Јуче и данас

„Српски народ неће никада заборавити нити опростити злочиначку агресију на Републику Српску која је изведена без одлуке УН”, поручено је из Источног Сарајева  са обележавања 9. септембра - Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања Републике Српске које је почело  30. августа  и трајало до 14. септембра 1995. године. Према службеним подацима тада је убијено 46 српских војника и седам цивила.

Током опeрације „Намерна сила”,  у коју је било укључено више од 5.000 „натоваца” који су у злочиначком  походу на Републику Српску користили и муницију са осиромашеним уранијумом,  рањено је 98 припадника Војске Републике Српске и 119  српских цивила. На  Републику Српску, првенствено на положаје њене војске, бачено је 1.026 бомби и 13 крстарећих ракета типа „томахавк”.

Обележавање  Дана сећања на жртве  НАТО бомбардовања је, као што је то било и претходних година, почело традиционално - служењем помена на месном гробљу Грлица у Источној Илиџи и полагањем цвећа на гробове Галинаца, Радмиле и њеног брата Раденка који су били међу жртвама агресије НАТО-а. Убијени су 9. септембра ’95. на мосту у Семизовцу код Сарајева док су се враћали са четрдесетодневног помена брату Радовану. Одлуком Владе Републике Српске из 2018. године дан њиховог  страдања обележава се као дан сећања на све жртве.

Наталија је, кажу, била највољенија жена на српском двору. То тврђење поткрепљена је чињеницом да двадесетједногодишњи српски кнез Милан Обреновић није испросио шеснаестогодишњу ћерку влашког спахије Николе Кешка да би обезбедио династију и учврстио власт, већ због њене лепоте и љубави која је планула на први поглед и без проводаџија. То је крунисано браком такорећи одмах: венчали су се 5. октобра 1875. године у Београду.

Милан је обожавао своју младу супругу. Између осталог, са путовања по Европи, а махом у Аустрију, односно у Беч, редовно јој је доносио на поклон изузетне примерке накита који би пред лепотом његове кнегињице губили сјај. Изгледа да је и сама била свесна тога јер се чак и на службеним фотографијама увек приказује - без накита!

Лепота, честитост и доброта

Кнегиња, а затим краљица Наталија, остала је упамћена не само по лепоти, већ и по честитости, доброти и племенитости, што својим познатим доброчинствима није успела да домаши ни краљица Марија, супруга краља Александра Карађорђевића.

Сувише страсна љубав уме брзо да прегори. И мада је крах брака приписиван Милановим авантурама са дворским и осталим дамама и скандалозном открићу да је од виле једне од њих (у којој се данас налази Музичка школа „Станковић”), чак био прокопан тунел све до дворског парка, озбиљнија историја зна да је брачни бродолом био последица - политичких размирица! 

На данашњи дан 1914. године погинуо је у јуришу на аустроугарске положаје на Соколским планинама оснивач и власник „Политике” Владислав Рибникар. Дан раније, у питомој Рађевини, од непријатељског картеча смртно је рањен његов млађи брат Дарко, уредник „Политике”.

У првом покушају војске моћне Аустроугарске царевине да преко Подриња продре у нашу земљу, у тек отпочетом Великом рату, у који је Србија увучена неприхватљивим ултиматумом, у Јадарској бици епском одбраном однета је прва победа савезника, а у редакцију листа са ратишта су стигле црне вести. У неверици, сви су занемели: у два дана остали су без два стуба „Политике”. Занемела је и њихова сарадница Исидора Секулић, коју је вест о њиховој погибији затекла у Сокобањи, на послу болничарке: „Та црна вест ми је, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. Мртви Рибникари су два порушена стуба ’Политике’, два уздигнута стуба Велике Србије! Плачем за вама, Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникара!”

„У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедеоник по подне у јуришу с револвером у руци, на челу своје чете, пао је Владислав Рибникар. Два Рибникара погинула су у борби која довршава победу велике српске идеје…”, писала је „Политика” 3. септембра те 1914.

Владислав Рибникар је рођен 1. новембра 1871. у Трстенику. Одрастао је и сазревао у родном месту и Свилајнцу, Јагодини, Ћуприји, а школовао се у Јагодини, Београду, Паризу и Берлину.

Српска православна црква (СПЦ) поздравила је данас одлуку о отказивању одржавања Еуропрајда током септембра у Београду, уз оцену да одржавање „параде” у служби промовисања ЛГБТ-идеологије, не би било од користи никоме, већ би изазвало додатне тензије и нове поделе, јавља Танјуг.

„Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве поздравља одлуку највиших државних органа којом је отказано одржавање одрже у Београду током септембра, и на тој одговорној одлуци искрено честита Председнику Србије, господину Александру Вучићу, и Влади Србије”, наводи се у саопштењу Синода.

Свети Архијерејски Синод је уверен да „одржавање ове „параде”, у служби промовисања ЛГБТ-идеологије, која покушава да се наметне Европи и такозваном западном свету уопште, па, нажалост, и нашем народу, не би било од користи никоме него би, напротив, изазвало додатне тензије и нове поделе, а међу верницима СПЦ и свих осталих традиционалних Цркава и верских заједница у Србији огорчење и револт”.

„И сама 'ЛГБТ'-тематика је, сматрамо, неумесна посебно у наше дане, у дане када за нас Србе, у Србији и свугде у свету, постоји тема над темама, тема Косова и Метохије”, саопштио је Синод.

Како је наведено, наш државни врх, на челу са председником Србије, бескомпромисно и неодступно се бори за очување наше исконске јужне покрајине у саставу Србије, за спас наших највећих светиња, почевши од Пећке Патријаршије, Високих Дечана, Грачанице и Богородице Љевишке, и за опстанак и останак српског народа на његовим вековним огњиштима.

Његова светост патријарх српски Порфирије уручио је данас у Патријаршији српској у Београду Орден Светог Саве другог степена Борку Милошеву из Алентауна у Пенсилванији у знак признања за дугогодишњу несебичну помоћ у изградњи Храма Светог Нектарија Егинског у Суботици и за љубав према Цркви коју у свим приликама показује.

После уручења ордена, патријарх Порфирије честитао је Милошеву и поручио да живот треба да буде непрестана служба Богу и да је Орден Светог Саве са једне стране најмањи израз захвалности СПЦ некоме ко се целим својим бићем труди да служи Богу и живи у складу са заповестима Божијим и Јеванђељем.

- Са друге стране, то је израз захвалности ономе ко се из своје љубави према Богу труди као хришћанин колико може, ако му је Бог дао могућности, да украшава храм Божији - рекао је патријарх српски.

Његова светост је навео да је црквена заједница у Суботици препознала Милошева као некога ко испуњава заповест Божију о љубави и ко се труди и на плану живота у Цркви, личног живота, породичног живота, а и на плану помоћи црквеној заједници у Суботици која је окупљена око Храма Светог Нектарија.

Патријарх Порфирије рекао је да Милошев, иако живи у Америци, остаје духовно присутан у крају из којег потиче и где се родио, и истакао да је важно да човек када је далеко од свог краја очува сеест о свом националном пореклу, да је Србин.

Патријарх српски указао је на опасност да покољења која долазе у новом свету потраже неке друге контексте, ако немају свој истински духовни корен.

Председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић рекао је да Загреб одбацује оптужницу против хрватских пилота која је подигнута у Србији и да ће Хрватска "заштитити своје грађане". Он је навео је да ће Хрватска користити преговоре Србије са Европском унијом "како би Србији послала поруку да такве ствари неће толерисати".

"Ако желе према Европској унији, морају да се европски понашају. Морају да одлуче да ли желе према Русији или Западу", рекао је Јандроковић, преноси хрватски Н1. Оценио је да је оптужница "политичке природе" и да "нема никаквог правног утемељења".

"Србија подизањем оптужнице против хрватских пилота покушава да скрене пажњу са својих проблема. То што они раде не доприноси ни на који начин побољшању наших билатералних односа", рекао је Јандроковић, преноси Хина. Додао је да је Србија "земља која има пуно сопствених проблема", наводећи питање Косова или одлуке о томе да ли Београд, како је рекао, жели "на руску или на страну Запада".

Апелациони суд у Београду потврдио је оптужницу против четворице хрватских пилота које терети за ратни злочин над цивилима током акције "Олуја".

Двадесетогодишњица од смрти наше најпознатије уметнице на хармоници Радојке Живковић обележена је меморијалном изложбом. Поставка се налази у крушевачкој „Скадарлији”, односно Караџићевој улици и обухвата велики број награда, фотографија, а посетиоци могу видети и чувене хармонике Радојке и Тинета Живковића, прослављеног уметничког пара.

„Радојкини дани” се традиционално одржавају сваке године у Глободеру, селу где је и рођена, али је ово прилика да се виде и бројне награде које је Радојка добила.

- То су њене хармонике, њене личне ствари, плакете, награде које је добила и онда се родила идеја, тражила сам неко лепо место где то може да се изложи. И ово је јединствена прилика да се ове ствари виде - каже Радојкина унука Драгана Стевовић која је по занимању учитељица, али од баке је наследила музички дар, па и сама свира и пева.

