Ми смо, браћо и сестре, одувијек били не само трун у очима других него слама забодена тамо гдје их највише боли - у њихову свијест да припадамо нечему што они немају, вјери исконској правој. И зато, непријатеља нам никада није мањкало. Пријатеље смо ми мијењали, или они нас; пријатеље смо ми тражили и стварали, непријатељи су тражили нас и долазили сами. Долазили су да од нас узму оно што они немају, благодатну вјеру Православну, која чуда ствара и која по ријечима духовне пјесме од рибара ствара апостоле и од простих учене. Зато су, чини нам се, сви вјетрови дували нама у супрот, раскрснице свјетова и култура ишле су преко наших међа. Српски народ је имао против себе двије најстрашније монархије; једну са истока и другу са запада, отоманску (турску) и аустроугарску; и двије најискључивије религије, муслиманску и римску (Уп. Ј. Дучића, Градови и химере). Било је времена када нас је било колико и највећих народа европских, само што нам се они, по културним достигнућима, по писму, поезији, умјетности, фресци, грађевини и другом нису могли ни примаћи. Сада је њих и по педесет милиона више. Толико је нас, Срба, на силу, преко мача и ломаче, слато у небеску Србију, гдје смо по броју светаца, праведника, мученика и угодника Божијих, још најбројнији. Зато, ми Срби смо небески колико и земаљски народ.
Уза све то, морамо стати и признати: највећи непријатељ ми смо сами себи. Када су нас други, ма и за кратко на миру остављали, ми смо се окретали једни против других, а понекада и сви скупа против Бога. Бивале су тада династичке борбе, устајали смо једни на друге, све док нам туђин није био господар. А то и данас чинимо. Заборављали смо тај небески дио Србије, Светога Саву смо замјењивали Растком, а мјесто небеских идеала стварали смо земаљске идоле. Очекивали смо да нас људи друге вјере и културе спашавају, а своју вјеру и културу смо мијењали да би њима угодили. И тада смо заборављали да нам једино Бог и Светац његов Сава може помоћи.
Свети Сава нам је проповиједао богољубље, братољубље и човјекољубље. За љубав према Богу, одрекао се уживања овога свијета, и пошао да слави Бога. Својим братољубљем, осим што је измирио браћу, још је на сабору у Жичи говорио, да треба да живимо као народ једне вјере, једне љубави, у свему сложни и побожни. Јер нема брата без једне вјере и једне љубави. Знали су и незнабожачки владари моћ Св. Саве, зато није случај што су му се и султани обраћали као краљу, а масе некрштеног свијета клањале му се на путу по Истоку. Човјекољубљем својим Св. Сава је освајао. Познато је како је мађарског краља Андроника расплакао и укротио да не ратује против Србије. Сва чуда Свети Сава је постигао не мачем, већ богољубљем, братољубљем и човјекољубљем.
Зато није лако Светом Сави данас када нас гледа како нас неслога раздире. Не вапије ли пред Богом Свети Сава, када види да се његовим именом китимо али по њему не живимо. Зар он, који је, како народне пјесме свједоче, потрошио своје и очево благо градећи задужбине (цркве и манастире) да се у њима "поје Литурђија, оног свијета као и овога", може да благослови онога који говори и ради против српског манастира. Зар нас није опредијелио за небеске ствари, када је и сам презрео "царске дворе, круну и порфиру, и отишао да свјетлост тражи у скромноме манастиру". Сав значај и смисао манастира је у очувању народа у вјери и духу Отаца наших. Зато су широм српских земаља као звијезде расути манастири који су нам доливали вјеру, крепили наду и гајили љубав. Зато, по узору на Светитеља и ми градимо задужбине, цркве и манастире да се у њима уједињујемо и са Богом миримо.
Још увијек подијељени и раздјељени славимо га у два своја круга - чије ли ће молитве Бог примити. Забављени својом неслогом, вртећи се у својим круговима, не видимо шта нам се изван њих збива: да нам се народ однарођава, да га је захватила западњачка ријека, да заборавља језик, вјеру и традицију. Колико ли је нас овдје и сада, Срба који незнају гдје је Црква. Колико је кућа, и новодошлих а и старијих, у које свештеничка нога није праг прекорачила. Колико српских кућа има без иконе, колико српских кућа има кандила, која ће празником палити, и тамјан којим ће кућу кадити. Колико их је који су своју вјеру замјенили вјером у "добро ми је данас, лијепо живим, и уживам". Колико данас има Срба отпалих од своје вјере, које су секте завеле? Кога свеца они воле и коме се они за спас и срећу Рода свога моле.
Браћо и сестре, Свети Сава је ишао неуморно и учио свој народ. Звао га на слогу и истину. Ко му се одазивао, благосиљао га је; онима који су се оглушили, и леђа окретали, пријетио је клетвама. И то страшним. Светитељ нас и данас позива на слогу и љубав. И свагда када се нисмо одазивали, стизала нас је клетва. И стиже нас, кад тад. И сваки онај, ма како он себе звао, који љубави нема, ко се оградио мржњом на свој род, непријатељ је свога рода. А Свети Саво нас учи: "Приђите чеда послушајте мене страху Господњем научићу вас...". И данас када би хтјели стати и слушати, Свети Сава, вјерујем, рекао би нам једну једину реченицу: Волите се и молите се. Још би нам рекао да смо сви, и овакви какви смо, ипак његова дјеца, духовни пород његов. Сви смо ми Срби и то нам нико не може одузети, до ми сами. Можемо и одузимамо, ако говоримо и радимо против онога што је говорио и радио Свети Сава.
Зато, браћо и сестре, волимо се, а Богу и Свецу нашем молимо се! Амин.
Епископ Георгије, Источник