А то је био добар човек, који је одржао своју реч да ће бранити своју земљу. Херојски је погинуо, али је показао генерацијама које долазе како се воли и брани отаџбина", рекао је Лајшић новинарима.

Филм "Небо над Бјеловаром" до сада је имао 12 пројекција у десетак градова, а први пут је приказан крајем септембра у Дому војске Србије у Београду, с тим да је премијери претходило откривање споменика мајору Тепићу у београдском насељу Дедиње.

"Морам да истакнем да је посебно било на премијери у Војној академији у Београду, а посебно дирљиво у Ваљеву, родном граду војника Стојадина Мирковића, где је његова мајка достојанствено без суза гледала причу о страдању свог двадесетогодишњег сина", додао је Лајшић, и рекао да после пројекције није било аплауза, него само сузе.

У Хагу је одржана церемонија затварања Међународног суда за бившу Југославију, који ће 31. децембра, после 24 године, званично престати да постоји. Церемонија, којој су присуствовали многи званичници, међу којима и холандски краљ Виљем-Александер, званичници из Србије, као и из других бивших југословенских република, чији су држављани током протекле 24 године процесуирани пред тим судом, почела је минутом ћутања за све жртве.

Генерални секретар УН Антонио Гутерес истакао је да велика архивска грађа, доказни материјал и судска документа представљају једно од његових кључних наслеђа и ресурс за борбу против ревизионизма и порицања, јавља Танјуг. Ови документи, према његовим речима, обезбедиће да не дође до прекрајања историје. Први човек УН је казао и да је, захваљујући раду суда, одговорност заживела у колективној свести људи, те да без судова за Југославију и Руанду можда никад не би дошло до оснивања сталног међународног кривичног суда.

„У Сребреници сам одао пошту жртвама геноцида. Тај геноцид и даље ће прогонити нашу колективну свест. Цела међународна заједница и УН су морале признати део одговорности за тај злочин”, рекао је Гутерес. Сви, како је додао, морају да прихвате непроцењиве истине, то је од суштинског значаја за изградњу боље будућности, преноси Радио слободна Европа.

Прошло је 25 година од једног од најмасовнијих и најмонструознијих злочина из прошлог рата - од убиства 56 Срба у Горњој Јошаници код Фоче, који су страдали 19. децембра 1992. године, на кућном прагу, на дан када је требало да прославе крсну славу.

Немогуће је речима описати окрутност злочина, који је починила војска из Горажда која је себе називала Армијом БиХ, убацивши се у залеђе српских положаја са јасним циљем и јасном наредбом, како је то потврдио и један од заробљених муслиманских војника, да нико од мештана, па чак ни деца, не сму да остану живи.

У нападу је учествовало око 600 припадника такозване Армије БиХ, у десет група распоређених на десет јошаничких заселака, које су сравнили са земљом.

Хладнокрвно су убијени 21 жена, као и троје деце Драгана Вишњић од десет година, њен три године млађи брат Дражен и двогодишња Данка Тановић.

Ученица четвртог разреда Основне школе "Веселин Маслеша" у Фочи Драгана Вишњић и њен брат Дражен претходног дана су из Фоче са родитељима дошли код деда и бабе на славу.

Убијено је укупно 16 Вишњића, а Душанка Лаловић, тада Вишњић, једна је од ретких из ове фамилије која је успела да побегне испод ножа.

Уз највише државне почасти на Стратишту код Јабуке одржана је свечаност посвећена очувању сећања на стрељане и ликвидиране Роме у Другом светском рату. Полагањем венаца и белих ружа на споменик „Бразде”, почаст страдалима одали су градоначелник Панчева, представници Владе Републике Србије, делегације Војске Србије, Националног савета ромске националне мањине, војнодипломатског кора, потомци жртава и грађани уз пригодан уметнички програм, чиме је обележен Међународни дан сећања на Роме страдале у Другом светском рату.

