Јуче и данас

Поводом обележавања 160 година од рођења Ђорђа Станојевића, у Историјском музеју Србије одржава се изложба на којој је представљен највећи део заоставштине познатог физичара и астронома, названа "Ђорђе Станојевић, човек који је осветлио Србију".

Реч је о мултимедијалном пројекту, а поставка обухвата архивску грађу, фотографије и личне предмете прикупљане деценијама. Станојевић је био пионир електрификације и индустрализације Србије, велики добротвор и задужбинар, аутор првих радова из астрофизике.

"Он је најзаслужнији и за брзу електрификацију Србије на крају 19. и почетку 20. века, свега неколико година после првих хидроелектрана у Немачкој, Америци, а ту се мисли и на Теслину хидроелектрану на Нијагари.

Свега неколико година после, Ђорђе Станојевић је анимирао људе, окупљао у та такозвана "електрична друштва". То би се данас другачије рекло, тад се говорило "електрична друштва" , где је он, уствари, не само инспирисао подухвате него је и набављао сву ту опрему из Аустрије и Немачке, онда је довожена железницом па после на волујским колима, преко наших планина до те неке Ивањице и Тимока и где су већ ницале те хидроелектране. Он је углавном аутор, уз помоћ других инжињера, тих првих хидроелектрана по принципу наизменичне струје, по Теслином трофазном принципу, што је било веома модерно", појашњава коаутор изложбе, кустос Музеја историје Србије Небојша Дамљановић.

Кроз реконструкцију радног кабинета професора Станојевића посматрачи могу да доживе амбијент и осете атмосферу у којој је славни научник стварао и да се сазна више о његовом пријатељству и сарадњи са Николом Теслом.

Пре тачно 14 година на Косову и Метохији је почело дводневно насиље Албанаца над тамошњим Србима. У нередима, названим "мартовски погром", убијено је најмање 19 особа, уз укупно око 1.000 повређених. Протерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката. Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних мисија већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима.

Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала три албанска дечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили.

"Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело било којег појединца или појединаца", наводи се у извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном после истраге утапања тројице албанских дечака у Ибру.

Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба.

Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године, бежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се. 

На данашњи дан пре 43 године у Београду је умро наш једини нобелавац Иво Андрић, а у Сокобањи, чији је верни посетилац био годинама, још се са усхићењем препричавају његови доласци, шетње и дружења са мештанима.

Најчувенији апартман у Сокобањи и даље је апартман 144 на другом спрату хотела "Моравица" у коме је Андрић одседао и који су Сокобањци претворили у спомен собу са полицама, софама, фотељама, књигама, прибором за јело и другим стварима које је користио.

Од како је 2011. године отворен за посетиоце, апартман 144 годишње посети око 50.000 туриста, а врло радо сврате и они малобројни радници хотела који су имали прилику да проведу неко време са Андрићем.

Рођена Нишлијка, а већ деценијама житељка Сокобање Слађана Антанасковић (64) рекла је да се и те како добро сећа времена када је у фризерском салону у "Моравици" радила као фризерка и имала прилику да шиша познатог писца, али буде и у друштву са њим и буде гост на ручку који је приредио за своје пријатеље.

"Када је први пут дошао да се шиша, чика Иво, како сам га звала, рекао ми је да не бринем. Рекао је да он зна да ја нисам мушки већ женски фризер, али да идем само по 'фазону' и да нећу да погрешим. Када сам га ошишала и осушила косу испод хаубе обратио ми се са 'драго моје дете' и казао ми да ћу бити добар фризер", изјавила је она и додала да је у то време имала тек нешто више од двадесет година. Према њеним речима, Андрић је био изузетно добар, племеменит и "народски" човек.

Недеља сећања на егзодус 170.000 људи из главног града БиХ. Од 1992. до 1995. убијено 6.188 мушкараца и 1.244 жене

Мртви Срби су најубедљивији сведоци истине. Њихове мошти је могуће сакрити, али трагове није могуће поништити. У Сарајеву је од 1992. до 1995. настрадало 7.432 Срба, од тога 6.188 мушкараца и 1.244 жене. Ма шта од томе данас причао Мирсад Токача (током рата запослен у сарајевском МУП), данас главни бошњачки експерт за ратне жртве, ово су чињенице. Овако, за “Новости”, говори Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, у недељи када се обележавају 22 године од библијског “изласка” сарајевских Срба из града у коме су претходно одбранили своја огњишта.

