Јуче и данас

Дејтонским мировним споразумом завршен је рат у Босни и Херцеговини који је трајао од 1992. до 1995. године. 

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини или Дејтонски мировни споразум је потписан пре 27 година, 21. новембра 1995. године у америчкој зрачној бази Wright-Patterson у близини града Dayton.

Тako је после скоро четири године, завршен рат у БиХ.

Дејтонски споразум настао је током конференције која је одржана од 1. до 21. новембра 1995. године.

Босна и Херцеговина је овим Споразумом састављена од два ентитета - Федерације БиХ и Републике Српске.

Споразум је службено потписан у Паризу, 14. децембра 1995., а потписали су га тадашњи председници БиХ, Србије и Хрватске - Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман.

Анекси споразума потписани су само на енглеском језику.

Босна и Херцеговина нема оригинални документ Дејтонског мировног споразума, којег је после потписивања у државу донео тадашњи председник Алија Изетбеговић.

Одлазак блаженопочившег патријарха српског Павла пре 13 година потресао је душу српског народа.

Читава земља је тог 15. новембра 2009. плакала пошто је у 10.45 јављено да се у 95. години на ВМА упокојио један од омиљених српских патријарха, који је због својих дела и доброте још за живота био сматран свецем.

Мудро вођење

Патријарх Павле, који је остао упамћен по мудром вођењу цркве у тешким временима, личној скромности и животу у складу са јеванђељем, од 13. новембра 2007. године лечио се на Војномедицинској академији. Преминуо је у сну, а сахрањен је четири дана касније у манастиру Светих архангела у Раковици, што је била његова лична жеља. Крај његовог одра у Саборној цркви прошло је пола милиона људи, а стотине хиљада грађана су се на улицама српске престонице опростиле од 44. поглавара Српске православне цркве.

Рођен је у селу Кућанци, које је тада припадало Аустроугарској, а данас се налази на територији Хрватске. Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. године, када је добио име по апостолу Павлу.

Чињенице

Рођен је 11. септембра 1914. као Гојко Стојчевић

Рано је остао без родитеља

Нижу гимназију завршио је у Тузли, Вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду,

Црна Гора данас први пут обележава Његошев дан, а тим поводом митрополит црногорско-приморски Јоаникије оценио је да долазе боља времена за Црну Гору јер је, како је навео, почела да се враћа Његошу с обзиром на то да се ове године празник прославља у целој Црној Гори, укључујући у многим институцијама.

"И то је велики, велики корак за Црну Гору и то можемо да видимо као знак покајања и преумљење, да више људи не размишљају онако како им се нареди из некога центра политичког, идеолошког, него су се вратили сами себи и вратили су се својим највећим људима. То је најприроднији поредак ствари", рекао је владика Јоаникије, који је данас служио Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.

Митрополит Јоаникије је у беседи говорио о три јерарха којих се ових дана сећамо, о Св. Петру Цетињском, Петру Другом Петровићу Ловћенском Тајновидцу и митрополиту Амфилохију, а посебно се осврнуо на Петра Другог Петровића Његоша, који је рођен на данашњи дан, наводи се на сајту Митрополије црногорско-приморске.

Митрополит је подсетио да је Црна Гора одмах после смрти Његоша имала проблеме да прихвати његову величину, да краљ Никола није штампао Његошева дела, и да је "Горски вијенац" први пут у Црној Гори штампан 1913. године.

На гробове српских хероја на путу голготе

Пре опоравка на Крфу и пробоја Солунског фронта, пре славне победе у Првом светском рату, српска војска и народ који је са њом кренуо у егзодус, прошли су голготу повлачећи се, преко Албаније, ка Грчкој. Њих 217.000 је погинуло или умрло од зиме, глади и болести. Њихови гробови у Албанији више не постоје и само два споменика, подсећају на хероје државе која 1915. године није пристала на капитулацију.

Прота Лазар Матијевић је 1926. тадашњем министру вера, поднео извештај о гробовима српских страдалника у Албанији, уз предлог да се хитно заштите, јер, "гробља се ору, а кости наших јунака разноси море".

Тада је и настала идеја да се подигну три меморијала и заједничке костурнице у Скадру, Елбасану и Тирани, али то никада није учињено.

Процењује се да је у Скадру и околини умрло око 10.000 српских војника и цивила. Данас једини знани споменик у овом граду је на градском католичком гробљу. Ту су кости 518 војника, међу којима и 156 српских. Спомен обележје је подигло и о њему води бригу аустријско удружење "Црни крст".

И то је једини помен Србима који су прешавши Проклетије, умирали у Скадру, молећи за корицу хлеба. Нема више гробова ни у околини, где су српска и црногорска војска гинуле за ослобођење од Османлија, 1912. На Бардањолу тек двадесетак још видљивих хумки, али, иза ограде приватног поседа.

У манастиру Горњак, у долини реке Млаве, између Петровца на Млави и Жагубице, збио се, кажу, историјски догађај. Део моштију Светог кнеза Лазара, пре неколико дана, донет је овде где ће бити трајно чуване. Свуда се могло чути да се кнез тако вратио у своју прву задужбину, да је штити и чува, јер је управо он и подигао ову светињу између 1378. и 1381. године издајући оснивачку повељу коју је тада потврдио патријарх Спиридон.

„Надамо се, верујемо и молимо се Богу да ће Свети кнез својим присуством да надахне и подржи ново братство манастира и да ће одавде благосиљати све поклонике, вернике, да ће нам дати снаге да обнову, која је историјски догађај, приведемо крају. Манастир је више пута кроз векове рушен, али се увек дизао из пепела, обнављан је и овде молитва никада није престајала”, поручио је игуман манастира Горњак протосинђел Петар, изабрани епископ топлички.

