Јуче и данас

Патријарх српски Порфирије рекао је да је Темељни уговор нешто што је било потребно држави Црној Гори, као и Српској православној цркви. Рекао је да Црна Гора увек може бити, као што је кроз векове била, домаћинска кућа за све људе, са које год стране света да долазе.

- Ја сам, пре свега, благодаран Богу данас, благодаран Вама, господине председниче Владе, на свим напорима које сте уложили са сарадницима да се перипетија која траје од 2012. заврши овде, на свечан начин, и да се потпише Темељни уговор између државе Црне Горе и Српске православне цркве - рекао је Порфирије после потписивања документа.

Поздравио је све грађане Црне Горе, без обзира на то "којем се Богу моле, или му се не моле, ком народу припадају".

- Толико тога заједничког кроз векове имамо, да је заиста луксуз да трошимо време на оно што нас разликује, и да повећавамо разлике међусобно. Векови су показали да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо, а да све можемо онда кад смо заједно и кад у нашим срцима има места и за онога другога - додао је он.

Порфирије је казао да је захвалан на "људском осећању за ово о чему говорим".

- За чињеницу да смо упућени једни на друге и једни другима потребни. Захвалан сам и свима који су од 2012. додали један камичак у мозаик пута који нас је довео до овога. Захвалан сам и онима који се нису увек слагали да дођемо до овога момента, они су, можда и несвесно, а Бог може свакога да употреби ка добру, допринели да разумемо колико је важно да се међусобно разумемо. 

Унутрашњост Храма Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, красиће и икона Светог новомученика Слободана Стојановића Каменског, дванаестогодишњака из зворничке Каменице, који је мученички убијен током Одбрамбено-отаџбинског рата. Страдалог дечака за светитеља је прогласио Свети архијерејски сабор Српске православне цркве. Тим поводом је у храму у Дрињачи, у присуству великог броја верника, служена света литургија, после које су Слободанова родбина и многи грађани посетили његову хумку на месном гробљу и положили цвеће.

Дечак Слободан Стојановић убијен је на окрутан начин 27. јула 1992, пре тачно тридесет година. После завршене свете литургије, свештеник Марко Данојловић је у кратком обраћању казао да је „новомученик Слободан симбол деце овог света, као што су Дара из Јасеновца, Милица Ракић и Јеврејка Ана Франк, мученички симболи све деце овог света”. Раније је изјавио да ће икона Светог новомученика Слободана, прва која је урађена пошто је проглашен за светитеља, трајно остати у Храму Светог ђакона Авакума, и да је, како је рекао, „велики благослов да буде баш у том храму”.
Дванаестогодишњи Слободан мучен је и убијен у јулу пре три деценије у Каменици код Зворника, пошто се вратио да узме свог пса Лесија испред своје родне куће, коју је заједно са родитељима морао да напусти. На најмонструознији начин убила га је припадница Армије РБиХ Албанка Елфета Весели, позната и као „жена звер”.  

У цркви Светог Ђорђа на Опленцу данас је обележена 205. годишњица од смрти вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића - Карађорђа. 

Венце на Карађорђев гроб положили су државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Миодраг Капор, у име принца Александра Карађорђевића члан Крунског савета Предраг Марковић, представници Војске Србије, Општине Топола, Удружења Краљевина Србија, Задужбине Краља Петра I на Опленцу, као и грађани, саопштено је из канцеларије за односе са јавношћу принца Александра Карађорђевића.

Принц Александар тим поводом је саопштио да је веома срећан што је заоставштина његовог претка Карађорђа још увек веома жива и што се његова дела поштују и данас, 205 година након његове трагичне смрти.

„Остао је упамћен као велики вођа нашег народа, онај који је ујединио Србе и успео да их поведе у победе које су донеле слободу нашој отаџбини, после вековног ропства”, навео је принц Александар. Он је додао да је слободарски дух нешто што представља срж нашег националног идентитета.

„Карађорђе није био први који је за време османске владавине покушао да са Србије збаци окови, али је он успео да покрене народ да сва та љубав и тежња према слободи буду усмерени ка јединству и заједничкој борби”, навео је Карађорђевић. 

Враћање цркве Светог Петра Цетињског на Ловћен треба да буде цивилизацијско, а не идеолошко и последично - политичко питање, поручено је данас из Митрополије црногорско-приморске (МЦП).

На конференцији за новинаре МЦП поводом 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену саопштено је да ће на исту тему у среду, после литургије у Храму Христовог васкрсења у Подгорици, бити организован округли сто.

„Округли сто 'Педесет година од разарања Његошеве капеле на Ловћену' је настојање МЦП да се о овом чину разговара”, речено је новинарима.

