Јуче и данас

Tраже њихове посмртне остатке

Породице 69 убијених госпићких Срба ни 31 годину од злочина не знају где су гробнице жртава, а посебно их узнемирава чињеница да се ништа не предузима да се пронађу њихови посмртни остаци, саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

Подсетивши да је у Госпићу и околини у јесен 1991. године ликвидирано 125 особа српске националности, међу којима и 39 жена, из "Веритаса" напомињу да је скоро половина убијена у периоду од 16. до 18. октобра.

Наводећи да су углавном убијани виђенији Срби, који су били лојални тадашњем новоуспостављеном хрватском режиму, у "Веритасу" истичу да је са ликвидацијама српских цивила у Госпићу био упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе.

Међутим, нико није предузео ништа, док припадници ЈНА крајем децембра 1991. године нису пронашли 24 угљенисана тела у зони раздвајања, о чему су известили и светски медији и хуманитарне организације, па је тадашњи председник Хрватаке Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

У "Веритасу" подјећају да је, упркос притиску међународне заједнице, случај брзо стављен "ад акта" и њиме се нико није бавио све док Хашки трибунал убрзо по оснивању није отворио истрагу и одлучио да предмет уступи хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци у марту 2001. године подигло је оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 особа.

Његова светост патријарх српски Порфирије захвалио свима који су заслужни за обнову храма Светог Николаја Чудотворца у Вуковару, где ће, како је рекао, народ долазити да се учи речи Христовој и његовим заповестима које се све могу сажети у заповест о љубави.

Српски патријарх поручио је у Саборном храму у Вуковару, после доксологије служене њему у част, да је испуњен неизмерном радошћу да дође у обновљени храм посвећен Светом Николају Чудотворцу, који ће сутра бити освештан.

Патријарх је указао да се Свети Николај Чудотворац слави и на истоку и на западу да му се моле и православни хришћани на истоку и римокатолици и хришћани на западу.

- Сигуран сам да то није случајно да наши преци посвете овај храм баш њему, или боље рећи да је баш сам Свети Николај одлучио да њему овде буде подигнут храм јер он спаја људе, спаја Исток и Запад у духовном смислу, али и север и југ - додао је патријарх Порфирије. Српски патријарх Порфирије је указао да се ту не само укрштају многе различитости већ вековима живе многе различитости. Према патријарховим речима, Свети Николај је у Вуковару добио храм да буде покровитељ, симбол, подстицај и гаранција да је једини и најбољи могући пут живота онога који верује у Христа.
- На овим просторима, не само у Вуковару, него и много шире са свих могућих страна граница живе људи који имају неупоредиво више сличног него што су разлике међу њима, а најсличније, оно што приближава је хришћанска вера, Јеванђеље Христово које у својој сржи носи не само речи Христове него и самог Христа, који позива све људе да сви једно буду - додао је патријарх. 

Великан српске науке - доктор Михајло Идворски Пупин рођен је на данашњи дан 1854. године. Вишеструко је задужио свет својим открићима, обезбедио револуцију у телефонији, а својим студентима је говорио: „Верујте само ономе што видите”.

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, пет синова и пет кћери.

Мајка му је за себе говорила да се осећа слепа код здравих очију, будући да није знала ни да чита ни да пише и да се сама не би усудила да пође ван граница села. Један од њених савета остао је у сећању малог Михајла:

„Дете моје, ако желиш да пођеш у свет о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе”.

После основне и средње школе, одлази на вишу школу у Панчево. Заинтригирани очигледном генијалношћу свога ђака, професори Више школе одлучују да Михајла, уз претходну сагласност родитеља пошаљу на даље школовање у Праг. Мајка је одувек храбрила свога сина у освајању знања и овога пута је била за такву одлуку.

Буран и необуздан Пупинов дух није се огледао само у научно-истраживачком раду којим се бавио до краја свог живота, већ и у активном националном ангажовању док је боравио у Панчеву, где је започео је дружење са бунтовном српском омладином која је протествовала против царевине.

Милунка Савић, за многе српска Јованка Орлеанка, умрла је 5. октобра 1973. године. О српској хероини балканских ратова и Првог светског рата, испредане су легенде и приче, а ми вам представљамо њену животну причу. Милунка Савић је рођена 1889. године у селу Копривница у близини Рашке. Пријавила се као добровољац регистрована под именом свог брата Милуна Савића. Свој идентитет дуго је крила, упркос вишеструким рањавањем на бојишту, најтеже јој је пало рањавање у Другом балканском рату, када су болничарке приликом превијања њених груди откриле њен идентитет.