У крсном ходу је мошти, праћене појањем тропара, а, у Горњак донео архимандрит Димитрије, игуман манастира Тумане. Део моштију које ће трајно остати у Лазаревој задужбини подно Хомоља, унет је у древни манастирски храм Светог Ваведења где је служена литургија. Овај догађај одвијао се под благословом епископа пожаревачко-браничевске епархије др Игнатија, у присуству многобројног свештенства и верника. Пренос моштију претходио је освећењу манастира Горњак од патријарха Порфирија, које је планирано на храмовни празник Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра.

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, рођен је на данашњи дан 1787. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, затим у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

После пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и рад на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" /граматику/, а 1818. "Речник".

Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да "Вуковим језиком" могу да се пишу и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Ма колико деловало бесмислено бранити властито писмо од властитог народа, у Србији готово да и није чудно што се све чешће организују предавања и скупови чија је главна тема одбрана ћирилице. Док су неки оптимисти и верују да ће се Србија освестити, други  проричу судбину која је задесила Румунију. Укидањем ћирилице, она је доживела проблем комуникације са властитом културном баштином, која је готово сва била на ћирилици до тренутка њеног укидања. Знајући да би губитак ћирилице значио и губитак нашег националног идентитета, србисти и љубитељи ћирилице настоје да спрече најгори исход овог рата.

Српски културни центар „Ћирилица” је, вођен мисијом очувања ћириличног писма, током Сајма књига организовао „Један сат о ћирилици”, током којег су говорили проф. др Милош Ковачевић и проф. др Александар Милановић, истакнути србисти.

Професор Ковачевић је том приликом рекао између осталог да је борба за ћирилицу нека врста апсурдне борбе.

- Прогон ћирилице је у прошлости значио прогон српског језика. Она је нека врста упоришне тачке унутар језичког и националног идентитета. Ми данас мислимо да је ћирилица све мање идентитетски критеријум српскога народа - истакао је професор Ковачевић. Такође, он је додао да су анкете показале да деца имају индиферентан однос према учењу српског језика.

Шведска академија доделила је 26. октобра 1961. године Нобелову награду за књижевност српском писцу Иви Андрићу.

Било је то високо признање писцу који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других дела приказао свету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја.

Нобелов комитет образложио је награду "епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље".

На раскошној стокхолмској сцени, испред дипломатских представника шведске владе, Андрићу је 10. децембра 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност.

Андрић се беседом "О причи и причању" захвалио за признање.

Истовремено, у беседи у име Нобеловог комитета наведено је:

"Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, ни пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Андрић отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".

Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ.

Иво Андрић је први, и за сада једини, добитник Нобелове награде за књижевност на овим просторима.

СРНА

У лето 1944. Други светски рат на европском тлу је улазио у завршну фазу. Искрцавање савезника у Нормандији, њихово наступање ка немачким границама на западу и силовита совјетска офанзива на истоку поново су поставили Балкан у жижу савезничког интересовања. Убрзано совјетско надирање ка источним границама Југославије говорило је да ће се финале грађанског рата између комунистичких и ројалистичких снага одиграти у Србији и да ће на њеном тлу, на којем је и запаљена устаничка ватра 1941, доћи до расплета југословенске, а превасходно српске ратне драме.

После слома устанка 1941. и распаљивања крвавог грађанског рата, Србија се поново налазила пред одлучујућим догађајима. Тајни одлазак Јосипа Броза Тита септембра 1944. с острва Вис у Москву, где је договорено совјетско учешће у ослобођењу Југославије, имао је судбоносан значај не само за исход антифашистичке борбе, већ и за превагу комунистичких снага у Србији, која је сматрана бастионом српске ројалистичке традиције. Обезбедивши војно присуство свог моћног идеолошког савезника, партизанско вођство је дошло у прилику да реализује договор постигнут јуна 1944. на Вису између Јосипа Броза Тита и председника краљевске владе у Лондону Ивана Шубашића, којим је партизанском покрету признат пун политички и војни легитимитет.

Претходно је Врховни штаб НОВЈ, увиђајући стратегијски значај Србије за своју победу у антифашистичком и грађанском рату, одлучио да главнину својих снага са суседних оперативних подручја, превасходно Црне Горе и источне Босне, преусмери на тај простор. 

У Араду је одржана комеморативна свечаност српским страдалницима у Првом светском рату. Аустроугарска монархија је у злогласној тврђави заточила и стогодишње старце и бебе.

Више од двадесет хиљада српских интернираца прошло је кроз страхоте концентрационог логора у арадској тврђави за време Првог светског рата.

Славољув Стојадиновић из "Удружења потомака ратника 1912 - 1918" из Пожаревца каже да је открио после 92 године да је његов чукундеда остао ту са снајама.

Сваке године, комеморацији посвећеној српским страдалницима, поред државне делегације Србије, присуствују и представници Румуније уз војне почасти.

Државни секретар Министарства за рад, борачка и социјална питања Миодраг Капор наводи да су аустроугарске власти интернирале у тврђаву хиљаде Срба из Босне и Херцеговине, Крајине, Славоније, Бачке, Срема, Баната, али и са територије окупиране Србије.

Заменик градоначелника Арада Илиа Кеша каже да је ту страдало 4.317 људи.

"Један од најтужнијих тренутака у историји српског народа, према којем исказујемо саосећање и блискост", истиче Кеша.

Бројке су далеко веће, многи почивају у реци Мориш, део на арадском гробљу. Монархија је подигла споменик чуварима и мучитељима који су умрли од шпанске грознице, да и после смрти чувају српске страдалнике који почивају поред твђаве.