Парох барски, новинар и публициста, Јован Пламенац, подсетио је да је пре пола века, у августу и почетком септембра 1972. године, порушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, а да је још 1952. године објављено у медијима да је црногорска влада понудила Ивану Мештровићу да изради споменик Његошу и да је он ту понуду прихватио.

„Још тада је одређено да се споменик Његошу гради на Ловћену и да он буде маузолеј”, рекао је Пламенац. Да би, казао је, маузолеј могао бити подигнут на врху Ловћена, требало је прво Митрополији одузети земљиште на којем је била изграђена Капела. Он је подсетио да је градња маузолеја почела 1970. године, као и да су многи били против рушења Капеле и изградње маузолеја на њеном месту.

У београдском насељу Бусије данас је обележено 80 година од покоља српске деце у шуми Машвина на Кордуну који су починиле усташе између 18. и 21. јула 1942. године, као и страдања Срба у селу Садиловац на Кордуну.

Усташе су на Кордуну током јула 1942. године за само 13 дана убиле више од хиљаду српских цивила - жена, деце.

Парастос и комеморација су одржани у организацији Завичајног клуба Кордунаша из Београда, а сви присутни су потписали и иницијативу да, у знак сећања на недужне српске цивилне жртве, две улице у Београду понесу називе - Улица Дечијег машвинског кола и Улица садиловачких жртава.

Драган Миљковић, члан Управног одбора Завичајног клуба Кордунаша у Београду, је рекао
:
- Колико год да су ово мучне ствари, наша је дужност као потомака мученика који су прошли кроз тако страшну смрт, да бар осветлимо то њихово страдање, да не падну у заборав и да покушамо да пренесемо нашој деци шта је права истина да се не би десило да за неку годину читамо ствари које су потпуно изокренуте - рекао је Миљковић.

Потпредседник Завичајног клуба Кордунаша Душко Дејановић рекао је Срни да су усташе у Садиловцу побиле 582 људи, док је Машвини у три дана убијено 420 људи. Он је подсетио и на страшно такозвано "Дечије мртво коло" у Машвини, када су усташе у шуми Машвина на најстрашнији начин убиле најмање 20 девојчица и дечака, чија су гола тела морбидно поређали у круг, дечаке на девојчице, као да се држе за ручице.

Током викенда у Кастелану, поред града Роверето у региону Трентино, одржава се манифестација посвећена стотинама српских заробљеника који су погинули у Првом светском рату у том делу Италије. На ту територију је био премештен велики број ратних заробљеника, Руса, Румуна и Срба који су били искоришћавани за рад што је било противно свим међународним конвенцијама. Подаци који су везани за српске заробљенике, који су сахрањени на гробљу у Кастелану марта 1916. године, говоре да су падали у несвест од умора, глади и насиља над њима од стране чувара.

Организатор манифестације Мауризио Маника каже да су им баке и деке годинама препричавале историју српских заробљеника за време Првог светског рата. Сведочили су о томе да су били третирани горе од других заробљеника јер су на неки начин сматрани одговорнима за избијање рата.

"Ми смо посветили пуно времена истраживању њихових судбина јер нас је то емотивно дотакло. Отворили смо и изложбу фотографија, које смо пронашли у Бечу и које је урадио један аустријски поручник, и оне су сведочење о том времену. Постоји српска стаза и српско гробље које смо недавно открили и ми не желимо да се то заборави. Обични људи не заборављају, моћници вероватно да", поручује Мауризио Маника.

Манифестацију подржавају регион Алто Адиђе, општина Кастелано Вила Лагарина, многобројне локалне организације као и Република Србија и Конзулат Републике Србије из Трста.

Пре 37 година, 21. јула преминуо је великан нашег глумишта, Зоран Радмиловић. Милан Цаци Михаиловић, његов колега и другар до данас чува и негује успомену на великог уметника.

Гостујући у Јутарњем програму на годишњицу смрти свог уваженог колеге Зорана Радмиловића, Милан Цаци Михаиловић наглашава да не може да тврди да је са Зораном био пријатељ, већ другар и колега, с обзиром на то да је од њега био млађи 16 година.

„Ми смо се изузетно волели и поштовали, али не могу да кажем да смо били пријатељи. Другари, да. На сцени смо много времена проводили заједно. Нису то били само Краљ Иби и Радован Трећи. Било је ту још много представа, телевизијских драма, серија...“, напомиње Михаиловић.

Истиче да данас, када је старији од Зорана 23 године, јер је он имао 52 када је преминуо, мисли да није тачно оно што су сви помислили тог 21. јула 1985. године да је Зоран Радмиловић напустио овај живот. Он је присутан међу нама до дан, данас.