Српске жртве, подвлачи наш саговорник, нестану кад их злочинци пописују, а на свету не постоји нечаснији документ до “Босанске књиге мртвих” коју је саставио Токачин документациони центар.

- Американци нису пописивали јапанске жртве иако су их окупирали, као ни Руси немачке. За разлику од њих, муслимани у БиХ годинама су то чинили и тако направили “свој коначни број” настрадалих у рату у БиХ. 
Обележавање још једне годишњице од када су Срби напустили Сарајево одвија се у сенци увреда које континуирано пристижу из Сарајева. Најпре је Бакир Изетбеговић крајем 2017. “открио” да су за егзодус српског народа из главног града БиХ криве власти и војска РС, а прошле недеље Мирсад Токача је изнео податак да су Срби у минулом рату имали само 4.000 цивилних жртава и да су у Сарајеву, “својим топовима убили 2.000 сународника”.

Данас се навршава 27 година од деветомартовских демонстрација у Београду. Лидер СПО Вук Драшковић каже да млади данас о томе готово да не знају ништа.

Као и 5. октобар 2000, и деветомартовске демонстрације из 1991. године остале су само тиха успомена.

Девети март постао је симбол борбе и грађанског отпора, а Драшковић, чији је СПО чувене демонстрације и организовао, наводи да се 9. март данас прекрива заборавом и неистинама.

"Тога дана у Београду смо демонстрирали против 'медијских бастиља' које су мржњом и неистинама тровале милионе људи и чинили их слепим да виде куд то Србију и цео српски народ у тадашњој Југославији воде председник Србије, његова партија, комунистички генерали, удбаши, мафијаши и многи још који су себе називали елитом нације. На нас је, због тога, ударила сва полицијска сила, а увече и армијски тенкови", сећа се Драшковић. 

Према његовим речима, "9. март трајао је скоро целу деценију и многи су изгубили и живот у тој борби". 

"Злочин на Ибарској магистрали, ликвидације Ивана Стамболића, Славка Ћурувије, Пеђе Старчевића, Небојше Симеуновића и десетина њих још, трајна су сведочанства о државном тероризму", навео је Драшковић у изјави.  
О 9. марту се говори све мање, млади о томе данас готово да ништа и не знају, а Драшковић каже да се “пише лажна историја о збивањима трагичних деведесетих година“.

Данас се обележава 8. март - Међународни дан жена, као део борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца.

Дан жена је први пут обележен 28. фебруара 1909. године у САД декларацијом коју је донела Социјалистичка партија.

Идеја за обележавањем Међународног дана жена појавила се почетком 20. века у доба брзе индустријализације и економске експанзије која је често доводила до протеста због лоших услова рада. Жене запослене у индустрији одеће и текстила јавно су протестовале први пут 8. марта 1857. године у Њујорку због лоших услова рада и ниских плата. Демонстрације је растерала полиција, а жене су два месеца касније основале синдикат.

Осмомартовски протести постали су наредних година традиција, а најмасовнији су били 1908. године када је 15.000 жена марширало улицама Њујорка тражећи краће радно време, боље плате и право гласа.

Прва међународна женска конференција била је одржана 1910. године у Копенхагену у организацији Социјалистичке интернационале, када је установљен Међународни дан жена, на предлог Кларе Цеткин (на слици), која је била члан Немачке социјалистичке партије.

Наредне године Међународни дан жена обележен је у Аустрији, Данској, Немачкој и Швајцарској.

Амерички лист Њујорк Тајмс 28. јануара 1915. године објавио је текст о визији нашег научника Михајла Пупина о бежичној телефонији. Одломак из чланка је преузет из архиве манифестације “Mihajlo Pupin touching the hot spots of life”.

“Бежични телефон ће се користити за разговоре на врло великим растојањима у разумно блиској будућности, сматра др Михајло Пупин са Универзитета Колумбија, чији је изум индуктивног калема (Пупиновог калема, прим. прев.) омогућио, ако ништа друго, трансконтинентално телефонирање, као што је приказано у понедељак у компанији American Telephone and Telegraph. Доктор Пупин је синоћ рекао да ради на усавршавању инструмента за бежичну телефонију који ће, како је уверен, учинити могућом комуникацију на практично било којој раздаљини.

