Јуче и данас

Првог јануара по старом календару, а 14. по новом, празнује се Мали Божић и Српска Нова година. 

На данашњи дан верује се да треба узети кашику меда, што се доводи у везу са животом и делом Светог Василија.

Свети Василије је рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио је 15 година у Атини филозофију реторику и астрономију. Крстио се на реци Јордан заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био је епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земаљски живот са 50 година. Био је велики поборник православља, морално чист и изузетно ревносан, богословски ум, устројитељ и стуб свете цркве.

У црквеној служби назива се „пчелом цркве Христове”, која носи мед верницима и жаоком својом боде јеретике. Зато, на данашњи дан ваља узети кашику меда.

Васиљевдан се код Срба слави као крсна слава, а код Грка и Руса као имендан. Када је за календарски почетак нове године узет 1. јануар, тада је Мали Божић почео да се слави као Српска Нова година.

Српска Нова година или Мали Божић имали су различит значај у појединим породицама или срединама.

У сеоским срединама су се понављали одређени Божићни обичаји, мада, у поређењу са литературом везаном за старије периоде, у знатно редукованом обиму.  Чувао се угарак из бадњака, од Божића до Малог Божића, да би се обезбедила плодност и берићетност у заједници.

Осам деценија од смрти једног од највећих светских умова и проналазача Николе Тесле навршава се данас, а тим поводом наредне недеље на Менхетну, где је умро на Божић 1943. биће одржана конференција којој ће, како је најављено, присуствовати и градоначелник Њујорка Ерик Адамс.

Теслина једина преостала лабораторија на Лонг Ајленду данас завршава прикупљање од донатора последњих, неопходних 25.000 долара, како би се то историјски важно место претворило у Глобални научни центар и Музеј.

Човек који је задужио свет рођен је 10. јула 1856. године у Смиљану, у Лици, а умро је на Божић 1943. године на Менхетну у Хотелу Њујоркер у којем је живео последњих 10 година, а где ће 14. јануара Теслина научна фондација из Филаделфије, у сарадњи са Генералним конзулатом Србије у Њујорку организовати традиционалну 10. међународну конференцију, посвећену лику и делу нашег великог научника.

Тесла је у САД живео шест деценија, а њему у част у Филаделфији, се од 2012. године 10. јул обележава као градски празник. Тај важан датум обележава се од пре две године и у Онтарију, канадској провинцији која има 15 милиона становника, а не само на Нијагариним водопадима и у Хамилтону.

Захваљујући Теслиним клубовима лик и дело Тесле чува се и на афричком континенту, посебно у Уганди.

Каријеру је почео 1878. године у Марибору, али је те године, због очеве смрти, да би му испунио жељу, уписао факултет. После студија у Прагу почео је да ради у Будимпешти у Централном телефонском уреду, азатим у Паризу у Едисоновом континенталном друштву. Две године касније стигао је до самог Едисона, тада најзначајније личности на пољу технике у Америци.

Академик, писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, Добрица Ћосић рођен је у Великој Дренови код Трстеника, на данашњи дан, 29. децембра 1921. године. После завршене Основне школе, учио је Виноградско-воћарску школу у Александровцу, Средњу пољопривредну школу у Букову код Неготина, а матурирао је у пољопривредној школи у Ваљеву 1942. године. Током Другог светског рата учествовао је у народноослободилачкој борби. После ослобођења завршио је Вишу политичку школу.

Први роман „Далеко је сунце” објавио је 1951. године и од тада, охрабрен почетним књижевним успехом, професионално се посветио књижевном раду. Својим делима доспео је у сам врх српске књижевности. Написао је култне романе: „Корене”, „Деобе”, „Време смрти”, „Време зла”, „Време власти”, али и многе друге. Као литерата постао је познат романом "Корени" својеврсним психолошким приказом српског села у време позних Обреновића. У роману "Деобе" приказао је драму Србије у Другом светском рату, сукобе комуниста и монархиста, који су пролазили не само кроз породице него и кроз поједине личности. 

Роман "Време смрти", приказ је Србије уочи и током Првог светског рата. Остала дела: романи "Далеко је сунце", трилогија "Време зла" ("Грешник", "Отпадник", "Верник"), "Време власти", књига чланака "Седам дана у Будимпешти", есеји "Акција", "Моћ и стрепње", "Одговорности", "Стварно и могуће", "Косово".

Својим делима настојао је да представи трагичну судбину српског народа, опише националну проблематику кроз један временски и просторни оквир набијен историјским догађајима.

До наредног септембра на подручју општине Источно Новo Сарајево биће, како се планира, изграђен меморијални комплекс посвећен сарајевским Србима страдалим у 20. веку, односно за време Првог и Другог светског рата и последњег, Одбрамбеноотаџбинског. Све је спремно за почетак реализације тог историјског пројекта, који ће, како каже градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, бити на понос свих генерација и вечни чувар оних који нису дочекали увек и једино жељену слободу.