Тад је Милунка није била избачена из службе већ се у Првом светском рату борила под својим правим именом. Пред Први светски рат добила је чин каплара, била је распоређена у чувени "Гвоздени пук", најелитнији Други пук српске војске "Књаз Михајло".

- Војводо, хоћу пушку! - непоколебљиво је захтевала млада девојка коју ништа није спречило да постане део чувеног "Гвозденог пука".

У јесен 1915. године задобила је тешке повреде главе и тако повређена се повлачила преко Албаније до Крфа, где је била на лечењу неколико месеци. Она је са Крфа је отишла на Солунски фронт, где је учествовала у биткама током лета и јесени 1916. године. 

Према речима сведока, Милунка је била одличан бомбаш, имала је тај таленат да осети када је најпогодније напасти противника и прецизно да баци бомбу у непријатељски ров. Због њене спретности и спремности дивили су јој се многи мушкарци.

Нема 6. октобра пошто га није ни могло бити, јер је 5. октобар организован од стране КГБ-а, Удбе, ЈСО и земунског клана, мафијаша и убица који су са лидерима ДОС-а, пре свега са Зораном Ђинђићем, договорили да се уклони шиљак те пирамиде - Слободан Милошевић, а да цела пирамида остане нетакнута и да они добију неограничену моћ у Србији и то је трајало све до Ђинђићевог убиства, изјавио је книжевник и лидер СПО Вук Драшковић. Он истиче да 5. октобар, „то помрачење“ није ни требало да се деси. „Скинимо фереџе, говоримо истину, ако не знамо шта ће бити, морамо знати шта је и како је било“, поручио је Драшковић.

Каже и да је 1997. године у марту Слободан Милошевић после тромесечних демонстрација признао да је покрао локалне изборе и да када је коалиција ДОС, СПО, Грађански савез Србије освојила власт у 40 већих градова Србије и када је било извесно да ће победити и на председничким и парламентарбим изборима - се опет десило помрачење. „На тајним разговорима са шефовима Удбе, Милошевића и Ђинђића договорено је да коалиција Заједно бојкотује слободу, бојкотује победу“, рекао је Драшковић.

„ДС, ГСС, а придружио се и Коштуница бојкотује стопостотну изборну победу коју сам СПО није могао да извојује“, каже Драшковић.

На сисачком Дечјем гробљу, у Парку Диане Будисављевић, обележено је 80. година од страдања, али и спасавања ратне сирочади у дечјем концентрацијском логору у Сиску.

Овогодишња свечаност, у организацији Српског народног већа и Већа српске националне мањине града Сиска, била је посвећена афирмацији хуманитарног рада сисачког учитеља Анте Думбовића, који је својим залагањем спасио велики број малишана. Том је приликом упућен и предлог да Анте Думбовић добије и своју улицу у Сиску.

На комеморацији је говорио саборски заступник и председник СНВ-а Милорад Пуповац, који је напоменуо како су у Сиску страдала козарска, српска деца, која су умирала од глади, болести, прљавштине, хладноће и од туге. 

"То нису била напуштена деца, ни избеглице, него су то била деца која су заједно са својим родитељима и суседима одведена у логоре НДХ и Трећега Рајха. Деца су насилно раздвојена од породице, деца око којих су се бориле две силе. Једна је била сила добра- на челу с Дианом Будисављевић и Антом Думбовићем, а на другој страни сила зла - усташке власти и организације које су наводно бринуле о њима, укључујући и управитеља логора", рекао је Пуповац. Додао је како је данас једноставно подучавати децу како зло није ни хрватство ни српство нити нешто треће, што именује националност, јер ни једно ни друго ни треће, само по себи нису зло.

Иако се зове Корфу, у Србији се назив Крф задржао још из времена војних депеша за време Великог рата, када је скраћено означавано са три слова. Тај део Јонског мора привлачан је туристима из целог света, али за нашу земљу има посебно место и значај.

Од Београда до Крфа има нешто више од деветстотина километара. Српски држављани најчешће до тог острва стижу бродом, али је интезиван и ваздушни саобраћај.

„Слећу и полећу авиони на сваких седам минута у 24 сата. Највећи је одзив Британаца око деветсто хиљада. Авионом дође можда око два милиона гостију, плус крузери, плус трајекти, то је три милиона гостију који посећују ово острво које има око сто тридесет хиљада становника" рекао је Велимир Михајловић, власник туристичке агенције „Тамо далеко" на Крфу.

За наше туристе поред острва Видо и бројних спомен обележја и Српска кућа има посебан значај. За студенте војне и полицијске академије увек потресан и надахњујући час историје.