„Бразде”, у оквиру спомен-комплекса на локалитету масовне гробнице око 12.000 цивила – Срба, Рома и Јевреја, опомињу и подсећају на 16. децембар 1942. године, када је Хајнрих Химлер издао наредбу за систематско упућивање Рома у концентрационе логоре ради њихове ликвидације. Наредбом из јануара наредне године одређено је да Роми буду депортовани у логор смрти „Аушвиц–Биркенау” у Пољској и та депортација Рома трајала читаве 1943. до половине 1944. године, а као последица организованог погрома, у оквиру логора смрти „Аушвиц–Биркенау” до 2. августа те године функционисао је и подлогор „Зигенерлагер”, само за Роме са територије Немачке и окупираних држава.

Током наведеног периода, у „Зигенерлагеру” заточено је више од 23.000 Рома, од којих је око 20.000 ликвидирано, док се на челу овог подлогора налазио злогласни лекар Јозеф Менгеле, који је обављао организоване експерименте над Ромима, а посебно над ромском децом.

Данас се навршавају 103 године од завршетка Колубарске битке, која представља најважнију битку између Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату.

Колубарска битка вођена је у новембру и децембру 1914. године на фронту дужем од 200 километара, и то је највећа битка коју је српска војска водила у Првом светском рату, која је постала једна изузетна лекција из историје, борбе, вере и одлучности.

Иако је цели свет очекивао капитулацију Србије, Прва армија којом је командовао генерал Живојин Мишић извела је успешну противофанзиву против бројније и боље опремљене аустроугарске војске.

Значај битке огледа се у томе што Аустро-Угарска није успела да уништи Краљевину Србију, па су зато Централне силе морале да се боре на три фронта.

Аустроугарски командант Оскар Поћорек, знајући да је српска војска видно ослабљена и исцрпљена, одлучује да предузме нови напад и коначно уништи српску војску и освети јој се за пораз нанесен на падинама Цера.

У Српској војсци лоше стање осим исцрпљене војске, великог броја рањеника отежавали су и честа дезертерства војника који су у паници покушавали да збрину своје најмилије који су из Подриња бежали од аустроугарских злочина и насиља.

Уочи саме битке српска врховна команда одлучила је да рањеног Петра Бојовића замени Живојин Мишић, генерал пореклом из ваљевског краја.

На данашњи дан пре 19 година убијена су шесторица српских младића у кафићу "Панда" у Пећи. За злочин нико није одговарао. Родитељи чекају истину.

Двојица маскираних убица упали су у кафић "Панда" и усмртили пет средњошколаца и једног студента.

"То је било стрељање, то је био масакр. То, ко је урадио... то је монструм урадио, урадио је болесни ум", каже Милена Радевић, мајка убијеног Ивана.

Председник Србије Александар Вучић је у више наврата говорио да постоје "одређене информације" о убиству у Пећи, а родитељи убијених већ дуже време су у контакту са Тужилаштвом за организовани криминал у Београду.

"Истражне радње су кренуле и очекујемо да нам саопште када ће то бити, сами се питамо", наводи Војислав Трифовић, отац убијеног Драгана.

"Она сазнања која ја имам за сада, ја не знам како сам могла да то преживим, а ево има случајева да мајка није могла да преживи. Славица Обрадовић, осмог је сахрањена, а петог је умрла", каже Милена Радевић.

Одговор на питање ко им је убио децу, родитељи чекају у Црној Гори, где немају ни статус расељених особа. Није им било лако да стигну до гробља са српским личним картама и пасошима измештене Полицијске управе Пећ.

"Апелујемо на државу Србију да нам омогући документа са којима можемо да дођемо, да не чекамо по годину дана та њихова документа, него да можемо да дођемо. Ми се не помињемо нигде ни међу живима ни међу мртвима", каже Љубица Трифовић, мајка убијеног Драгана.

Родитељи убијених дечака су међу реткима који током године обилазе православно градско гробље у Пећи. У том граду готово да нема Срба.

PTC