Наредне године се обележава и стогодишњица од рођења Радојке, чију је музику упознао читав свет. Преци су јој били познати гуслар, отац чувени хармоникаш Тихомир Томић, а она и њен супруг Тине остварили су светску славу. Унеско је о њој снимио филм 1956. године, у Гинисовој књизи рекорда забележено је да је радила 71 годину, што је и најдужи светски стаж.

Србија је поносна на своју историју и своје борце

Више од два века прошло је од чувеног Боја на Мишару, када су српски устаници, предвођени Карађорђем Петровићем, поразили турску војску, под вођством Сулејемана Паше Скопљака, а Шапчани и сви они који кроз Мишар пролазе у колективној свести негују сећање на те дана када се овде борило за слободу после вековног ропства. Чувена битка као да се урезала у ген народа, зарад чије слободе је војевана.

И ове године у спомен на Карађорђа и мишарске јунаке одржан је помен ратницима и свечана церемонија. Испред споменика, високог обелиска на чијем врху се налази двоглави орао раширених крила, венце су положили Миодраг Капор, државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, представници Војске Србије, Мачванског округа, градоначелник Шапца Александар Пајић, представници удружења бораца.

- Србија се више не стиди своје историје, својих бораца. Она је поносна на своју историју и то показује кроз реализацију државног програма неговања традиције ослободилачких ратова - казао је Миодраг Капор, државни секретар у Министарству рада, и додао да је Мишар једно од најважнијих места у нашој историји.

Неговања сећања и осећаја за прошлост, извесно је, биће и убудуће. Министарство културе и информисања Републике Србије помогло је град Шабац у обнови Дома културе у овом историјском месту и кроз пројекат „Мишар - прошлост, садашњост, будућност”, по конкурсу „Градови у фокусу 2021”, определило петнаест милиона динара за реконструкцију овог културног здања које се простире на 1.000 квадратних метара. Из сопственог буџета град Шабац обезбедио је још тринаест милиона динара.

Од фигура од сасушеног хлеба до највећег шахисте Југославије

Велемајстор Светозар Глигорић је преминуо 14. августа 2012. и то је прилика да се сетимо "националног Глиге", како су га због успеха и популарности из милоште звали југословенски љубитељи древне игре. 

Као и већина дечака, био је опчињен фудбалом. Играо га је по читав дан на обалама Саве и Дунава, или на месту данашње пијаце на Зеленом венцу у Београду. Враћајући се кући, често је у оближњем бифеу на углу Призренске и улице Краљице Наталије, за столом до великог стакленог излога, гледао госте задубљене у њему непознату игру. С времена на време померали би дрвене фигуре на црно-белој табли. Приљубљеног лица на стакло, задивљено је посматрао призор пред собом, јер као дечак није смео да уђе у бифе. Чежњиви ритуал је трајао две-три године.

Преломни моменат догодио се када је поломио ногу играјући фудбал на Ђачком купатилу. Прикован за постељу - почео је да изучава шах.

Не сећа се како га је и од кога научио, али му се у потпуности посветио. Сиромашни родитељи нису могли да му купе шаховску гарнитуру, па је фигуре направио од сасушеног хлеба, а на дну кутије од бомбоњере, школским тушем, исцртао црно-бела поља.

Из шаховске рубрике Озрена Недељковића у Политици исецао је партије и лепио у школску свеску. Тако је почела каријера једног од најбољих светских шахиста средине прошлог века.

И националног јединства

Српска удружења у Црној Гори усвојила су иницијативу за очување српског идентитета и националног јединства како би указали на неопходну саборност којом треба осмислити ангажовање за опстанак и напредак Срба на етничким просторима Црне Горе који им вековима припадају.

Удружења српских националних, научних, културних и медијских организација у Црној Гори, позвала су у иницијативи странке које снагу црпе из потенцијала српског народа да безусловно превазиђу супротстављености и одлучно раде на постизању искреног и обавезујућег заједништва.

Текст иницијативе биће упућен политичким представницима српског народа у Црној Гори на усаглашавање да би се постигло неопходно јединство у настојању обезбеђивања равноправности са другим народима и националним заједницама у Црној Гори.

Српски национални савет наводи да су Срби у Црној Гори данас народ који се бори за опстанак у биолошком, државотворном, културолошком, привредном, социјалном и сваком другом смислу.

- Како је опстанак немогуће обезбедити само појединачним ангажовањем, неопходна је саборност којом треба осмислити ангажовање за опстанак и напредак српског народа на етничким просторима Црне Горе који вековима припадају Србима - наводи се саопштењу.