Јуче и данас

Тачно пре две године утихнуо је глас - најбољег. Али није отишао, Ђоле је ту, са нама, његове песме, стихови, приче, романтика, љубав, сузе, радост... Пуцају сваког дана. И тако ће бити док је нама - нас.

Та, немојте се срдити, пре ће бити да је тог 19. фебруара 2021. отишао на боље место, да нас оданде гледа и тражи риму за главни стих.

- И не волим принцип "памти - па врати", то би ми укаљало образ. Нема лепше победе од погледа у нечије очи без грижње савести, и знати да ће ту особу властито срце од срама издати - поручио би нам.

Сигуран сам да онај ко слуша Балашевића не може бити лош човек. И не може да не верује у такву љубав - којој би нас само знао спојити вечити дечак из Новог Сада.

- Они који су ме заволели по музичкој линији знају што шта о мени, а они који нису, никад ни неће - поручио би (им) геније из улице Јована Цвијића.

Нове пајаце, наиме, пронаћи ћемо лако или ће они пронаћи вас.

- Родићу се ја опет - нисам ја од оних што једном заувек умру.

Или, што би рекао тог 25. јануара 2020. у Крагујевцу, када сам последњи пут био на једном од укупно 18 Ђолетових концерата:

- Не дајте се барабама, моји мили, кад до сад нисте!

Живиш!

Ђорђе Баласевић - Наопака бајка 

Ђорђе Балашевић - Кад одем 

Директно.рс, Игор Велимировић

Љубавна прича Ђорђа Балашевића и супруге Оливере: Посветио јој је најлепше стихове

Исидора Секулић (1877-1958), српски књижевник и прва жена члан Српске академије наука и уметности (САНУ), рођена је 16. фебруара 1877. године.

Школовала се у Новом Саду, Сомбору и Будимпешти. Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године. Положила је испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу и Београду.

Исидора Секулић је докторирала 1922. године и била први председник Удружења писаца Србије.

Посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота била уважена као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена.

Зналац више језика и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.

Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу...

Поменом пред хумком у порти цркве Светих арханђела у Бранковини и свечаном академијом под називом „Обећала си да ћеш бити вечна”, Задужбина „Десанка Максимовић”, Град Ваљево, Матична библиотека „Љубомир Ненадовић” Ваљево и Ваљевска гимназија обележили су у суботу у Ваљевској гимназији 30. годишњицу смрти велике песникиње Десанке Максимовић.

- Десанка Максимовић је својом поезијом и идеалима доброте и лепоте обележила 20. столеће и стваралачки га испунила. Матица српска је поносна што је Десанка Максимовић била њен члан, што је сарађивала са Летописом Матице српске од 1925. године, што је више својих књига, а међу њима и најзначајнију „Тражим помиловање” објавила управо у Матици Српској 1964. године - истакао је проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ и потпредседник Матице српске, поздрављајући присутне на академији у име Матице српске. Он је подсетио да је Десанка Максимовић једина међу свим песницима уопште која је два пута понела „Змајеву награду” Матице српске, први пут за збирку „Мирис земље” 1955. године, а други пут за књигу „Немам више времена” 1973. године.

Песникињин патриотизам просијава из бриге за реч, за језик, за културу, за памћење историје и митологије, навео је Делић у беседи „Памћење поезије као културни патриотизам Десанке Максимовић”.

На данашњи дан пре 70 година умро је Урош Предић, један од најзначајнијих српских сликара 20. века. И поред славе коју је имао, Банат и родни Орловат су му увек били у срцу. Тестаментом је одредио да његова заоставштина из атељеа припадне Народном музеју у Зрењанину. Ова установа је пригодним скупом обележила годишњицу смрти славног суграђанина.

Иза Уроша Предића је остало око 1.700 дела. Био је представник академског реализма, насликао неке од најзначајнијих портрета личности које су обележиле историју Србије. Омиљен у средини где се родио и коју је највише волео.

"Сваки суграђанин може да осећа и има потпуно право на Уроша Предића као себи блиског завичајног сликара. А он нас је некако обавезао баш том својом заоставштином да се сећамо и да поштујемо његов рад", каже Оливера Скоко из зрењанинског Народног музеја.

Поводом годишњице смрти представљено је ново издање публикације 'Дакле, Ви сте тај Урош Предић', која је први пут штампана 2017. поводом истоимене изложбе у Народном музеју у Зрењанину. Део представљених прича је везан и за сарадњу са Матицом српском.

"Први стипендиста Матице српске у области уметности и лепих вештина и уметник који је до краја свог живота био трајно везан за Матицу српску. Био је нека врста њеног привилегованог сликара и уметник који је радио на уобличавању Матичиног Партеона радећи велики број Матичиних председника, часника, добротвора", наводи Снежана Мишић из Галерије Матице српске у Новом Саду.

Служењем литургије и парастоса у храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју обележена је осамдесетједна година од стравичног злочина над српским народом.

У фебруару 1942. године усташе су, у Ивањској и Пискавици звјерски убуле 562-оје српских цивила међу којима је било 77-оро деце. О овим злочинима 70 година се ћутало.

Бранислав Шутиловић родио се неколико месеци пошто су му усташе 1942. године убиле оца и деду. Побијено му је неколико десетина чланова породице. Ћутало се каже деценијама о стравичним злочинима, а историја је била фалсификована.

