Јуче и данас

Патријарх српски Иринеј, 45. поглавар Српске православне цркве, свечано је уведен у трон патријарха у Пећкој патријаршији данас око 13.50.

Литургија је почела у 10 сати, а свечано устоличење око 12.40.

У трон врховног поглавара патријарха су увели митрополит црногорско-приморски Амфилохије и митрополит загребачко-љубљански Јован.

Они су му уручити панагију архиепископа (мала икона која се носи на прсима), жезло и белу панакамилавку (капу).

Нови поглавар СПЦ административно је устоличен у Саборној цркви у Београду, одмах по избору у јануару.

Патријарх српски Иринеј је, после увођења у трон у Пећкој патријаршији, оценио да на Косову и Метохији има довољно места за Србе и Албанце и позвао их да живе у миру и слози.

„Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас”, рекао је патријарх Иринеј у приступној беседи после устоличења.

„Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије, него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди”, навео је поглавар СПЦ.

Патријарх Иринеј је апеловао на међународне званичнике да праведно реше проблем Косова и Метохије.

„Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње”, рекао је он.

На комеморацији посвећеној очувању сећања на више десетина хиљада страдалих у Јајинцима у Другом светском рату, премијер Мирко Цветковић је рекао да је тај злочин велика историјска опомена и обавеза свих да се истраје у борби против фашизма, идеологије мржње, зла и насиља.

"Цивилизованом друштву су неприхватљиви било какви злочини. Савремена друштва не смеју допустити да злочини нестају у забораву и не сме се поновити да насиљу буду изложени они који су другачији или другачије мисле. Не постоји национални интерес којим се може оправдати било који злочин. Највиши циљ је да се заштити живот човека и његово право на слободу и демократију", истакао је премијер.

Цветковић је додао да демократска Србија, привржена цивилизацијским стандардима, чини све да спречи сваку врсту етничких и расних дискриминација.

"Изабрали смо пут мира и помирења, јер он нуди шансу за достојанствен живот сваког грађанина за бржи просперитет за сарадњу и изградњу заједничке будућности на Балкану. Пут ка помирењу никад није ни дуг ни тежак уколико искрено желимо да се убудуће злочини никад не понове", поручио је Цветковић.

Атеисти и агностици у Сједињеним Америчким Државама боље познају религију од припадника највећих верских заједница, показало је истраживање које је објавио "Pew Research Center".

Више од половине протестаната није могло да идентификује Мартина Лутера као особу која је инспирисала реформацију, док 45 одсто католика није знало да, према тумачењу њихове цркве, хлеб и вино у причешћима постају тело и крв Христова.

Око 40 одсто Јевреја није знало да је Мајмонид, један од највећих рабина и интелектуалаца у историји, био Јеврејин.

САД су једна од најрелигиознијих држава у развијеном свету, посебно ако се упореде са углавном световном западном Европом.

Анкета спроведена у мају и јуну ове године на узорку од 3.412 особа, садржала је 32 питања различите сложености, како се зову исламска света књига и прва књига Библије или у ком веку је основана мормонска вера. На отприлике половину питања дати су углавном тачни одговори.

Најбоље резултате постигли су атеисти и агностици, са просечно по 21 тачним одговором. За њима су Јевреји и мормони, са по 20,5 и 20,3, а онда следе бели протестанти евангелисти са 17,6, и католици са 16 тачних одговора.

Они који иду у цркву бар једном недељно, по правилу су тачније одговарали. Ипак, најсигурнија веза код тачности одговора могла се успоставити са нивоом образовања.

Завод за уџбенике у Београду, већ по ко зна који пут, и после растурања заједничке југословенске државе, објављује уџбенике из српског језика, који само у наслову и на корицама књига имају формалан назив „српски језик”, а, у ствари, само су наставак готово дужег од стотину година фалсификовања Вукове језичке реформе и наставак политички наметнуте нелингвистичке теорије и праксе о тзв. српскохрватском језику међу Србима.

А ти фалсификати се огледају најбоље и у овом уџбенику проф. Душке Кликовац, чији су рецензенти два професора на Филолошком факултету у Београду – проф. др Милорад Дешић и мр Балша Стипчевић а трећа оцењивачица рукописа овог уџбеника била је рецензенткиња, такође из Београда, професорка у средњој школи (у уџбенику пише у мушком роду професор) Славка Јовановић.

За стручне потребе овог приказа уџбеника цитираћемо две-три реченице које ће потврдити да је Вуков(ск)а теорија и пракса стандардног српског језика фалсификована, баш као што је у српској лингвистици целог 20. века фалсификовано темељно вуковско начело о српском језику па се већ стотину година у српској лингвистици тврди бесмислица да је Вук Караџић „утемељио српскохрватски језик”, што је много више од лажи. Он је наравно и за Србе, и за Хрвате и за будуће преименовљаване јужнословенске народе утемељио само српски језик. Јесте то „само”, али је сасвим довољно.

У Тршићу, родном месту великана наше културе Вука Караџића, завршен је 76. Вуков сабор, свечаност чији седмодневни програми су се одвијали у Лозници, Београду и Тршићу.
Овогодишње саборовање било је у знаку јубилеја - 100 година од рођења Меше Селимовића и два века Боја на Лозници, и у знаку године књиге и језика.
Подизањем на јарбол заставе Вуковог сабора, почела централна свечаност, према устаљеном обичају, у долини речице Жеравије.
На позорници на отвореном, уследила је Химна Вуку" Стевана Мокрањца коју су здружено певали Црквени хор ''Свети краљ Милутин'' и Градски мешовити хор Центра за културу ''Вук Караџић'', под диригентском палицом Дарка Несторовића.
Саборску беседу о дометима и плановима у култури одржао је министар Небојша Брадић, а речи поздрава и добродошлице гостима је упутио градоначелник Лознице Видоје Петровић.
У уметничком делу програма наступило је Позориште ''Огледало'' из Београда изводећи сценски приказ "Бој на Лозници'', чији је аутор и редитељ драмски уметник Љубивоје Тадић.

Као што су пред првом захукталом локомотивом биоскопски гледаоци вриштећи бежали из сале, тако су и слушаоци, после радио-вести о инвазији Марсоваца на планету Земљу, бежали из својих кућа. Године 1958. позориште „Меркјури”, под управом „анфан терибла” Орсона Велса, емитовало је радио-продукцију Х. Џ. Велса „Рат светова”. Емисија комбинована од лаке музике, прекидане вестима о искрцавању Марсоваца на тло САД, довела је до добро познате панике која је одржавала ефикасност радија као најбржег медија за комуникацију током двадесетих и тридесетих година прошлог века.
Гебелс, Хитлеров министар за пропаганду, тврдио је да је за фирера радио био исто оно што је за Наполеона била штампа, па је овај медиј немилосрдно експлоатисао у циљу афирмације злочиначке нацистичке ратне стратегије.
Радио-апарати су били међу првим производима масовне потрошње у САД и Западној Европи. Године 1922, када су у Великој Британији уведене радио-емисије, било је 36.000 претплатника; 1931. било је 4.300.000, да би 1939. било чак 9.000.000!
Ушавши безмало у сваку кућу, радио је током прошлог века постао нешто без чега се заиста не може. Почео је као центар окупљања ради слушања вести, музике, радио-драма, да би временом постао извор најразличитијих сазнања ...

Откако је 2006. Влада Србије, чији је премијер тада био Војислав Коштуница, донела Закон о реституцији имовине црквама и верским заједницама, држава је црквеним заједницама од тражених око 83.000 вратила 28.315 хектара земље. Од тога је 28.023 хектара враћено Српској православној цркви.
Највише земље враћено је Епархији рашко-призренској – 5.274 хектара. Браничевској епархији враћено је нешто мање од 3.000, док је Шабачка успела да врати око 2.000 хектара земље.
И Београдској епархији враћен је део тражене имовине, пре свега станови у центру Београда, локали на Теразијама и у Балканској улици. Како је и раније део Ташмајданског парка, око 24 ара, припадао цркви светог Марка, ово парче земље опет је у поседу те цркве. Такође, Цркви је враћена и зграда у Булевару краља Александра у којој се некада налазила пословница ЈАТ. Иако је Саборној цркви враћено 900 квадратних метара на Студентском тргу 8, реституција је овде заустављена, јер су садашњи власници те станове у међувремену откупили.
– Процес реституције је заустављен док надлежни суд не донесе одлуку о спорним становима – каже Владимир Тодоровић, директор Дирекције за реституцију.