„Циљ нам је да на једном месту, уз стручан приступ, прикажемо број страдалих и број места њиховог страдања, јер смо у времену у којем живимо све чешће сведоци покушаја оспоравања и минимизирања истине о томе, што долази превасходно из бошњачких политичких кругова. Дакле, циљ нам је да имамо место које ће бити репрезентативно и које ће на адекватан начин, помоћу симбола постојања Срба у Сарајеву, приказати тај период њиховог битисања и живљења на том простору”, каже Ћосић за „Политику”.

На континуитет трајања Срба у Сарајеву кроз векове, наредне генерације, као и све посетиоце будућег новоизграђеног меморијалног комплекса, подсећаће пре свега реплике три најважнија православна храма у Сарајеву - Старе цркве на Башчаршији, изграђене још у средњем веку, Саборне и Цркве Преображења Господњег. Иначе, пројекат спомен-комплекса реализује се у сарадњи с Митрополијом дабробосанском и уз финансијску помоћ Владе Републике Српске.

Пре неколико дана на подручју Сарајева и Горажда ухапшена су шесторица некадашњих команданата и припадника Армије РБиХ осумњичених за злочине почињене на Никољдан, 19. децембра 1992. године у фочанском селу Горња Јошаница. У јутарњем нападу на то село, у којем се већина његових мештана припремала да обележи крсну славу, муслимански бојовници убили су на најмонструознији начин  56 српских цивила. Жртве су после почињеног злочина  пронађене и идентификоване.

Из Тужилаштва БиХ потврђено је за наш лист да је у току „испитивање ухапшених и саслушање сведока”, и да се „очекује и скоро подизање оптужнице” уз коју ће, како нам је речено, „бити предложене и одређене мере против осумњичених”.

„Ако Јошаница није злочин, онда злочин не постоји”, изјавила је Душанка Вишњић Лаловић која је, као седамнаестогодишњакиња успела да преживи напад на село и да сведочи о убиству свог оца, бројне родбине, комшија, невине деце и немоћних старијих особа.

„Сећања не бледе. Иако је прошло пуних 30 година. Сећам се свега што се догодило и очекујем овоземаљску правду за злочинце који су убили децу и прекинули њихово детињство. Ова прва хапшења уливају наду да правда, можда, неће остати слепа”, рекла је Душанка Вишњић Лаловић после сазнања да су ухапшена шесторица бивших припадника Армије РБиХ које Тужилаштво БиХ сумњичи за крвави Никољдан у фочанској Јошаници.

Данас се навршава 31 година од страдања Срба у Шаговини Машићкој, у Хрватској, а за убиства најмање 55 ратних заробљеника и цивила нико још није одговарао, иако су познати планери и починиоци, саопштено је из Документационо-информативног центра "Веритас".

У ноћи са 18. на 19. децембар 1991. године, припадници 108. и 121. бригаде хрватског Збора народне гарде и специјалци из групе "Свилени", њих 363, извршили су пешадијски напад на српско село Шаговина Машићка код Нове Градишке, смештено на јужним обронцима Псуња. Ово село је бранило укупно око сто припадника Територијалне одбране из овога и суседних српских села и добровољаца из Србије.

У току борбе за "проклету утврду", како су Хрвати, због њеног изузетног геостратешког положаја звали Шаговину Машићку, "зенге" су у току дана, захваљујући и чињеници да су браниоци са мештанима славили Светог Николу, овладали целим местом.

Према српским изворима, они су ликвидирали најмање 55 људи, међу којима 31 цивила и припадника Територијалне одбране из овог села, док их је неколико десетина прошло вишемесечну тортуру у хрватским казаматима.

Према сведочењима преживелих логораша, "зенге" су пред собом редом палили све куће и убијали и цивиле и браниоце и после одбацивања оружја и предаје.

Сви знамо ко је први крочио на Месец, али да ли знамо ко је последњи, за сада, то урадио?

Аполо 17 је последња мисија из истоименог програма, уједно и последња која је послала људе на Месец. Јуџин Сернан, Роналд Еванс и Харисон Шмит били су део те посаде која је са Земље испаљена 7. децембра 1972. године. На Земљин једини природни сателит су пристигли четири дана доцније. Имали су три излазака. Последњи провод по Месецу почео је 13. децембра у 23.25 по средњоевропском времену.

Сернан и Шмит у свом последњем крузирању ровером по Месецу су прикупили последње узорке и извршили су последња мерења пред полазак на Земљу. Њихови узорци једни били су једни од кључних доказа научницима широм света за утврђивање старости јединог Земљиног сателита.