„И пре њега и после њега одлазили су велики глумци. На пример, Добрица Милутиновић, Љубинка Бобић, Љубиша Јовановић... Али Зоран је нешто потпуно специфично. Он је и дан данас изузетно присутан и они који нису били ни рођени када је он радио и живео, знају о њему много захваљујући снимцима, репризама ТВ драма, представа, филмова... Тако да, Зоран је ту!“, сматра гост Јутарњег програма.

На јучерашњи дан, по старом календару, 1427. године, преминуо је деспот Стефан Лазаревић, обновитељ Србије. У његово време Београд је постао престоница и захваљујући њему саграђен је велики број манастира и цркава не само у граду већ и у околини. Посебан по томе што је подигнут на месту где је преминуо последњи верлики средњовековни владар Србије, син кнеза Лазара, деспот Стефан Лазаревић, споменик у порти цркве у Чесминама у селу Марковац, један је од најстаријих не само на подручју Београда.

„Боравећи у лову на Космају свратио је у своју цркву задужбину, кратко се задржао, попевши се на коња, само је пао", истакао је Јосип Пушица, председник црквене општине Храма Светог пророка Илије.

Легенда каже да је овај споменик штитио од непогода и да су љубоморне комшије из другог села покушале да га пренесу, али да шест пари волова није могло да га превезе из атара Марковца па су га мештани вратили на место.

Деспот Стефан је по добијању титуле 1.403. године престоницу пресело у Београд. Тако су и падине Космаја постале важан фактор у заштити и одбрани па је ту саградјено више манастира. Један од њих је и манастир Павловац. 
„Имамо важан историјски документ који говори о присуству деспота Стефана на овим просторима. То је писмо од 21. новембра 1424. године, када деспот из Павловца пише дубровачкој републици пише неку врсту разрешенице за њихову властелу. Баш је један од ових објеката манастира Павловац, грађевина са северне стране цркве је можда служила за смештај Деспота Стефана Лазаревића", истакао је др Немања Марковић, Археолошки институт Београд.

На данашњи дан 1855. године у Струганику, код Мионице рођен је један од четири српских војвода - легендарни Живојин Мишић

Војвода Мишић славни је српски генерал из времена ослободилачких ратова, а тако је и учествовао у свих 6 ослободилачких ратова.

Његова "Стратегија" учи се у војним школама широм света, а име Живојина МИшића изазива велико поштовање, исто онако као што је изазивало док је цењени војвода био жив.

Са навршених шест година био је пастир. Био је из сиромашне, али часне куће. Једном приликом је рекао:

- Ко није чувао козе тај не може ни замислити шта су то јади и невоље. Иако сам код њих омиљен јер сам вазда у својој торбици носио по један велики крушац соли, ипак су ми врло често потпуно отказивале послушност.

Многи мемоари и народна казивања указују на то да је војвода Мишић био чврст и стамен војсковођа, али човек мирне и благе нарави. Често је своје војнике називао децом и синовима.

Такође, био је и човек који се није бојао да каже оно што мисли, па чак ни да критикује.

"Нећу у овом часу никога да слушам, кад радим посао за који носим одговорност! Наредио сам повлачење и остајем при томе! Дајте команду ком хоћете, али докле ја командујем армијом, има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу!"

"На Теразијама треба подићи заједнички споменик српском војнику и српском волу! Јер они у рату добијају битке, а после рата исто прођу." - Живојин Мишић

Славни војвода живео је 66 година. Носилац је 39 орнеда. Остало је забележено да је Политика тада написала и последње речи војводе: 

Портпарол Македонске православне цркве митрополит дебарско-кичевски Тимотеј (Јовановски) изјавио је за Данас да су све цркве и манастири на подручју Северне Македоније у власништву МПЦ и да у њиховом коришћењу нема никакве злоупотребе.

Поводом вести на појединим црквеним порталима у Србији о претварању Осоговског манастира из 12. века у хотел и техно-журци у цркви светог Илије у Старом Дојрану, митрополит Томотеј каже да нема ничег спорног - хотелом управља сам Осоговски манастир, док за догађаје на Дојранском језеру тврди да су “монтирани”.

Црква у Старом Дојрану припада Струмичкој епархији у којој протеклих дана нико није одговарао на телефонске позиве.

- Сведоци смо да је храм током трајања музичко-уметничког „Д фестивала“ у Дојрану, због својих димензија и акустичности био искоришћен не као богослужбени већ простор за забаву, техно музику и делиријум скромно обучених младих посетилаца. Да овај пример није случајан или ненамеран, показује и да у оквиру поменутог фестивала постоји посебна „црквена бина” и распоред одржавања „концерата“, тако да ово сада није прва техно-журка у цркви светог Илије, већ традиционални начин „богослужења“, о чему сведочи и новински текст из 2016. о музичком храму за нови магични концерт амбијента “Д Фестивала“ и то поводом обележавања 100. годишњице од рушења у Првом светском рату.