У Првом светском рату аустроугарске власти хапсиле су га као "истакнутог српског националисту".

На почетку свог песничког стваралаштва био је под утицајем Бранка Радичевића, Јована Јовановића - Змаја и Војислава Илића, али је затим изградио властити песнички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.

Своју највећу песничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /"Моја отаџбина"/, а у неким од својих најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет /"Остајте овде", "Хлеб"/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/. 
Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент баште, бехара, хамама, шедрвана..., а девојке које се појављају у његовим стиховима су скривене лепоте, окићене ђерданима. Таква је песма "Емина", а дух те песме је толико погођен да је песма ушла у народ и пева се као севдалинка.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.

Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.

Срна