То значи, према изумитељу, да телефонски кабал испод Атлантика о коме се већ дуго расправља никада неће бити положен. Много пре него што се успостави веза каблом људи ће разговарати између Њујорка и Лондона без жица, мисли др Пупин. Он верује, такође, да ће бежична телефонија на дугим растојањима заменити жичану телефонију и на копну.

Овај поглед на развој телефона, ако се узме уз изјаву Питера Купера Хевита од уторка да ће разговори са Европом ускоро бити могући, показује да научни умови још увек признају да је употреба електрицитета у повоју.

Музичар Влада Дивљан преминуо је на данашњи дан 4. марта 2015. године. Познат и признат као гитариста, певач и главна креативна снага култног састава „Идоли“, а онда и по разноврсним пројектима оствареним у оквиру своје самосталне каријере, Дивљан спада у најзначајније композиторе и ствараоце са краја 20. и почетка 21. века на простору бивше Југославије. 

Први озбиљан састав, Дивљан, рођен 10. маја 1958. године, основао је 1976. под називом „Мерлин“, убрзо га преименовавши у „Звук улице“, који је пре распада забележио неколико извођења на Радио Београду.

У „Идолима“ насталим 1980. године (на темељима „Дечака“ из 1979. године), Дивљан је написао класике бенда, Ретко те виђам са девојкама, Малена, Русија, Небеска тема, Она то зна... које су одавно ушле у колективну свест на простору бивше Југославије. 

„Идоли“ су заједно са београдским бендовима „Шарло акробата“ и „Електрични оргазам“ снимили Пакет аранжман (1981), кључни албум југословенског новог таласа, а поред тога и свој мини-албум ВИС Идоли (1981).

Уследио је Одбрана и последњи дани (1982), по мишљењу бројних критичара један од најзначајнијих албума српског и југословенског рокенрола. Са „Идолима“ Дивљан је снимио и комерцијално изузетно успешан албум Чоколада (1983), као и музику за филм Шест дана јуна (1985).

Српска православна црква прославља Светог Симеона Мироточивог, односно Стефана Немању, оснивача српске династије Немањића,

Пре него што се 1196. замонашио и добио монашко име Симеон, владао је Србијом као велики жупан. Стефан Немања је власт преузео 1166. године кад је збацио брата Тихомира, великог жупана, штићеника двора у Цариграду.

Убрзо по преузимању власти покушао је да се одупре супрематији Византије, против чије је војске ратовао у савезу са Млетачком републиком, али је то успео тек после смрти византијског цара Манојла Комнина 1180. године.

У савезу са Угарском напао је и Србији прикључио зетско приморје (стару српску Краљевину Дукљу), Требиње, Захумље, област око Јужне и Велике Мораве као и простор Косова и Метохије (без Призрена).

Немачки цар и један од вођа Трећег крсташког рата Фридрих Први Барбароса, који је са војском на основу споразума са Немањом прошао кроз Србију, 1189. није прихватио његову понуду за заједничку борбу против Византије.

Када су крсташи прешли у Малу Азију, Византија је напала Србију 1190. године, али је Немања успео да очува самосталност државе.

Пошто је престо уступио средњем сину, касније првом краљу из династије Немањића - Стефану Првовенчаном, а не најстаријем Вукану, замонашио се у својој задужбини манастиру Студеница и узео монашко име Симеон.

Пригодним манифестацијама у Прокупљу и селу Мачковац надомак Куршумлије данас ће бити обележена 101. годишњица Топличког устанка. 

Јунаци Топлице, предвођени Костом Војиновићем (на слици) и Костом Пећанцем били су и остали једина формација за време трајања Првог светског рата (1914 - 1918) која је подигла устанак против страног окупатора односно Централних сила - Немачке, Аустроугарске и Бугарске.

Топлички устанак је подигнут у фебруару 1917. године у Куршумлији, а непосредан повод је терор бугарског окупатора који је присилно мобилисао Србе за бугарску војску.

У организацији општина Прокупље и Куршумлија и уз присуство државних и локалних функционера, те разних борачких и прокупачких удружења која негују традиције ослободилачких ратова Србије, одаће се почаст Топличанима.

Венце на спомен обележје топличким јунацима у центру Прокупља, на Тргу топличких јунака, положиће председник општине Прокупље Александар Симоновић, начелник топличког управног округа Небојша Вукадиновић и државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић.