Јуче и данас

Дугогодишњи генерални секретар УН и некадашњи председник Аустрије Курт Валдхајм био је непосредно умешан у злочине над становништвом Козаре и у концентрационом логору Јасеновац, тврди новинар и публициста Данко Васовић.
Васовић је за београдски дневник "Прес" изјавио да је успео да дође до неких досад невиђених усташких филмова из Другог светског рата, који јасно потврђују Валдхајмову непосредну умешаност у злочине у Јасеновцу. Васовић је својевремено, као новинар "Вечерњих новости", 1987. године обелоданио сензационалну информацију да је бивши аустријски предсједник Валдхајм у ствари нацистички ратни злочинац. Он је и аутор документарног филма "Курт Валдхајм - скривено зло", који је један од најозбиљнијих кандидата за главну награду Њујоршког фимског фестивала, а на јесен ће бити приказан као мини серија на Радио-телевизији Србије.
Васовић тврди да филм изнова отвара питања ратних злочина на простору Југославије током Другог свјетског рата, умешаност Валдхајма у њих и заташкавања тих злочина од комунистичке власти са Титом на челу.
"Како је историјски факат да га је Тито одликовао Високим орденом Југославије 1973. године, тако је и непобитна чињеница да га је Анте Павелић наградио једним од највећих усташких одликовања 22. јула 1942. године, сигурно не као најобичнијег преводиоца и капетана Вермахта неупућеног у димензије злочина који су се дешавали, како је тврдио", рекао је Васовић.

Српска православна црква данас (12. август) слави празник преподобне мати Ангелине. Ова необична жена у Србију је стигла из Албаније, подигла је бројне светиње, увела у веру бројне људе и основала прве женске манастире. Зато не чуди што су њена дела и речи и данас путоказ и утеха вернима.
Преподобна Ангелина је рођена средином петнаестог века у Албанији, била је ћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. Родитељи су јој били образовани и богати па је и сама стекла завидно образовање. Удала се за слепог, изгнанонг српског деспота Стефана Бранковића 1460.године а већ наредне им се родио син Ђорђе. Из Албаније су протерани у Италију где су живели врло скромно, тихо, породично и побожно. Ту им се рађају још двоје деце Јован и Марија.
После мужевљеве смрти Ангелина са синовима креће на позив мађарског краља Матије Корвија у Срем, у Војводину. У Купинову, где је прво боравила, подиже цркву и смешта ковчег мужа. Најстарији њен син Ђорђе убрзо добија од краља на управу део Срема а са важног положаја се повлачи 1497.године да би се замонашио. Боравећи у том делу Војводине Ангелина је подгила бројне цркве и манастире, просветљивала жене, учила о побожном васпитавању деце, садила дрвореде липа.
Преминула је 1520. године а њене мошти су у манастиру Крушедол.

На Тргу бана Јелачића, на дан проглашења НДХ 10. априла 1941. окупила се маса која неодољиво подсећа на оно што се дешава на концертима Марка Перковића Томпсона
Смештено у далматинском кршу, сеоце Чавоглаве, које има око 200 становника, угостило је пре три дана, према полицијским проценама, 60.000 људи, окупљених због наступа најпознатијег становника овог места певача Марка Перковића Томпсона.
Према писању „Јутарњег листа”, овај догађај окупио је „више него икада” љубитеља усташке Црне легије и НДХ, њих око 200–300.
Полиција је у недељу привела двојицу изгредника који су носили усташке капе и напали екипу ХРТ-а, поново су изречене и политичке осуде због манифестовања „неоусташтва”, опет је враћен и филм уназад, јер су колико јуче, 27. јула у Србу, исти ти представници „неоусташтва”, неколико стотина екстремних десничара,на свечаности поводом 69-годишњице устанка 1941. године, викали „Ово је Хрватска”, „Четници” и тако даље.
После акције „Олуја” у августу 1995. Срб је био спаљен и срушен, иако тамо није било борбених дејстава.

Средњовековни манастир Манасија (Ресава) један је од пет споменика културе из Србије који је Унеско (УНЕСЦО) на недавном заседању у Бразилији ставио на прелиминарну листу светске кутурне баштине.
"Манасија као један од најзначајних споменика средњовековне културе поседује универзалну вредност, као и остали храмови Моравске архитектуре", оценио је историчар уметности Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу Ђорђе Миловановић.
Он је подсетио да културно добро, да би било увршћено на листу Унеска, мора да поседује неку универзалну вредност и да испуњава макар један од десет услова утврђених 2004. године.
Миловановић је мишљења да би, због тога било исправније предложити све храмове Моравске школе за листу Унеска, а не појединачно.
"Уметност Моравске школе је сама по себи доста контроверзна и више од једног века изазива опречна мишљења међу истраживачима, да ли је то уметност локалног или много ширег домета" рекао је Миловановић.
Он је оценио да је у Манасији и осталим храмовима Моравске школе сумирано културно и духовно наслеђе не само српског средњевековног уметничког сензибилитета, већ читавог простора Византијског комонвелта.

Осамдесет прва годишњица смрти швајцарског хуманисте и криминолога Рудолфа Арчибалда Рајса биће обележена у недељу, 8. августа, у Београду, саопштило је данас Министарство рада и социјалне политике Србије. На Рајсовом гробу на Топчидерском гробљу венце ће положити представници министарстава рада и социјалне политике, унутрашњих послова, као и великог броја локалних самоуправа и удружења грађана опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Предвиђено је да се после тога обиђе споменик подигнут Рајсу у част у београдском Топчидерском парку.
Организатори комеморативне свечаности су Сектор за борачко-инвалидску заштиту Министарства рада и социјалне политике и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.
Један од најзначајнијих криминолога свога времена, Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 1876. у Лозани, у Швајцарској, а умро је 1929. у Београду. Рајс, доктор хемије, на позив српске владе је 1914. дошао у Србију где је истраживао ратне злочине аустроугарске војске над цивилима и војницима.

Прошла је деценија и по од када је хрватска војска спровела акцију „Олуја”, а у Србији још живи око 64.000 људи из Хрватске са избегличким статусом. Високи комесаријат Уједињених нација за избеглице је пописом из 1996. године утврдио да је у Србији тада живело око 600.000 ратом погођених лица. Иако је тај број данас далеко мањи, Владимир Цуцић, комесар Комесаријата за избеглице Републике Србије, не крије незадовољство спорим решавањем избегличких проблема са Хрватском.
– Број избеглица данас је далеко мањи, али они који су узели личну карту и држављанство ове земље, нису решили егзистенцијалне муке. Бројке су ирелевантне, важни су проблеми који још нису решени – наглашава за „Политику” Цуцић и додаје да су неслагања између Србије и Хрватске у том смислу скоро иста као и 1996. године.
Може се рећи и то да је неспремност Хрватске да на задовољавајући начин реши проблеме, односно врати индивидуална права својим држављанима српске националности који као избеглице бораве на територији Србије.
– Осим оних болних питања, као што су питања погинулих и несталих лица, људима нису враћена есенцијална права чијим решавањем би изгубили статус избеглица. Нерешени су проблеми станарског права, обнове имовине, учешћа у процесу приватизације, повраћаја свих запоседнутих пољопривредних имања законским власницима, статус боравка и држављанство за повратнике... – набројао је Цуцић и додао да се напредак у односу на прошлу годину осећа кад је реч о повратку приватне имовине.

Летачким програмом на војном аеродрому у Лађевцима обележен Дан авијације. Војска Србије има дугу и цењену ваздухопловну традицију рекао Шутановац и додао да је модернизација ваздухопловства од изузетног значаја у реформи војске.
Авијација Војске Србије обележава свој дан, установљен у знак сећања на 2. август 1893, када се први пут званично помиње ваздухопловство у тадашњој српској војсци.
Летачком програму на аеродрому у Лађевцима присуствовали су министар одбране Драган Шутановац и начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милоје Милетић.
"Први задатак у наредном периоду биће завршетак професионализације војске и сврставање Србије у ред савремених земаља које имају потпуно професионализовану војску", рекао је Шутановац. Министар одбране је истакао да Србија има дугу ваздухопловну традицију и да је зато завршетак реформе војске, а тиме и модернизација Ваздухопловства и противваздухопловне одбране и обнова ваздухопловне индустрије од изузетне важности.
"Стварамо услове за успешно извршавање задатака и равноправно партнерство у очувању мира и безбедности у региону и свету", рекао је Шутановац и додао да је српско ваздухопловство изузетно цењено и међу грађанима Србије и код других технички опремњенијих војних ваздухопловстава.

Манастири Свети Роман, Наупаре, Покров Богородице у Ђунису плене архитектонском лепотом, аутентичношћу, духовношћу и радо их походе добронамерници из земље и окружења. Њих је протеклих дана посетио патријарх српски г. Иринеј, обилазећи западноморавски крај, чији је центар град Крушевац, некадашња средњевековна српска престоница.     
Патријарха су у Крушевцу дочекали свечано и молитвено. У селу Станци патријарх Иринеј је освештао цркву посвећену Светој великомученици Недељи, а у селу Крвавица освештан је парохијски дом. На Светој Литургији био је и градоначенлник Крушевца, Десимир Павловић. Приређен је културно уметнички програм, млади у живописним народним ношњама су играли кола, рецитовали, верници су разговарали са патријархом о увек актуелним темама вере, свакодневног живота и вечног спасења. Патријарх је посетио и цркву Посвећену Светом Николи у селу Коморанима, у чијој се порти налази најстарија школа у Србији из 1824. године. Патријарх се сусрео и са монахињама у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, где се уређује манастирско имање. Овај манастир већ сто година привлачи вернике, познат је по бројним чудесним исцељењима. Заправо је на чудесан начин и подигнут. Предање каже да је сеоска девојчица пошла на извор да захвати воду и срела, како је записано у манастирским аналима, Богородицу која јој је казала да ту треба подићи цркву. Исте године, 1898. је изграђена црква брвнара. Осамдесетих година прошлог века, захваљујући ктиторима из земље и иностранства, сазидана је лепа црква, извор уређен и данас је то једно од највећих светилишта у Србији. У октобру, када се слави празник Покрова Пресвете Богородице, окупља се по неколико хиљада верника.

Великог научника, кога се и код нас и у свету обично сете два пута годишње – на датум рођења и датум смрти, у једном дому удаљеном 9.000 километара од Србије спомињу сваки дан. Ако ни због чега другог, онда када се Симонида и Роберт Јут обраћају свом сину Николи, студенту биоинжењеринга, који је име добио по Симонидиној слави, сестри Николети и – генију Николи Тесли.

–У септембру ћемо после 10 година поново у нашим рукама имати сва права за документарни филм и књигу „Тесла:господар муња” и тренутно размишљамо о преводу на друге језике и дистрибуцију. Иначе, управо смо примили телефонски позив у којем су нас обавестили да смо номиновани за национални Еми награду за наш прошлогодишњи документарац „Света поља” – прича нам Симонида Јут коју смо пронашли захваљујући др Јасмини Вујић, професорки са Берклија.

– Ово двоје људи су највише допринели промовисању живота и рада Николе Тесле у последњих 30 година, а добили су најмање признања за то. Током рада на књизи и филму замало нису банкротирали, па су морали да пренесу ауторска права на PBS (за филм) и Barns and Noble Books (за књигу) – објашњава нам др Вујић.

Она је сасвим случајно пронашла информацију о књизи, коју је касније користила и као уџбеник, јер се спремала да на годишњицу бомбардовања 2000. године први пут на једном универзитету у свету уведе предмет о Тесли. Маргарет Чејни, која је била гост на овом предмету, тада јој је рекла за Симониду и Роберта и филм који је управо требало да крене с приказивањем на америчкој телевизији. Пре званичне промоције у јавности, филм је приказан студентима на Берклију.

Мир, тишина, мирис тамјана и смешак монаха и монахиња добродошлица су намерницима током посета манастира Шабачке епархије. Манастири Радовашница, Чокешина, Соко Град имају своје приче а заједнички циљ, са земље се уздићи на небо, волети Господа, волети ближње. Како то раде монаси у њима пише после посете манастирима Љиљана Синђелић Николић.
Време је за ручак а игуманија манастира Чокешина мати Ана позива нас у кухињу. Молитва над трпезом, скромна храна и моја бојазан „можда није требало да им се придружимо, да ли ће бити сад и за њих“. Бећарац од паприке и парадајза из баште, домаћи краставци и јаја, све укусно. Остаде и за друге путнике ако дођу. Крај манастира у великом дворишту, на веранди препуној цвећа увек има посетиолаца, служе их кафицом, соком. Свако би хтео да поприча са м. Аном а она редовно нађе време и нико не оде разочаран и тужан.
„Када с љубављу идемо кроз живот све нам је лакше. Оно што би волели да нама чине људи требало би и ми њима да чинимо“, каже игуманија манастира Чокешина. По легенди манастир је задужбина војводе Милоша Обилића, који је започео градњу уочи Косовске битке 1389. године. Рушен и обнављан током векова дочекао је и наше дане и сведочи о истрајности и труду оних који воле Господа и Богородицу којој је манастир и посвећен.
Данас су ту монахиње које негују баштицу, зидају нови конак како би посетиоци могли и да преноће и на прави начин осете атмосферу и гостољубивост. Ту су забележени бројни примери чудесних исцељења над иконом Пресвете Богородице Чокешинске.