Свечаном академијом и уручивањем награда најбољим студентима, Универзитет у Београду (УБ), најстарија високошколска институција у региону, обележиће 13. септембра свој дан, у присуству високих домаћих и страних званичника, професора и сарадника.
Свечаности ће, како је најављено из Ректората УБ, присуствовати потпредседник Владе и министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић и министар просвете Жарко Обрадовић, а биће уручено признање јапанске владе професорки Љиљани Марковић са Филолошког факултета, за дугогодишњи рад и залагање у области јапанског језика и јапанологије. Универзитет у Београду, као државна високошколска институција, са традицијом од 202 године, обележава 13. септембар као свој дан у знак сећања на почетак наставе на Високој школи у Београду.
Високу школу основао је Доситеј Обрадовић 1808. године, током затишја после жестоких борби са Турцима, са циљем да правнички образује будуће државне чиновнике. Две године касније Доситеј отвара Богословију, а када Турци пале импозантну библиотеку Београдског училишта 1813. године, уследило је повлачење Високе школе у Крагујевац и оснивање тамошњег Лицеја 1838. године. Лицеј је премештен у Београд 1841. године, а 1863. године се трансформише у Велику школу. Са три факултета (Правни, Филозофски и Технички факултет) Велика школа смештена је у здање које је један од најпознатијих Срба тога доба - Миша Анастасијевић поклонио свом отечеству, где је и данас Ректорат УБ.

Први пут ове године, целокупна Српска православна црква прославиће Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци са последњег заседања Светог архијерејског Сабора СПЦ, обележава данас.
Највише црквено тело приклонило се већ постојећој традицији која је живела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обележавају новомученици јасеновачки, објашњава протосинђел Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац Светог архијерејског Сабора СПЦ.
– Одбор је одавно настојао да се утврди конкретан датум празновања новомученика јасеновачких, а вишеструки су поводи да то буде баш 13. септембар. Наиме, у самом Јасеновцу се као дан новомученика јасеновачких обележавао дан освећења обновљеног храма Светог Јована 1984. године, што је падало у прву недељу по Успењу Богородичином, што је обично почетком септембра. Од половине августа је логор почео да ради, тако да можемо рећи да се на тај начин обележава и сам почетак страдања које траје све до 22. априла 1945. године – каже отац Јован.
Јасеновац је постао симболичка реч за страдање у Другом светском рату, истиче наш саговорник, и тешко га је издвојити од осталих места страдања из овог периода.

Одлазак децембарске класе војника у своје војне поште не представља само крај историје једног начина служења војске, већ и крај једног тржишта “услуга приређивања испраћаја у војску”, некад економски једнаког или јачег од бизниса приређивања свадби   
У селу Липолист у околини Шапца, ове јесени, само је једна породица одлучила да свог војника испрати уз традиционалне честитке и поздраве на локалном радију. А пре четири деценије, тачније 1973. године, када је данашњи главни и одговорни уредник и власник Радија Цер из Липолиста, Томислав Поповић, шегртовао у надалеко чувеном Радио Шапцу, само једни гости наручили су равно 99 пута заредом да им се пусти песма Шабана Шаулића “Био сам пијанац”. “У златно време поздрава и честитки, испраћај у војску честитао се по 3-4 дана, а приход од честитки премашивао је онај од свадби, рођења и усељења”, каже Поповић.
Са одласком децембарске класе војника, у историју неће отићи само добровољно служење војног рока, већ ће нестати и једно значајно економско тржиште на коме су, пре свега од седамдесетих до деведесетих, свој успон и благостање градили композитори, текстописци, оркестри и извођачи наменских “војничких песама”, локалне радио-станице, ресторани, творци типизираних позивница, фотографија и (касније) видео-снимака, испоручиоци пића, изнајмљивачи шатора и многи други “пружаоци услуга приређивања испраћаја у војску”.