Командант мисије Јуџин Сернан, ушао је после Шмита у лунарни модул поставши и, дан-данас, оставши последњи човек на Месецу.

Екипа је 19. децембра у 20.54 по средњоевропском времену слетела у јужни део Пацифика где их је сачекао носач авиона Тајкондерога.

И после 50 година нико није успео да изведе тај подвиг. То је један од аргумената теоретичара завере који покушавају да докажу да су свих шест Аполо мисија које су дошле до Месеца - у ствари лажна. Распон критичара је широк, од равноземљаша којима не одговара композитна Аполова фотографија „Плави кликер” на којој се види сфероидна Земља, до теоретичара завере који мисле да је Месец холограм и сл.

Пре тачно 30 година, 3. децембра 1992. године Нил Папворт послао је први СМС и то путем рачунара. "Срећан Божић", стајало је у првој поруци коју је Папворт послао колеги Ричарду Џарвису. Први звук "бип" за нотификацију пријема СМС поруке употребила је Нокиа 1993. године.

Нил Папворт је, док је радио за сада несталу компанију за ИТ услуге Сема Груп Телекомс, био део тима који је развијао "срвисни центар за кратке поруке" (СМСЦ) за британску телекомуникациону компанију Водафон.

У то време, Сема Груп се надала да ће те кратке поруке користити као услугу пејџинга.

Пошто је Папворт инсталирао систем на локацији западно од Лондона, сео је за компјутерски терминал и послао једноставну поруку на мобилни телефон Ричарда Џарвиса, директора Водафона, који је био на празничној забави.

„Уопште се није чинило важним“, рекао је Папворт касније. За њега је то било само да обави посао и да се увери да софтвер који су развијали годину дана ради.

Убрзо после слања првог СМС-а Папворт је примио позив са божићне забаве, што је значило да је софтвер радио. Тадашњи мобилни телефони још увек нису могли да шаљу повратне поруке.

Годину дана после тога, Нокиа је направила први мобилни телефон са СМС функцијом, али поруке (ограничене на 160 карактера због ограничења пропусног опсега) могле су да се шаљу само унутар исте мобилне мреже. Слање поруке у другу мрежу омогућено је тек 1999. године.

За себе је волео да каже да је једноставно „сваштар”, а био је писац, новинар, афористичар, телевизијски уредник... На данашњи дан, 29. новембра, пре сто година у Нишу, рођен је Душко Радовић. Баш на Дан Републике 29. новембра и Душко Радовић је прослављао свој рођендан и то најчешће у друштву писаца заједно са најбољим пријатељем - Матијом Бећковићем.

Матија и Душко рођени су истог дана. На питање како су изгледале прославе њихових рођендана и које поклоне сте даривали један другоме Матија Бећковић каже да Душко Радовић слави 100 година, а да се он сећа када је напунио 50.

„И сећам се како је кукао и плакао јер у његовој свести је 50 година највише што човек може да живи. Ето тако смо разменили књиге рецимо. Када су објављене у књигама те његове реченице, онда ми је поклонио једну са посветом: ово мало мрва што ће остати после мене. А те мрве су дукати наше књижевности”, прича Бећковић за РТС.

Оставио је Душко Радовић неизбрисивог трага у књижевности, на радију, телевизији, позоришту.

„Ја, ипак, мислим да је највећи траг оставио у књижевности за децу, мислим да је то нешто највеће што је урадио. Можда није по обиму велико, али мислим да је то најважније или најбоље што је урадио”, сматра Милош Радовић, редитељ, син Душана Радовића.

Дејтонским мировним споразумом завршен је рат у Босни и Херцеговини који је трајао од 1992. до 1995. године. 

Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини или Дејтонски мировни споразум је потписан пре 27 година, 21. новембра 1995. године у америчкој зрачној бази Wright-Patterson у близини града Dayton.

Тako је после скоро четири године, завршен рат у БиХ.

Дејтонски споразум настао је током конференције која је одржана од 1. до 21. новембра 1995. године.

Босна и Херцеговина је овим Споразумом састављена од два ентитета - Федерације БиХ и Републике Српске.

Споразум је службено потписан у Паризу, 14. децембра 1995., а потписали су га тадашњи председници БиХ, Србије и Хрватске - Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман.

Анекси споразума потписани су само на енглеском језику.

Босна и Херцеговина нема оригинални документ Дејтонског мировног споразума, којег је после потписивања у државу донео тадашњи председник Алија Изетбеговић.

Оригинални примерак Дејтонског споразума изгубљен је у Председништву БиХ, а у Босну и Херцеговину га је донео лично Алија Изетбеговић, тадашњи председник Председништва БиХ, као његов потписник.