Према хрватским изворима, акцију је испланирао бригадир Јосип Микшић, тадашњи комадант 121. бригаде, а нападом командовао пуковник Анте Шолић, тадашњи комадант Самосталне интервентне чете при 121. бригади.

Међу убицама цивила и заробљеника, преживели мештани су препознали Здравка Паритана, Стевана Кулића, обојица из Церничке Шаговине и Ивана Клепића из Нове Градишке.

По налогу хрватске војске у Шаговини Машићкој је покопано 28 убијених Срба, већина под именом, а скупљали су их и сахрањивали њихови рођаци, међу којима и Цветанка Милосављевић, која је изгубила и своја два сина, Тихомира /20/ и Драгана /23/.

Са ове локације у појединачним ексхумацијама до 2013. године ексхумирано је и предато српској страни најмање шест посмртних остатака, уз објашњење да су "страдали у борби".

У октобру 2013. године са ове локације ексхумирани су посмртни остаци 19 жртава, од којих је до сада 14 идентификовано. За остале жртве још се не зна ни место укопа.

Село је комплетно опљачкано и спаљено, изузев Задружног дома у коме се налазила хрватска војска све до доласка војника УН.

У Хрватској се ова акција котира као "једна од првих херојских битака домовинског рата, у којој су `четници` претрпели велике губитке - око стотину мртвих", док су хрватски губици износили 13 погинулих и више десетина рањених.

Иако су у овој акцији убијани цивили и заробљеници, категорије које су у оружаним сукобима заштићене Женевским конвенцијама, иако су позната имена особа које су испланирале и извеле ову акцију, као и непосредни починиоци убистава, за овај злочин још нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима.

У Шаговини Машићкој је по попису становништва из 1991. живјело 209 становника од чега 189 /90 одсто/ Срба, 16 Хрвата и четири Југословена.

Двадесет година касније, по попису из 2021. године, у овом селу је пописано пет житеља, два мушкарца и три жене, без ознаке националне припадности.

СРНА