Зорам Милаковић прича да су 12. фебруара 1942. године усташе побиле целу породицу његовог оца који је једини преживио.

- Mоја два рођена стрица, две стрине, три сестре и два брата. Најмлађа моја сестра имала је само шест месеци - рекао је Милаковић, председник Удружења грађана Козара Бањалука.

Покољ у Ивањској и Пискавици биће предмет истраживања и меморијализације ради успостављања културе сећања и памћења, став је Републичког центра за истраживање рата.

- Имамо неке контакте овде са домаћинима, па ћемо у наредном периоду организовати округле столове и видети све шта се може како би отргли од заборава невине жртве - навео је Виктор Нуждић в.д. директора Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица.

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, затим у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

Посје пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" /граматику/, а 1818. "Рјечник".

Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.

Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да "Вуковим језиком" могу да се пишу и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије служио је помен на гробу великог српског песника Алексе Шантића, који се упокојио другог фебруара 1924. године, саопштила је Епархија захумско-херцеговачка. Помену су присуствовали свештеници Мостарског намесништва, представници Српског просветног и културног друштва „Просвјета” и Српског певачког и културно-уметничког друштва „Гусле“ из Мостара.

Алекса Шантић је један од најпознатијих песника новије српске лирике, аутора антологијских песама „Остајте овдје”, „Емина”, „Вече на шкољу”, рођен је 1868. године у Мостару, где је провео већи део свог живота. Отац Ристо му је рано умро па је старање над њим преузео стриц. Имао је два брата, Перу и Јакова, и сестру Радојку која се удала за песника и Алексиног пријатеља Светозара Ћоровића. Живео је у трговачкој породици у којој нису имали разумевања за његов таленат, па се, после завршетка трговачке школе у Трсту и Љубљани враћа у родни Мостар.

Стварао је на размеђу два века и више него други песници свог времена повезивао идејне и песничке патње XIX и XX века. У његовом песничком стасавању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић-Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне кога је и преводио.

На данашњи дан пре 30 година преминуо је храбри младић Срђан Алексић, када је у центру Требиња покушао да одбрани пријатеља Бошњака Алена Главовића. Породица и пријатељи су запалили свеће и положили цвеће на његов гроб.

Срђан Алексић је у тренутку страдања имао само 27 година, умро је требињској болници 27. јануара 1993. године од последица удараца задобијених шест дана раније у центру града од групе припадника тадашње Војске Републике Српске.

Срђанов отац Раде Алексић је тада, опраштајући се од сина, написао: "Умро је вршећи своју људску дужност".

Данас, на 30. годишњицу његовог страдања, поручује:

"Кад посматрам млади свет који признаје Срђана, Срђан није умро и добро би било да никад не умре дело као што је Срђаново дело, већ да служи човеку за путоказ за доброту, за благостање, за уништење сваког зла на овој земљи".

Председник Скупштине општине Требиње Драгослав Бањак каже да Срђаново дело, између осталог, помаже да се разуме страхота рата.

"Подсећање на Срђана Алексића и на многе друге хероје који су направили сличан поступак на протостру некадашње Југославије, помаже да се разуме страхота рата и степен безумља који непрекидно прати једну такву ситуацију и на другој страни помаже да се људи међусобно зближе и да у време мира постану још ближи једни другима", рекао је Бањак.

У нападу хрватских оружаних снага на јужне делове Републике Српске Крајине погинуло је и нестало 346 Срба, од чега 55 цивила, а њих 10.000 је протерано, саопштио је Документационо-информативни центар „Веритас”

Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. извршиле агресију, под кодним називом „Масленица”, на јужне делове Републике Српске Крајине (РСК), а до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији, саопштио је јуче Документационо-информативни центар „Веритас”.

Агресија је, како наводи председник „Веритаса” Саво Штрбац, извршена у току реализације „Венсовог плана”, којим је годину дана раније РСК стављена под заштиту мировних снага Уједињених нација (Унпрофор).

Један од тежих злочина десио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице Унпрофора, када су припадници хрватске специјалне полиције из заседе убили и масакрирали 22 припадника Српске војске Крајине (СВК) с подручја Грачаца.

Највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински.

Владика Григорије, епископ Дизелдорфа и Немачке, пошто је СПЦ објавила саопштење да се "нажалост, у афирмацију јоге укључио и један српски православни епископ", додајући да је "јога апсолутно неспојива са православном хришћанском вером и да јој нема места у животима хришћана", на свом Инстаграм налогу поставио је снимак дела гостовања презвитера СПЦ Оливера Суботића у емисији Православље и/или јога на телевизији 'Храм', уз речи: "Само ћу ово овде оставити".

Суботић, који је и доктор социолошких наука, информатички инжењер и парох храма 'Светог Александра Невског' на 'Дорћолу', казао је у емисији 'ТВ Храм' да „вежбе истезања и нешто што је физичка једна форма у једном смислу, уколико је развезана од религијске позадине и уколико је уклопимо у други контекст, рецимо на неком тренингу неког другог спорта, па ако се истежемо према тим неким (правилима), то онда није проблематично, онда није у религијском контексту ни у ком случају“.

СПЦ је реаговао после објаве владике Григорија на његовом Инстаграм налогу да се „распитао код лекара и физиотерапеута а то је да јога стварно нуди неке вежбе које су врло корисне за људско тело“.