„Храброст коју су наши војници имали да пређу целу Албанију пешке, по најгорим условима буди нека прелепа осећања и тај неки понос, надам се не само мени, него свима нама", истакла је Ања Симић,студенткиња Криминалистичко полицијске академије.

„Научити како бити, како после свега и поред свих околности, које нас задесе остати пре свега човек, остати при оном правом путу", рекла је Кристина Милановић, кадеткиња Медицинског факултета ВМА.

У чланку „Кеплер и научници о Богу и човеку” поштованог господина протојереја-ставрофора Александра Средојевића дат је осврт у вези сa мојим ранијим написом „Мајка великог научника оптужена да је вештица”. У потпуности сам сагласан сa протојерејевим тврђењима да су већина великих научника, кроз читаву историју, били искрени верници цркава народа из којег су потекли.

На интернету, под насловом типа „Famous Scientists Who Believed in God”, добија се неколико спискова великих научника-верника из различитих епоха. У свом чланку споменуо сам научнике кажњене од стране црквеног и световног суда због њихових открића која нису била у складу с тадашњим верским догмама.

Међутим, нико од наведених научника није био атеиста, којих у то време практично није ни било. На пример, Никола Коперник, пољски католички свештеник, знао је да ће ставом да се Земља окреће око Сунца, а не обратно, изазвати револт и реакцију инквизиције, па је своју славну књигу дао у штампу тек када му је „душа била у носу”. Ипак, постојали су велики мислиоци који се, иако не атеисти, нису у потпуности уклапали у тадашње религијске прописе. Један од њих је филозоф Волтер, кога је Католичка црква за живота сматрала антихристом, да би после његове смрти, прешла преко његових грехова. 

Лав Толстој, вероватно највећи словенски писац, написао је многе текстове у хришћанском духу, али у старости запада у разне сукобе, међу којима и са сопственом породицом, а такође и са православном црквом. Црква са којом се разишао крајем живота, нажалост, ни до данас му није опростила. 

Низом манифестација, од квиза, промоција књига, музејских поставка до свечане академије и централне церемоније, у Прокупљу ће се обележити 110 година од мобилизације Гвозденог пука. Обележавање почиње 2. октобра, а завршава се централном државном церемонијом, која ће бити одржана испред споменика јунацима Гвозденог пука 7. октобра 2022. године од 11.00 часова.

Јунаштво војника Другог пешадијског пука „Књаз Михаило” познато је широм света. Чувени Гвоздени пук формиран је 1912. године пред Балканске ратове и на војном бојишту био је све до 1922. године.

- Не постоји ниједан војник овог пука који није био одликован неким војном медаљом државног или војног ранга. У овој години обележавамо 110 година од ослобођења старе Србије, Косова и Метохије, велике победе на Куманову, а овде у Прокупљу 110 година од мобилизације ове најхрабрије јединице у српској војсци - кажу у Организационом одбору.

У оквиру трајања манифестације, чији је покровитељ председник Србије Александар Вучић, предвиђена су такмичења за ђаке свих топличких школа у ликовном и литерарном стваралаштву, као и квиз у коме ће ученици показати знање о историјату Гвозденог пука, спортисти ће кренути стазама гвоздених јунака, биће организовано гусларско вече, промоције књига, изложбе, музејске поставке, свечана академија.

Маргита Стефановић, архитекта, пијанисткиња и чланица популарног рок састава "Екатарина Велика", преминула је на данашњи дан, 18. септембра 2002. године.

Мистична девојка дуге црне косе и дубоких, тамних очију, пијанисткиња, архитекта, "анђео на клавијатурама", црна принцеза југославенског рока - све је то била Маргита Стефановић.

Музичку каријеру започела је у рок бенду Милана Младеновића "Катарина Друга", који касније мења назив у "Екатарина Велика".

Она је компоновала и музику за филмове и драме "Први пут сa оцем на јутрење", "Вера Хофманова", "Повратак Вука Алимпића", "Плави плави", као и и позоришних представа "Класни непријатељ" и "Три сестре". Радила је и као продуценткиња и гостовала на албумима многих југословенских група.

После смрти Младеновића 1994. године, "Екатарина Велика" престаје да постоји и Маргита Стефановић са неколико београдских музичара оснива бенд "Курајбери", који је углавном изводио обраде страних и домаћих хитова по београдским клубовима.

Године 2002. компонује музику за представу београдске редитељке Хајдане Балетић "Капут мртвог човека", што је њено последње музичко дело.

А сама Маргита је и овако себе знала представити: "У мом нормалном, стабилном животу најнестабилнији део сам баш ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности, већ због сталног тражења у свим могућим областима уметности и живота".